Наука

Из Википедије, слободне енциклопедије
Скала Универзума – мапирана према гранама науке, са формалним наукама као фоундацијом.[1]:Vol.1, Chaps.1,2,&3.

Наука је систем сређених и систематизираних знања о нама и (материјалном и нематеријалном) свету који нас окружује. То је обимна и опсежна група информација и о неком субјекту, али се та реч посебно користила за информације о физичком универзуму. Појам науке одговара грч. појму ἐπιστήμη, epistḗmē, лат. scientia, енгл. science. Како се знање повећавало, поједине методе су се доказале поузданијим од неких других, и данас су научне методе стандард за науку. То укључује кориштење пажљивог посматрања, експерименте, мерења, математику, и понављање.

  • Према стандардним речницима, наука је систематски подухват који ствара и организуја знања у облику објашњења и теоријских предвиђања о Универзуму (свемиру).[2][3]
  • Модерна наука је откриће, као и изум. То је откриће да природа генерално делује довољно устаљено да се може описати законима, нпр. математичким. Научним истраживањима је потребно техничко осмишљавање, апстракције, апарати и организација за излагање резултата које личи на правне дескрипције.[4][5]
  • У старијим и уско повезаним значењима, наука се такође односи на такав корпус знања који се може рационално објаснити и поуздано применити. Радник у области науке је познат као научник.

Да би се узео у разматрање са научног становишта, објекат посматрања мора бити подвргнут поновљеним тестирањима од стране независних посматрача. Кориштење научних метода за достизање нових открића се назива научно истраживање, и људи који раде та истраживања се зову научници. У ужем смислу, наука се назива експерименталном, док је сврха примењене науке, односно инжињерства, практично употребљавање научног знања. Научне хипотезе су едуковани предлози објашњења феномена или разумне претпоставке о природи универзума.

Научна теорија је хипотеза која је потврђена поновљеним посматрањима и мерењима. Научне теорије су обично дате као математичке форме, и увек су подложне одбацивању ако их будући експерименти оповргну. У модерном свету, научна истраживања су важне активности свих развијених држава, и од научника се очекује да објаве своја открића у референтним часописима, научним периодицима где рецензенти проверавају чињенице наведене у чланку, пре него што се он објави. Чак и после објављивања, нове научне идеје нису генерално прихваћене док се рад не понови.

Научна писменост је способност опште популације да разуме основне концепте који се односе на науку.

Историја[уреди]

Анимација која приказује кретање континената од сепарације Пангеа до данашњег дана.

Наука у ширем смислу је постојала пре модерне ере, и у многим историјским цивилизацијама.[6] Модерна наука се разликује у свом приступу и успешна је у пруизвођењу резултата: 'модерна наука' дефинише оно што је наука у најстрожијем смислу речи.[7] Далеко пре модерне ере, још једна прекретна тачка је био развој класичне природне филозофије у древном грчком свету.

Префилозофиска историја[уреди]

Наука у свом оригиналном смислу је реч за тип знања (латински scientia, старогрчки језик epistemē), пре него специјализована реч за потрагу за таквим знањем. Специфично она је један од типова знања који људи могу да комуницирају један другом. На пример, знање о деловању природних ствари је било прикупљено дуго пре забележене историје и довело је до развоја комплексонг апстрактног размишљања. То је показано конструисањем комплексних календара, техника за преображавање отровних биљака у јестиве, и изградњи објеката као што су пирамиде. Међутим нису прављене конзистентне свесне дистинкције између познавања појмова који су истинити у свакој заједници и других типова комуналног знања, као што су митологије и правни системи.

Филозофске студије природе[уреди]

Кукуруз је биљка са великим зрнима коју су доместиковали урођеници Мезоамерике у праисторијска времена.

Пре изума или открића концептаприроде“ (Старогрчки језик phusis), од стране пресократских филозофа, постојала је тенденција коришћења тих речи за описивање природног „начина“ на који биљке расту,[8] и „начина“ на који, на пример, једно племе богослужује одређеног бога. Из тог разлога се тврди да су ти људи били први филозофи у стриктном смислу, као и први људи да праве јасну разлику између „природе“ и „конвенције“.[9] Наука је дакле разликовала као знање природе, и ствари које су истините за свакој заједници, и име специјализоване потрага за таквим знањем је била филозофија — царство првих филозофа-физичара. Они су били углавном спекулатори или теоретичари, с посебним интересом за астрономију. У контрасту с тим, покушавање коришћења познавања природе да би се имитирала природа (вештина или технологија, грчки technē) су класични научници сматрали прикладнијим интересом за ниже класе занатлија.[10]

