Пређи на садржај

Национални парк Долина смрти

Координате: 36° 14′ 31″ N 116° 49′ 33″ W / 36.24194° С; 116.82583° З / 36.24194; -116.82583
С Википедије, слободне енциклопедије
Национални парк Долина смрти
IUCN категорија II (национални парк)
Пешчане дине у Националном парку Долина смрти
ЛокацијаКалифорнија и Невада, Сједињене Америчке Државе
Најближи градЛоун Пајн
Бити
Координате36° 14′ 31″ N 116° 49′ 33″ W / 36.24194° С; 116.82583° З / 36.24194; -116.82583
Површина3.422.024 acres (13.848,44 km2)[1]
Успостављен11. фебруар 1933. (1933-02-11) као национални споменик
31. октобар 1994. (1994-10-31) као национални парк[2]
Посетилаца1,128,862 (in 2022)[3]
Управно телоNational Park Service
Websitewww.nps.gov/deva/index.htm

Национални парк Долина смрти (енгл. Death Valley National Park) јесте национални парк Сједињених Америчких Држава који се простире дуж границе Калифорније и Неваде, источно од Сијера Неваде. У границе парка улазе сама Долина смрти, северни део Панаминт долине, јужни део Јурека долине и већи део Салинске долине.

Парк заузима прелазну зону између сувих пустиња Великог басена и Мохаве, штитећи северозападни угао пустиње Мохаве и њено разнолико окружење сланих равница, пешчаних дина, еродованих предела, долина, кањона и планина.

Долина смрти је највећи национални парк у континенталном делу САД, као и најтоплији, најсушнији и најнижи од свих националних паркова у Сједињеним Америчким Државама.[5] У парку се налази Бедвотер басен, друга најнижа тачка у западној хемисфери и најнижа у Северној Америци, на дубини од 86 метара испод нивоа мора. Више од 93% парка проглашено је заштићеном дивљином.[6]

Парк је станиште многобројних биљних и животињских врста које су се прилагодиле суровим пустињским условима, укључујући грм чапарала, дрво јошуа, муфлони, којоте и угрожену врсту рибице познату као пупфиш Долине смрти, која је преживела из много влажнијих периода прошлости. Организација Унеско је 1984. године уврстио Долину смрти као главну одлику свог Биосферног резервата пустиња Мохаве и Колорадо.[7]

Низ староседелачких група насељавао је ово подручје још од око 7000. године п. н. е, а најскорије племе Тимбиша око 1000. године н. е, које се сезонски кретало између зимских насеобина у долинама и летњих у планинама. Група европско-америчких досељеника, изгубљена у долини 1849. године у потрази за пречицом до златних поља Калифорније, дала је овом месту његово мрачно име, иако је само један члан њихове дружине тамо преминуо.[8]

Неколико градова у успону настало је крајем XIX и почетком XX века ради ископавања злата и сребра, али су они били кратке историје. Једина дугорочно исплатива руда била је боракс, који је из долине извожен запрегама са двадесет мазги. Долина је касније постала тема књига, радио програма, телевизијских серија и филмова. Туризам је почео да расте 1920-их, када су изграђени туристички комплекси око Стовпајп Велса и Фернес Крика. Националним спомеником Долина смрти проглашен је 1933, а 1994. парк је значајно проширен и добио је статус националног парка.[2]

Природно окружење овог подручја у великој мери је обликовано његовом геологијом. Долина је у ствари грабен, са најстаријим стенама које су интензивно метаморфисане и старе најмање 1,7 милијарди година.[9] Древна, топла и плитка мора наносила су морске седименте све док рифт није отворило Тихи океан. Додатна седиментација се наставила све док се уз обалу није формирала зона субдукције. Субдукција је уздигла регион из мора и створила ланац вулкана. Касније је дошло до ширења земљине коре, што је обликовало данашњи предео басена и планинских венаца. Долине су се испуњавале седиментом и у влажним периодима глацијација језерима, попут језера Менли.

Долина смрти је пети по величини национални парк у САД и највећи у континенталном делу државе. Већа је од савезних држава Род Ајленд и Делавер заједно и скоро једнака величини Порторика.[10] Године 2013. Национални парк Долина смрти добио је статус парка тамног неба од Међународног удружења за тамно небо.[11]

Клима

[уреди | уреди извор]

Према Кепеновој климатској класификацији, Национални парк Долина смрти има климу вреле пустиње (BWh). Зона отпорности биљака у Бедвотер басену је 9b, са просечном екстремном годишњом минималном температуром од −2,2 °C.

