Народно позориште у Пироту
 Зграда Дома културе у Пироту, у којој се налази Позориште | |
| Локација | Српских владара 77 Пирот  |
|---|---|
| Координате | 43° 09′ 40″ С; 22° 35′ 08″ И / 43.1610° С; 22.5855° И |
| Тип | Професионално позориште |
| Отворено | 13. септембар 1944. (као Окружна културно-просветна екипа) 9. септембар 1961. (финална професионализација) |
| Период активности | 1944—данас (са прекидима) |
| Власник | Град Пирот |
| Директор | Градимир Филиповић[1] |
| Веб-сајт | |
| www | |
Народно позориште у Пироту је професионална установа културе у Пироту. Иако корени позоришног живота у граду сежу до 1887. године, институционализовани почетак позоришта сматра се 1944. година, када је основана Окружна културно-просветна екипа при НОП-у.[2]
Након више деценија рада у различитим организационим облицима (аматерски, полупрофесионални, професионални), позориште данас ради у згради Дома културе Пирот.
Историјат
[уреди | уреди извор]Почеци (1887—1944)
[уреди | уреди извор]Прва позоришна иницијатива у Пироту забележена је 1887. године, када се окупила дружина са жељом да на Видовдан изведе представу Бој на Косову Јована Суботића. Нема поузданих извора да ли је ова дружина наставила са радом.
Оснивање Окружне културно-просветне екипе (1944)
[уреди | уреди извор]
Организовани позоришни рад у Пироту започео је 13. септембра 1944. године, непосредно након ослобођења у Другом светском рату. На првој конференцији УСАОС-а Пирота основана је Окружна културно-просветна екипа за Пирот и околину, која је имала хорску, музичку и дилетантску (драмску) секцију.[2] Дилетантска секција је изводила рецитације, скечеве и музичко-сценске слике попут Каћуша, Сумњиво лице и Они из позадине.[3]
Глумци који су остали у граду основали су Окружну дилетантску аматерску групу. Председник групе био је Ратомир Антић Анта, редитељ Ненад Јовановић, а чланови Милена Мијалковић, Милован Тодоровић, Србислав Костић, Петар Милићевић, Светислав Глишић Глиша, Алберт Меламед, Александар Ђорђевић Алекса и Радислав Пејчић.[4] Представе су припремане са великим ентузијазмом, а костими су позајмљивани из породичних орманa.[5]
До краја 1944. године изведено је 29 представа и 9 премијера, међу којима су најуспешније биле Сумњиво лице, Др. и Слуга Јернеј. У децембру исте године, лист "Слобода" објављује да Пирот добија позоришну салу реновирањем Занатлијског дома Еснаф. Прва представа у тој сали била је Покојник Бранислава Нушића.
Окружно народно позориште (1945—1949)
[уреди | уреди извор]Декретом АСНОС-а, Окружна дилетантска група је 1945. године прерасла у Окружно народно позориште. Од 30 глумаца, 22 су добила професионални статус.[6] Формирана је управа на челу са Ратомиром Антићем и оркестар од 15 чланова. Позориште добија и буџет од Повереништва просвете Србије.[7] На седници 2. априла изабрано је ново руководство са Димитријем Ранчићем као управником.[8]
У сезони 1946/47. играна су дела Чехова, Гогоља и Нушића. Те сезоне забележено је осам премијера, шест реприза и укупно осам хиљада посетилаца.[9]
Градско позориште (1949—1953)
[уреди | уреди извор]Од сезоне 1949/50, позориште мења назив у Градско позориште и добија статус професионалног театра. Први професионални глумци у ансамблу били су: Олга Живковић, Мира Станковић, Стојан Голубовић, Видосав Мијалковић и Властимир Живковић, док су Милена Мијалковић и Василије Костић радили хонорарно.[10] У сезонама 1952. и 1953. свих пет премијера режирали су Милена Мијалковић и Василије Костић. Зграда позоришта је реновирана у лето 1953.
Народно позориште (професионално па аматерско) (1953—1961)
[уреди | уреди извор]
У октобру 1953. позориште поново мења назив и постаје Народно позориште. Ангажован је професионални редитељ Војислав Мићовић на годину дана и изведено је осам премијера. Међутим, већ следеће сезоне (1954/55), због недостатка средстава и глумаца, позориште губи професионални статус и поново постаје аматерско, уз само једну плаћену глумицу, Јелену Љубојевић. Иако аматерски, ансамбл предвођен Миленом Мијалковић и Мирославом Пауновићем остварује солидан репертоар са девет премијера.[10]
Крајем сезоне 1955/56, Народни одбор општине, услед недостатка средстава, доноси одлуку да позориште настави рад као аматерско, а да се сала уступи биоскопу у терминима када нема представа. Ово доводи до стагнације и у сезони 1956/57. одиграна је само једна премијера.[11]
Поновна професионализација (1961—1977)
[уреди | уреди извор]На захтев ансамбла, Народни одбор општине 9. септембра 1961. доноси одлуку да позориште поново прерасте у професионално. Обезбеђена су средства за ангажовање десет професионалних глумаца, а сала је враћена искључиво позоришту. Ансамбл тада броји 25 чланова.