Филозофски заокрет ка људским питањима[уреди]

Аристотел, 384 п. н. е – 322 п. н. е., једна је од раних фигура у развоју научног метода.[11]

Важна прекретница у историји ране филозофиске науке је био контроверзан, мада успешан покушај Сократа да примени филозофију на изучавање људских ствари, укључујући људску природу, природу политичких заједница, и само људско знање. Он је критиковао старији тип изучавања физике као сувише чисто спекулативану активност, са недостатком самокритицизма. Он је био посебно забринут да су неки од раних физичара третирали природу као да се може претпоставити да она не садржи интелигентни ред, објашњавајући ствари само у смислу покретања и материје. Проучавање људских ствари је била област митологије и традиције, те је Сократ погубљен.[12] Аристотел је касније креирао мање контроверзан систематски програм Сократове филозофије, који је био телеолошки, и људски центриран. Од је одбацио многе закључке раних научника. На пример у његовој физици Сунце се креће око Земље, и многе ствари имају делом у својој природи да су оне за људе. Свака ствар има формални узрок и финални узрок и улогу у рационалном космичком реду. Кретање и промена су описани као актуализација потенцијала који је већ у стварима, у зависности од типа свари. Док је Сократ инсистирао да филозофија треба да буде коришћена за разматрање практичних питања најбољег начина живљења људских бића (студију коју је Аристотел поделио у етику и политичку филозофију), они се нису залагали за друге типове примењене науке.

Аристотел је препознавао јасну разлику имеђу науке и практичног знања занатлија, третирајући теоретске спекулације као највиши тип људске активности, практично размишљање о добром живлењу као нешто мање узвишено, а знање занатлија као нешто што је једино подесно за ниже класе. У контрасту са модерном науком, Аристотелов утицајни нагласак је био на теоретским корацима дедукције универзалних правила из изворних података, и није третирао сакупљање искуства и изворних података као саму науку.[13]

Средњевековна наука[уреди]

De potentiis anime sensitive, Gregor Reisch (1504) Margarita philosophica. Средњевековна наука је разматрала мождане коморе као локације нашег здравог разума,[14] где се форме из нашег сензорног система мешају.

Током касне антике и раног срегњег века, Аристотелски приступ испитивања природних феномена је кориштен. Део древног знања је изгубљен, или у неким случајевима држан у тами, током пада Римског царства и периодичних политичких борби. Међутим, општа поља науке, или природне филозофије како је називана, и већи део општег знања античког света је остао сачуван путем рада раних латинских енциклопедиста попут Исидора Севиљског. Такође, у Византијском царству, многи грчки научни текстови су очувани у облику Сиријских превода које се урадиле групе попут Несторијана и Монофизита.[15] Многи од њих су касније преведени у арапски у Калифату, при чему су многи типови класичног учења сачувани и неким случајевима унапређени.[15][16] Дом мудрости је устпостављен током Абасидске ере у Багдаду, Ирак.[17] Сматра се да је то био главни интелектуални центар, током Златног доба ислама, где су муслимански учењаци попут ал-Киндија и Ибн Сахла у Багдаду, и Ибн ел Хајтама у Каиру, цветали од деветог до тринаестог века, док Монголи нису опљачкали Багдад. Ибн ел Хајтам, касније познат на Западу као Алхазен, унапредио је Аристотску тачку гледишта, наглашавајући значај експерименталних података и репродуктибилност резултата.[18][nb 1]

У позном средњевековном периоду, са порастом потражње за преводима, на пример за радовима Толедске преводилачке школе, западни европљани су почели да сакупљају текстове написане не само на латинском, него и латинске преводе са грчког, арапског, и хибру језика. Текстови Аристотела, Птоломеја и Еуклида, очувани у Дому Мудрости, су били тражени међу католичким учењацима.[19] У Европи, Алхазенова De Aspectibus је директно утицала на Роџера Бејкона (13. век) у Енглеској, који се залагао за експерименталне науке, по узору на Алхазена. До позног Средњег века, синтеза католицизма и аристотелизма позната као сколастика је узела замаха у Западној Европи, која је постала нови географски центар науке, мада су сви аспекти сколастике критиковани у 15. и 16. веку.

Алгоритам за постављање теорије научним методом

Научни модели, теорије, и закони[уреди]

„Сви методи, све претпоставке нашег садашњег научног духа, били су током хиљада година изложени најдубљем презиру: уколико сте трагали, за њима били сте искључени из сваког оптицаја са „поштеним“ људима — важили за „непријатеља Бога“, за онога који презире истину, за „опседнутог“.[20]

Основна класификација[уреди]

Научна поља су уобичајено подељена на две основне групе: природне науке, које проучавају природне појаве (укључујући и живот у биолошком смислу) и социјалне науке, које проучавају људско понашање и друштва.

