Наум Димовски
| Наум (Димовски) | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Архиепископија | аутономна Македонска православна црква |
| Чин | епископ |
| Титула | епископ злетовско-струмички |
| Седиште | Штип |
| Посљедња епархија | Злетовско-струмичка епархија |
| Године службе | 1959 — 1967. |
| Претходник | Викентије (Проданов) |
| Наследник | - |
| Лични подаци | |
| Световно име | Тома Димовски |
| Датум рођења | 1912. |
| Место рођења | Битољ, Османско царство |
| Датум смрти | 27. новембар 1977. (64/65 год.) |
| Место смрти | Штип, СФРЈ |
Наум Димовски (световно Тома Димовски; Битољ, Османско царство, 1912 — Штип, СФРЈ, 27. новембар 1977) је био злетовско-струмички епископ од 1959. до 1967. године, а потом јерарх расколничке Македонске православне цркве.
Биографија
[уреди | уреди извор]Тома Димовски је рођен 1912. године у Битољу. Након Другог светског рата, као православни свештеник укључио се у покрет за одвајања Македонске православне цркве, поставши један од истакнутих заговорника аутокефалности. Пошто је повремено заступао и умереније ставове, постао је прота, а потом и архијерејски заменик у Охридско-битољској епархији.[1] Иако је био мирски свештеник, предлаган је за епископа од стране иницијативног одбора у Скопљу.[2]
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве није 1958. године могао пристати на његов избор за епископа, због тога што је прота Тома Димовски још увек био ожењен.[3]. Међутим, тадашњи комунистички режим у Југославији је наставио са вршењем притисака, који су накнадно уродили плодом. У пролеће 1959. године, изабрани су Доситеј Стојковић за митрополита скопског и Климент Трајковски за епископа преспанско-битољског. У међувремену, прота Тома Димовски се замонашио и узео име Наум. Без претходне сагласности Светог архијерејског сабора СПЦ, поменута двојица архијереја су 26. јула 1959. године у Штипу извршили хиротонију Наума Димовског за епископа злетовско-струмичког, након чега је створен и трочлани архиерејски синод аутономне Православне цркве у НР Македонији.[4]
Иако је његова хиротонија била накнадно призната, Наум Димовски је наставио да се залаже за стицање потпуне црквене самосталности. Учествовао је 1967. године у неканонском проглашењу аутокефалности Македонске православне цркве и од тада се налазио у расколу са Православном црквом. Пошто се није одазвао позиву на покајање, заједно са осталим виновницима раскола стављен је пред црквени суд.[5] Умро је 27. новембра 1977. године у Штипу, као расколник, неизмирен са Православном црквом.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Илиевски 1972, стр. 133, 140, 144.
- ^ Димевски 1989, стр. 1052, 1062, 1065.
- ^ Пузовић 1999, стр. 164-165.
- ^ Белчовски 1990, стр. 147, 150.
- ^ Пузовић 1999, стр. 167-171.
Литература
[уреди | уреди извор]- Slijepčević, Đoko M. (1958). The Macedonian Question: The Struggle for Southern Serbia. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1969). Македонско црквено питање. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра.
- Илиевски, Доне (1972). Автокефалноста на Македонската православна црква. Скопје: Нова Македонија.
- Димевски, Славко (1989). Историја на македонската православна црква. Скопје: Македонска книга.
- Белчовски, Јован (1990). Историските основи за автокефалноста на Македонската православна црква. Скопје: Издање аутора.
- Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање (The Rift in the Serbian Orthodox Church - The Macedonian Church Issue)”. Вардарски зборник (1): 155—173.
- Радић, Радмила (2002). Држава и верске заједнице 1945-1970. књ. 2. Београд: Институт за новију историју Србије.
- Ђурић-Мишина, Вељко (2002). Летопис Српске православне цркве 1946—1958. године: Време патријарха Гаврила (1946-1950) и Викентија (1950-1958). књ. 3. Книн-Београд: Зора.
- Ђурић-Мишина, Вељко (2012). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. књ. 2. Београд: Манастир Сланци.