Долина смрти је најтоплије и најсушније место у Северној Америци због одсуства површинских вода и ниског рељефа. Толико често бележи највише температуре у Сједињеним Америчким Државама да многе табеле највиших дневних температура једноставно изостављају Долину смрти.

Поподне 10. јула 1913. године, Америчка метеоролошка служба измерила је температуру од 56,7 °C на Гринланд ранчу (данашњи Фернес Крик) у Долини смрти. Та температура и даље важи као највиша икада измерена температура ваздуха на површини Земље. (Извештај о измерених 57,8 °C у Либији 1922. године касније је проглашен нетачним.) Летње дневне температуре од 49 °C или више уобичајене су, као и ноћне температуре испод нуле током зиме. Најтоплији месец је јул, са просечном максималном температуром од 47,2 °C и просечном минималном од 32,8 °C. Најхладнији месец је децембар, са просечном максималном температуром од 18,9 °C и просечном минималном од 5 °C. Апсолутни минимум износи −9,4 °C. У просеку, током године има око 197 дана са температурама од најмање 32,2 °C, и око 147 дана са температурама од најмање 37,8 °C. Температуре смрзавања од 0 °C или ниже јављају се у просеку током 9 дана годишње.

Неколико већих извора у Долини смрти добија воду из регионалног подземног водоносног слоја који се простире све до јужне Неваде и Јуте. Велики део ове воде потиче из периода плеистоценских ледених доба, када је клима била хладнија и влажнија. Данашња сушнија клима не обезбеђује довољно падавина да би се овај водоносни слој обнављао брзином којом се вода из њега троши.

Највиши планински венац унутар парка је Панаминт, чији је највиши врх Телескоп пик на 3.368 метара надморске висине. Подручје Долине смрти представља прелазну зону у најсевернијем делу пустиње Мохаве и обухвата пет планинских венаца удаљених од Пацифичког океана. Три од њих су значајне климатске баријере: Сијера Невада, Аргус и Панаминт. Ваздушне масе при успону преко планина губе влагу, што климатолози називају ефекат кишне сенке.

Изражени ефекат кишне сенке у области Долине смрти чини ово место најсушнијим у Северној Америци, са просечном количином падавина од свега 38 мм годишње у Бедвотеру, а понеке године се не забележи ниједна мерљива падавина. Просечна годишња количина падавина креће се од 49 мм у пределима испод нивоа мора, па до преко 380 мм у вишим планинама које окружују долину. Када киша ипак стигне, често пада у виду интензивних олуја које изазивају бујичне поплаве, преобликујући предео и повремено стварајући веома плитка, краткотрајна језера.

Врућа и сува клима отежава формирање земљишта. Због тога је гравитационо померање стена, односно спуштање растреситог материјала низ падину, главна ерозивна сила у планинским подручјима, што доводи до појаве скелетних планина, планинских масива са врло мало земљишта.

Иако су пешчане дине у парку познате, оне нису толико распрострањене колико би се очекивало с обзиром на суву климу. Најприступачније су Месквит Флет дине, које се налазе уз асфалтни пут источно од Стовпајп Велса, у северо-централном делу долине, и углавном су сачињене од кварцног песка. Још једно поље дина, удаљено око 16 km северно, састоји се углавном од травертинског песка.

Највише дине у парку, а уједно и међу највишим у Северној Америци, налазе се у Јурека долини, око 80 km северно од Стовпајп Велса. Дине Панаминт долине и дине Салинске долине смештене су западно, односно северозападно од тог насеља. Ибекс дине налазе се у близини ретко посећеног Ибекс хила, у најјужнијем делу парка, јужно од мочварног подручја Сарагота Спрингса. Ова четири последња поља дина доступна су искључиво преко неасфалтираних путева. Зими у региону преовладавају ветрови са севера, а лети са југа, тако да положај дина у целини остаје углавном непромењен.

Ипак, постоје ретки изузеци од сушне климе. Током зиме 2005. године, необично велике падавине створиле су „језеро“ у Бедвотер басену и изазвале највећу сезону цветања дивљег цвећа у историји парка. У октобру 2015. године, такозвана поплава миленијума са више од 75 mm кише нанела је велику штету у Националном парку Долина смрти. Слична, обимна олуја у августу 2022. оштетила је путеве и нанела наносе на скоро сваку саобраћајницу, при чему је око 1.000 мештана и посетилаца остало заробљено преко ноћи.

