Наум Крнар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Наум Крнар
Датум рођења1780.
Место рођењаМоскопоље
Датум смрти1817.
Место смртиРадовање

Наум Крнар је једна од важнијих личности Првог српског устанка, близак Карађорђев сарадник. Рођен је у Москопољу, око 1780. године. По етничкој припадности је био Цинцарин, а по националном осећању Грк.

Младост[уреди]

Пореклом је из имућне трговачке породице. У младости је стекао солидно образовање. Говорио је више језика. Први српски устанак га затиче у Београду као угледног и прилично богатог трговца. Трговао је кожом и крзнима. Родоначелник је београдских Наумовића.[1]

Женио се два пута. Од своје прве жене, која је остала у Москопољу, споразумно се развео и поново оженио у Београду. У својој књизи “О Цинцарима”, академик Душан Поповић наводи и писмо које је, на грчком, Крнар писао свој првој жени.

Наум Крнар је био члан Хетерије, тајног удружења које се борило за ослобађење и уједињење балканских хришћанских земаља, a чији је један од истакнутих вођа био и Рига од Фере.

Устанак[уреди]

Првом српском устанку се прикључио у самом почетку, јер је и сам избегао "сечу" у хану у Параћину. Са одредом јужносрбијанаца прикључио се Зеки Буљубаши и борио код Шапца и на Мишару. Узео га је Карађорђе за свог писара јер је Наум бо врло писмен човек, зналац више европских језика. По слому устанка је пребегао са породицом уз Карађорђа, прво у Земун, па у Нови Сад, а затим, као и већина српских војвода, у Хотин, у Бесарабију - Русију. Године 1817, са Карађорђем, тајно прелази преко Дунава у намери да у Србији подигну устанак. Кнез Милош сазнаје за њихов долазак и наређује њихово смакнуће у Радовањском лугу. Убијен је Наум из пушке, и тело му почива у Радовању а лобања је од одсечене била са Карађорђевом закопана уз зид београдске Саборне цркве. Главе Карађорђа и Наума Крнара однете су паши у Београд, а овај је кожу скинуту са њих, испуњену памуком, послао за Цариград, као доказ.

Историјска судбина[уреди]

Наума Крнара и његову улогу у устаничком покрету српска историографија је, наизглед, систематски занемаривала. Најчешће се помиње као Карађев “момак”, или писар, у најбољем случају. Чињенице, међутим, говоре да је његова улога била много значајнија. Вероватно је, као повереник Хетерије, на Карађорђа вршио одлучујући политички утицај и био му политички и дипломатски саветник. О важности коју му је турска власт придавала сведочи и чињеница да је и његова глава, као и Карађорђева, путовала за Цариград.

Разлози за ово занемаривање леже у чињеници да је млада српска држава, тежећи да формира јако национално осећање, желела да заташка Карађорђево залагање за наднационалну балканску федерацију. Други разлог може да буде и извесни анимозитет који се развио према Цинцарима, као финансијској и политичкој олигархији која је имала и те како битну улогу у формирању нашег грађанског друштва и државе.

Референце[уреди]

  1. ^ "Време", Београд 1930. године

Види још[уреди]