Математика, која је класификована као формална наука, има и сличности и разлике са природним и друштвеним наукама. Формална наука је витална за емпиријске науке. Велика достигнућа у формалним наукама обично доводе и до великих достигнућа у емпиријским наукама. Формалне науке су кључне у формирању хипотеза, теорија и закона, како у открићима, тако и у описивању како нешто ради (у природним наукама), и у сазнавању како људи мисле и делују (у социјалним наукама).

Док су емпиријска истраживања природе описана чак у античко доба (нпр. од стране Аристотела, Теофраста и Плинија старијег), научне методе се користе од Средњег века (нпр. од стране Ал-Хејсема, Ел-Бирунија и Роџера Бејкона), појава модерне науке се генерлно везује за модерни период познат као Научна револуција 16. и 17. века.

Подела према препоруци "Организације за економску кооперацију и развитак" (ОЕЦД)

Природне науке[уреди]

Техничке науке и технологија[уреди]

Медицинске науке[уреди]

Пољопривредне науке[уреди]

Друштвене науке[уреди]

Хуманистичке науке[уреди]

Наука и религија[уреди]

Наука и религија користе различите методе и имају различите циљеве.

Наука Религија - догма
Научна метода Метода сазнавања Откровење
Рационални и логички – индукција и дедукција, хипотезе које могу да се проверавају Мисаони процес Интуиција и вера
Објашњење природних појава. Циљ Објашњење натприродних појава. Објашњење смисла постојања. Утврђује морал и етику.

Напомене[уреди]

  1. *"Два највећа математчка научника, у полувеку које је следио транслациони покрет [са грчког на арапски], ал-Бируни и Ибн ал-Хајтам, унапредили су текуће обогаћивање [науке] на нови ниво, који није више везан за преводилачку активност било којег типа." p.55 — H. Floris Коhen (2010) How modern science came into the world: four civilizations, one 17th century breakthrough
    • "[Ibn al-Haytham] followed Ptolemy's bridge building ... into a grand synthesis of light and vision. Part of his effort consisted in devising ranges of experiments, of a kind probed before but now undertaken on larger scale."—H. Floris Cohen (2010):p.59
    • [Ibn al-Haytham] (Alhacen) De Aspectibus, see for example Book I, [6.38] "And all these points become clear with experimentation." Smith (2001):[6.38]p.367
    • [Ibn al-Haytham] (Alhacen) De Aspectibus, see for example Book I, [6.36] "And if this phenomenon is experimentally scrutinized with great care, the result will be found to be what we have claimed." Smith (2001):[6.36]p.366
    • El-Bizri, Nader, "A Philosophical Perspective on Alhazen's Optics", Arabic Sciences and Philosophy 15 (2005-08-05), 189–218
    • Haq, Syed (2009). „Science in Islam”. Oxford Dictionary of the Middle Ages. ISSN 1703-7603. Приступљено 2014-10-22. 
    • Lindberg (1976):pp. 60–67
    • Sabra, A. I. (1989). The Optics of Ibn al-Haytham. Books I–II–III: On Direct Vision. London: The Warburg Institute, University of London. ISBN 0-85481-072-2. :pp. 25–29

Референце[уреди]