Клима Национални парк Долина смрти, Калифорнија, нормале од 1991–2020,[а] екстреми 1911–данас
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 32
(90) 		36
(97) 		39
(103) 		45
(113) 		50
(122) 		54
(129) 		57
(134) 		54
(130) 		53
(127) 		46
(114) 		37
(98) 		32
(89) 		57
(134)
Средњи максимум, °C (°F) 25,8
(78,4) 		29,5
(85,1) 		35,2
(95,4) 		41,1
(106,0) 		45,3
(113,6) 		50
(122,0) 		52,2
(125,9) 		50,8
(123,4) 		47,8
(118,1) 		41,2
(106,2) 		32,2
(90,0) 		25,4
(77,8) 		52,6
(126,7)
Максимум, °C (°F) 19,6
(67,2) 		23,2
(73,7) 		28,1
(82,6) 		32,8
(91,0) 		38,2
(100,7) 		43,9
(111,1) 		47,4
(117,4) 		46,6
(115,9) 		42,1
(107,7) 		34,1
(93,3) 		25,2
(77,4) 		18,7
(65,6) 		33,3
(92,0)
Просек, °C (°F) 12,7
(54,9) 		16,3
(61,3) 		21
(69,8) 		25,5
(77,9) 		31
(87,8) 		36,4
(97,5) 		40,1
(104,2) 		39,1
(102,3) 		34,1
(93,4) 		26,1
(78,9) 		17,8
(64,0) 		11,9
(53,4) 		26
(78,8)
Минимум, °C (°F) 5,8
(42,5) 		9,4
(49,0) 		13,9
(57,1) 		18,2
(64,8) 		23,9
(75,0) 		28,9
(84,0) 		32,8
(91,0) 		31,5
(88,7) 		26,2
(79,1) 		18
(64,4) 		10,3
(50,5) 		5,1
(41,1) 		18,7
(65,6)
Средњи минимум, °C (°F) −0,8
(30,5) 		2,3
(36,1) 		6
(42,8) 		9,9
(49,8) 		14,7
(58,5) 		19,9
(67,9) 		25,7
(78,3) 		24,1
(75,3) 		18,6
(65,4) 		9,7
(49,5) 		2,2
(35,9) 		−1,7
(29,0) 		−2,2
(28,0)
Апсолутни минимум, °C (°F) −9
(15) 		−7
(20) 		−3
(26) 		2
(35) 		6
(42) 		9
(49) 		17
(62) 		18
(65) 		5
(41) 		0
(32) 		−4
(24) 		−7
(19) 		−9
(15)
Количина падавинаmm (in) 9,4
(0,37) 		13,2
(0,52) 		6,4
(0,25) 		2,5
(0,10) 		0,8
(0,03) 		1,3
(0,05) 		2,5
(0,10) 		2,5
(0,10) 		5,1
(0,20) 		3
(0,12) 		2,5
(0,10) 		6,6
(0,26) 		55,9
(2,20)
Дани са падавинама (≥ 0.01 in) 2,4 2,9 2,0 1,1 0,9 0,3 1,1 0,9 0,8 1,1 0,9 1,6 16,0
Извор: 


Људска историја

[уреди | уреди извор]

Рани становници и популације

[уреди | уреди извор]

Познато је да су четири групе америчких староседелаца живеле у овом подручју током последњих 10.000 годинаа. Прва позната група били су припадници групе Неварес, ловци и сакупљачи који су стигли пре око 9.000 година (око 7000. године п. н. е), у време када су у Долини смрти и суседној Панаминт долини још увек постојала мања језера. Клима је тада била знатно блажа, а крупне дивљачи у изобиљу. Пре око 5.000 година (3000. п. н. е) људи из Месквит Флета потиснули су припаднике Невареса. Око 2.000 година уназад на ово подручје дошли су људи из Сарагота, у време када је област већ постала врело и сушно пустињско окружење. Ова култура је била напреднија у лову и сакупљању и била је вешта у рукотворинама. Такође су оставили мистериозне камене шаре у долини.

Пре око 1.000 година насељавају је номадски Тимбиша (раније познати као Шошони, а такође и као Панаминти или Косо). Они су ловили дивљач и сакупљали плодове месквита и семенке пиније. Због велике разлике у надморској висини између дна долине и планинских гребена, нарочито на западу, Тимбише су практиковале вертикалну миграцију. Зимски логори били су у близини извора воде на дну долине. С пролећа и лета, како је клима постајала топлија, трава и друге биљне културе сазревале су на све већим надморским висинама. У новембру су стизали на највише планинске гребене где су сакупљали пинијине семенке, а потом би се враћали у долину на зимовање.