У сезони 1962/63. изведено је десет премијера и 135 реприза. Уводе се представе у претплати, Пионирска сцена и Балетски студио. Међутим, већ 1964. јављају се финансијски проблеми и смањено интересовање публике.[11] Ипак, у сезони 1965/66. позориште бележи успех са девет премијера и 135 реприза. Представом Игра љубави и случаја ансамбл учествује на Сусретима професионалних позоришта Србије "Јоаким Вујић" 1966. у Крагујевцу.[11]
Првог сталног управника, Мирољуба Стојановића, позориште добија тек 1970. Финансијски проблеми се настављају, па позориште склапа уговоре о финансирању са великим пиротским предузећима као што су Први мај, Тигар, ОЗ Југославија и други.[11]
Позориште без зграде (1977—1981)
[уреди | уреди извор]Дана 4. марта 1977. године, снажан румунски земљотрес (познат као Вранчански земљотрес) тешко је оштетио зграду позоришта (некадашњи Еснафски дом). Употреба зграде је забрањена из безбедносних разлога.[11]
Иако је Савет позоришта одлучио да ансамбл настави рад како се не би угасио, представе су се одржавале у Дому ЈНА, али само у слободним терминима. Када је општина одлучила да прода оштећену зграду, позориште је остало без дома и уложило сопствена средства у реновирање Огледног центра Библиотеке, што је такође било привремено решење. У то време, општина је већ започела изградњу новог Дома културе.[11]
Нова зграда и савремени период
[уреди | уреди извор]7. септембра 1981. године отворен је нови Дом културе Пирот, чиме започиње нова, најуспешнија етапа у раду позоришта. Већ наредне сезоне, Пирот је био домаћин 17. Сусрета професионалних позоришта Србије "Јоаким Вујић". Од тада, позориште је још два пута било домаћин ове манифестације и освојило је бројне награде и признања.[11]
Данас је Народно позориште Пирот саставни део Дома културе Пирот.
Ансамбл (стање 2020)
[уреди | уреди извор]- Наталија Гелебан
- Александра Стојановић
- Данијела Ивановић
- Марта Келер
- Зоран Живковић
- Александар Радуловић
- Милан Наков
- Александар Алексић
- Даница Митић
Види још
[уреди | уреди извор]- Дом културе Пирот
- Сусрети професионалних позоришта Србије Јоаким Вујић
- Milena Mijalković Nikolić
- Списак позоришта у Србији
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Градоначелник Пирота Владан Васић са новим директором Народног позоришта Градимиром Филиповићем”. Pirot.rs. Приступљено 20. октобар 2025.
- ^ а б Христифор Живковић Цикан, Пирот и околина у народно-ослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941-1945. (Пирот, 1985), 176
- ^ Писана грађа НОП, бив. Пиротског округа, Пирот, маја 1961.
- ^ Христифор Живковић Цикан, Пирот и околина у народно-ослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941-1945. (Пирот, 1985),177
- ^ Изјава Милене Мијалковић за емисију Културни преглед Радио Пирота, 4. марта 1984.
- ^ Христифор Живковић Цикан, Пирот и околина у народно-ослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941-1945. (Пирот, 1985)
- ^ Окружни НО - просветни одсек, окт.439
- ^ Записник окружног позоришта,1945
- ^ Записник Окружног народног позоришта, децембар 1947
- ^ а б Пирот 1944-1954, Срески одбор ССРН, Пирот 1954.
- ^ а б в г д ђ е Мр Правдољуб Николић, 50. година позоришта у Пироту 1944—1994, Народно позориште Пирот, 1994
Литература
[уреди | уреди извор]- Николић, Правдољуб (1994). 50. година позоришта у Пироту 1944—1994. Пирот: Народно позориште Пирот.
- Живковић, Христифор (1985). Пирот и околина у народно-ослободилачком рату и социјалистичкој револуцији 1941-1945. Пирот.
- Пирот 1944-1954. Срески одбор ССРН, Пирот 1954.