  1. Feynman, Richard. The Feynman Lectures on Physics. 1. 
  2. „science”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 2014-09-20. 
  3. Wilson E. O. : Consilience: The unity of knowledge, Vintage Books, New York. 1998. ISBN 0-679-45077-7.
  4. Heilbron J. L., Ed : The Oxford Companion to the history of modern science. Oxford University Press, New York. 2003. ISBN 0-19-511229-6.
  5. „science”. Merriam-Webster Online Dictionary. Merriam-Webster, Inc. Приступљено 2011-10-16. »3 а:Наука је знање или систем знања који покрива опште истине или опште законитости које је могуће тестирати применом научнног метода
    • Б, као знање или такав систем знања која се баве физичком светом и његовим појавама«  line feed character у |quote= на позицији 161 (помоћ)
  6. -{"The historian ... requires a very broad definition of "science" — one that ... mawill help us to understand the modern scientific enterprise. We need to be broad and inclusive, rather than narrow and exclusive ... and we should expect that the farther back we go [in time] the broader we will need to be." — David Pingree , "Hellenophilia versus the History of Science" Isis 83 554–63, as cited on pp. 3, David C. Lindberg (2007), The beginnings of Western science: the European Scientific tradition in philosophical, religious, and institutional context, Second ed. Chicago: Univ. of Chicago Press}. 1992. ISBN 978-0-226-48205-7.
  7. Heilbron (2003)
  8. See the quotation in Homer (8th century BCE) Odyssey 10.302–3
  9. "Progress or Return" in An Introduction to Political Philosophy: Ten Essays by Leo Strauss. (Expanded version of Political Philosophy: Six Essays by Leo Strauss, 1975.) Ed. Hilail Gilden. Detroit: Wayne State UP, 1989.
  10. Strauss and Cropsey eds. History of Political Philosophy, Third edition. стр. 209.
  11. "The Origins of Science". Scientific American Frontiers.
  12. Plato, Apology 30e
  13. "... [A] man knows a thing scientifically when he possesses a conviction arrived at in a certain way, and when the first principles on which that conviction rests are known to him with certainty—for unless he is more certain of his first principles than of the conclusion drawn from them he will only possess the knowledge in question accidentally." — Aristotle, Nicomachean Ethics 6 (H. Rackham, ed.) Aristot. Nic. Eth. 1139b
  14. Smith, A. Mark (2004), „What is the History of Medieval Optics Really About?”, Proceedings of the American Philosophical Society, 148 (2): 180—194, JSTOR 1558283 :p.189
  15. 15,0 15,1 Grant (2007). стр. 62–67.
  16. Alhacen had access to the optics books of Euclid and Ptolemy, as is shown by the title of his lost work A Book in which I have Summarized the Science of Optics from the Two Books of Euclid and Ptolemy, to which I have added the Notions of the First Discourse which is Missing from Ptolemy's Book From Ibn Abi Usaibia's catalog, as cited in (Smith (2001)):91(vol.1),p.xv
  17. The ʿAbbāsid Caliphate. Encyclopædia Britannica.
  18. A brief overview can be found at Smith, A. Mark (1981), "Getting the Big Picture in Perspectivist Optics" Isis 72(4) (Dec., 1981). via JSTOR:p.728
  19. The translator, Gerard of Cremona (c. 1114–87), inspired by his love of the Almagest, came to Toledo, where he knew he could find the Almagest in Arabic. There he found Arabic books of every description, and learned Arabic in order to translate these books into Latin, being aware of 'the poverty of the Latins'. —As cited by Charles Burnett (2001) "The Coherence of the Arabic-Latin Translation Program in Toledo in the Twelfth Century". стр. 250, 255, & 257, Science in Context 14(1/2), 249–288 (2001). DOI: 10.1017/0269889701000096
  20. Friedrich Nietzsche - Antikrist

Литература[уреди]