Калифорнијска златна грозница довела је прве људе европског порекла у ово подручје. У децембру 1849. године, две групе путника, са укупно око 100 вагонских запрега, изгубиле су се у потрази за пречицом са Старе шпанске стазе и залутале у Долину смрти. Ова група, позната као Бенет-Аркејн дружина, недељама није могла да нађе пролаз из долине. Налазили су питку воду на разним изворима, али су били приморани да закољу и поједу више својих волова како би преживели. Користили су дрво својих вагона да кувају месо и праве сушено месо. Место где су то радили данас се назива „Камп спаљених вагона“ и налази се у близини Стоувпајп Велса.

Након што су напустили вагоне, успели су пешке да изађу из долине. При изласку, једна од жена у групи осврнула се и рекла: „Збогом, Долино смрти“, дајући тако долини њено мрачно име. У групи се налазио и Вилијам Луис Менли, који је у својој аутобиографској књизи Death Valley in ’49 описао овај пут и тиме популаризовао област. Геолози су касније праисторијско језеро које је некада испуњавало долину назвали Језеро Менли по њему.

Златно доба и суноврат

[уреди | уреди извор]

Руде које се највише повезују са овим подручјем уједно су биле и најлакше за сакупљање и најпрофитабилније: наслаге евапорита као што су соли, борат и талк. Боракс су открили Рози и Аарон Винтерс у близини Ранча у Долини смрти (тада називаног Гренланд) 1881. године. Касније исте године, Eagle Borax Works постао је прво комерцијално постројење за боракс у Долини смрти. Вилијам Тел Колман изградио је фабрику Harmony Borax Works и почео са прерадом руде крајем 1883. или почетком 1884, наставивши све до 1888. године. Ова рударска и топионичарска компанија производила је боракс за израду сапуна и индустријске намене. Крајњи производ је из долине транспортован 266 km до железничке станице у Мохавеу у вагонима капацитета 10 тона, које су вукли „запреге од двадесет мазги“ (енгл. twenty-mule teams), који су заправо чиниле 18 мазги и два коња. Запреге су у просеку прелазили 3,2 km на сат и било им је потребно око 30 дана да заврше једно кружно путовање.

Трговачко име 20-Mule Team Borax установила је компанија „Pacific Coast Borax“ Френсиса Мериона Смита након што је Смит 1890. године купио Колманове поседе боракса. Незаборавна рекламна кампања користила је слику ових вагона за промоцију гранулираног сапуна за руке марке Boraxo, као и за радио и телевизијске програме Death Valley Days. Године 1914. изграђена је железница „Death Valley Railroad“ како би опслуживала руднике на источној страни долине. Рударство је настављено и после пропасти Колмановог царства, а до касних 1920-их ово подручје је постало водећи светски извор боракса. Формација Фернес Крик, стара између четири и шест милиона година, главни је извор минерала бората сакупљаних са сувих језера Долине смрти.

Други посетиоци су се задржавали тражећи и копајући наслаге бакра, злата, олова и сребра. Ове повремене рударске подухвате ометали су удаљеност и сурови пустињски услови. У децембру 1903. двојица људи из Баларата трагала су за сребром. Један је био незапослени ирски рудар Џек Кин, а други једнооки баскијски месар Доминго Ечарен. Сасвим случајно, Кин је открио огромну жилу злата погодног за директну прераду у близини њиховог радилишта и рудник је назван Keane Wonder Mine. То је покренуло мањи и краткотрајну златну грозницу у том подручју. Рудник Keane Wonder, заједно са рудницима у Риолајту, Скидуу и Харисбургу, били су једини који су произвели довољно руде да би се исплатили. Дешавале су се и потпуне преваре као што је Leadfield, али већина подухвата брзо је пропадала након што кратка истраживања нису показала значајне налазе руде (ови напуштени рудници и данас су разасути широм подручја и представљају велику опасност за свакога ко уђе у њих). Градови који су нагло никли око ових рудника цветали су током прве деценије 1900-их, али су брзо пропали након финансијске панике 1907. године.

Рани туризам

[уреди | уреди извор]

Први документовани туристички објекти у Долини смрти били су низ шатора подигнути двадесетих година 20. века на месту где се данас налази Стоупајп Велс. Људи су масовно долазили у одмаралишта подигнута око природних извора за које се веровало да имају лековита и регенеративна својства. Године 1927. компанија „Pacific Coast Borax“ претворила је радничке бараке свог ранча у Фернес Крику у туристички комплекс, чиме је настало одмаралиште и хотел „Furnace Creek Inn“. Извор у Фернес Крику искоришћен је за развој одмаралишта, а како је вода преусмеравана, оближње мочваре и влажна станишта почела су да се смањују.

Убрзо је долина постала популарна зимска дестинација. Други објекти у почетку су грађени као приватна одмаралишта, али су касније отворени за јавност. Најпознатији међу њима био је „Death Valley Ranch“, познатији као Скотijeв дворац (Scotty's Castle). Ова велика ранч-кућа, изграђена у стилу шпанског препорода, постала је хотел касних тридесетих година и, захваљујући слави „Скотија из Долине смрти“, постала је туристичка атракција. „Скоти из Долине смрти“, чије је право име било Волтер Скот, био је рудар злата који је глумио власника „свог дворца“, тврдећи да га је изградио од добити из свог рудника. Ништа од тога није било истина, али је прави власник, милионер из Чикага Алберт Масej Џонсон, подржавао ту легенду. Када су га новинари питали какав је његов однос са дворцем Волтера Скота, Џонсон је одговорио да је он „Скотов банкар“

Заштита и каснија историја

[уреди | уреди извор]

Амерички председник Херберт Хувер прогласио је национални споменик у Долини смрти и околини 11. фебруара 1933. године, издвајајући скоро два милиона хектара југоисточне Калифорније и мање делове Неваде.

Радници Цивилног корпуса за заштиту природе (CCC) развијали су инфраструктуру у Националном споменику Долина смрти током Велике депресије, све до почетка четрдесетих година. Изграђене су бараке, уређено 500 миља путева, уведен водовод и телефонска линија и изграђено укупно 76 зграда. У планинском венцу Панаминт изграђене су стазе које воде до живописних видиковаца, а за племе Тимбишасаграђени су села уз употребу тугле, перионица и трговачка станица. Подигнуто је и пет кампова, јавне тоалетне просторије, писта за авионе и места за излете.

Напомене

[уреди | уреди извор]


Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Listing of acreage as of December 31, 2012”. Land Resource Division, National Park Service. 
  2. ^ а б National Park Index (2001–2003), p. 26
  3. ^ „NPS Annual Recreation Visits Report”. National Park Service. 
  4. ^ „Death Valley”. protectedplanet.net. Protected Planet. Приступљено 2020-05-29. 
  5. ^ „Death Valley National Park (U.S. National Park Service)”. National Park Service. Архивирано из оригинала 2017-01-26. г. Приступљено 2017-01-26. 
  6. ^ „Backcountry Roads – Death Valley National Park”. National Park Service. 25. 8. 2019. Архивирано из оригинала 2020-11-12. г. Приступљено 2020-12-07. 
  7. ^ "Biosphere Reserve Information – United States of America – Mojave and Colorado Deserts". unesco.org. UNESCO. November 3, 2005. Retrieved June 22, 2018.
  8. ^ Dotson, Danny. „Research Guides: National Parks: Death Valley National Park”. guides.osu.edu. Приступљено 2024-06-03. 
  9. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Wright1997p611.
  10. ^ „National Park Service Acreage Reports”. National Park Service. 31. 12. 2021. Приступљено 28. 2. 2022. „Acreage report for calendar year ending December 31, 2021. The leftmost column titled "Gross Area Acres" under the "Listing of Acreage" tab was utilized as the source.” 
  11. ^ „Death Valley National Park (U.S.)”. darksky.org. International Dark-Sky Association. n.d. Архивирано из оригинала 2020-10-27. г. Приступљено 2020-12-07. 
  12. ^ „NOWData – NOAA Online Weather Data”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Архивирано из оригинала 21. 07. 2021. г. Приступљено 12. 6. 2021. 
  13. ^ „Summary of Monthly Normals 1991–2020”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 12. 6. 2021. 
  14. ^ WRCC. „Western U.S. Climate Historical Summaries Weather”. Desert Research Institute. Приступљено 2009-06-03. 

Литература

[уреди | уреди извор]

 Овај чланак садржи материјал у јавном власништву са веб-сајтова или из докумената National Park Service.
 Овај чланак садржи материјал у јавном власништву са веб-сајтова или из докумената United States Geological Survey.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Грешка код цитирања: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „lower-alpha“, али нема одговарајуће ознаке <references group="lower-alpha"/>

Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национални_парк_Долина_смрти&oldid=30878256”