  • Grant, Edward (2007). A History of Natural Philosophy: From the Ancient World to the Nineteenth Century. Cambridge University Press. стр. 62—67. ISBN 978-0-521-68957-1. 
  • Група аутора, Енциклопедија Британика, Политика, Београд, 2005.
  • Crease, Robert P. (2009). The Great Equations. New York: W.W. Norton. стр. 317. ISBN 978-0-393-06204-5. 
  • Crease, Robert P. (2011). World in the Balance: the historic quest for an absolute system of measurement. New York: W.W. Norton. стр. 317. ISBN 978-0-393-07298-3. 
  • di Francia, Giuliano Toraldo (1976). The Investigation of the Physical World. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-29925-X.  Originally published in Italian as L'Indagine del Mondo Fisico by Giulio Einaudi editore 1976; first published in English by Cambridge University Press 1981.
  • Fara, Patricia (2009). Science : a four thousand year history. Oxford: Oxford University Press. стр. 408. ISBN 978-0-19-922689-4. 
  • Feyerabend, Paul (1993). Against Method (3rd изд.). London: Verso. ISBN 0-86091-646-4. 
  • Feyerabend, Paul (2005). Science, history of the philosophy, as cited in Honderich, Ted (2005). The Oxford companion to philosophy. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. OCLC 173262485. ISBN 0-19-926479-1. 
  • Godfrey-Smith, Peter (2003). Theory and Reality. Chicago 60637: University of Chicago. стр. 272. ISBN 0-226-30062-5. 
  • Feynman, R.P. (1999). The Pleasure of Finding Things Out: The Best Short Works of Richard P. Feynman. Perseus Books Group. OCLC 181597764. ISBN 0-465-02395-9. 
  • Heilbron, J. L. (editor-in-chief) (2003). The Oxford Companion to the History of Modern Science. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-511229-6. 
  • Lindberg, D. C. (1976). Theories of Vision from al-Kindi to Kepler. Chicago: Univ. of Chicago Pr. 
  • Needham, Joseph (1954). „Science and Civilisation in China: Introductory Orientations”. 1. Cambridge University Press. 
  • Nola, Robert; Irzik, Gürol (2005). Philosophy, science, education and culture. Science & technology education library. 28. Springer. ISBN 1-4020-3769-4. 
  • Papineau, David. (2005). Science, problems of the philosophy of., as cited in Honderich, Ted (2005). The Oxford companion to philosophy. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. OCLC 173262485. ISBN 0-19-926479-1. 
  • Parkin, D. (1991). „Simultaneity and Sequencing in the Oracular Speech of Kenyan Diviners”. Ур.: Philip M. Peek. African Divination Systems: Ways of Knowing. Indianapolis, IN: Indiana University Press. .
  • Polanyi, Michael (1958). Personal Knowledge: Towards a Post-Critical Philosophy. University of Chicago Press. ISBN 0-226-67288-3. 
  • Popper, Karl Raimund (1996) [1984]. In search of a better world: lectures and essays from thirty years. New York, NY: Routledge. ISBN 0-415-13548-6. 
  • Popper, Karl R. (2002) [1959]. The Logic of Scientific Discovery. New York, NY: Routledge Classics. OCLC 59377149. ISBN 0-415-27844-9. 
  • Smith, A. Mark, ed. and trans. (2001), „Alhacen's Theory of Visual Perception: A Critical Edition, with English Translation and Commentary, of the First Three Books of Alhacen's De Aspectibus, the Medieval Latin Version of Ibn al-Haytham's Kitāb al-Manāẓir, 2 vols.”, Transactions of the American Philosophical Society, Philadelphia: American Philosophical Society, 91 (4-5), OCLC 47168716, 0-87169-914-1  Books I-III (2001 — 91(4)) Vol 1 Commentary and Latin text via JSTOR; 91(5) Vol 2 English translation, Book I:TOCpp. 339-341, Book II:TOCpp. 415-6, Book III:TOCpp. 559-560, Notes 681ff, Bibl. via JSTOR
  • Stanovich, Keith E. (2007). How to Think Straight About Psychology. Boston: Pearson Education. ISBN 978-0-205-68590-5. 
  • Ziman, John (1978). Reliable knowledge: An exploration of the grounds for belief in science. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 197. ISBN 0-521-22087-4. 
  • Augros, Robert M., Stanciu, George N., "The New Story of Science: mind and the universe", Lake Bluff, Ill.: Regnery Gateway, c1984. ISBN 0-89526-833-7.
  • Becker, Ernest (1968). The structure of evil; an essay on the unification of the science of man. New York: G. Braziller. 
  • Cole, K. C., Things your teacher never told you about science: Nine shocking revelations Newsday, Long Island, New York, March 23, (1986). стр. 21+
  • Feynman, Richard "Cargo Cult Science"
  • Gaukroger, Stephen (2006). The Emergence of a Scientific Culture: Science and the Shaping of Modernity 1210–1685. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-929644-8. 
  • Gopnik, Alison, "Finding Our Inner Scientist", Daedalus, Winter 2004.
  • Krige, John, and Dominique Pestre, eds. (2003). Science in the Twentieth Century. Routledge. ISBN 0-415-28606-9. 
  • Levin, Yuval (2008). Imagining the Future: Science and American Democracy. New York, Encounter Books. ISBN 1-59403-209-2. 
  • Thomas Samuel Kuhn, The Structure of Scientific Revolutions, 1962.
  • William F., McComas (1998). „The principal elements of the nature of science: Dispelling the myths”. Ур.: McComas, William F. The nature of science in science education: rationales and strategies (PDF). Springer. ISBN 978-0-7923-6168-8. 
  • Obler, Paul C.; Estrin, Herman A. (1962). The New Scientist: Essays on the Methods and Values of Modern Science. Anchor Books, Doubleday. 
  • Russell, Bertrand (1985) [1952]. The Impact of Science on Society. London: Unwin. ISBN 0-04-300090-8. 
  • Rutherford, F. James; Ahlgren, Andrew (1990). Science for all Americans. New York, NY: American Association for the Advancement of Science, Oxford University Press. ISBN 0-19-506771-1. 
  • Thurs, Daniel Patrick (2007). Science Talk: Changing Notions of Science in American Popular Culture. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. стр. 22—52. ISBN 978-0-8135-4073-3. 


Спољашње везе[уреди]

  • "GCSE Science textbook". Wikibooks.org

Новости

Ресурси