Национални савез (Француска)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Национални савез
Rassemblement National
Logo Rassemblement National.svg
Лого Националног савеза
СкраћеницаНС (франц. RN)
ПредседникМарин ле Пен
Генерални
секретар
Николас Бај
ОснивачЖан-Мари ле Пен[1]
Основана5. октобар 1972. год.; прије 46 година (1972-10-05)
СедиштеНантер, Сенски висови
 Француска
Млади огранакОмладина Националног фронта
Број чланова  (2017)Пад 51.487[2]
Идеологијафранцуски национализам[3][4]
национални конзервативизам[5]
суверенизам[6][7]
економски национализам[8]
протекционизам[9][10]
десничарски популизам[11][12]
анти-имиграционизам[4][13]
тврди евроскептицизам[14]
Политичка позицијадесница[15][16][17][18] до крајња десница[19][20][21]
Европска странкаПокрет за Европу нација и слободе
Боје     морнарскоплава
     црвена
Народна
скупштина
7 / 577
Сенат
2 / 348
Европски
парламент
17 / 74
Предсједништво Регионалних савјета
0 / 17
Регионални савјети
333 / 1.758
Предсједништво Департманских савјета
0 / 101
Департмански савјети
58 / 4.108
Веб-сајт
www.rassemblementnational.fr

Национални савез (до 1. јуна 2018. Национални фронт) јесте десничарска популистичка[22] и националистичка[23] политичка партија у Француској. Већина политичких коментатора НФ поставља на позицију крајње деснице,[15][16][17][21][24] али други извори сугеришу да је позиција странке у политичком спектру постала тешка за дефинисање.[25] Због француског изборног система, заступање странке на јавним функцијама је ограничено, упркос знатном броју гласова.[26]

Главне одлике странке су противљење чланству Француске у Европској унији, Шенгенској зони и Еврозони, економски протекционизам, нулта толеранција према питањима реда и закона и противљење слободној имиграцији.[13] НФ се противи ЕУ од оснивања ове наднационалне организације.

Странка је основана 1972. године обједињавајући разне француске националистичке покрете тог времена. Жан-Мари ле Пен је био први предсједник странке и неспорни центар странке од њеног оснивања до 2011. године. Иако се странка у првих десет година свог постојања борила на маргинама француског политичког живота, од 1984. године постала је главна снага француског национализма.[27] Предсједнички избори 2002. године били су први на којима је НФ имао свог кандидата у другом кругу, након што је Жан-Мари побједио социјалистичког кандидата у првом кругу. У другом кругу, он је био иза Жака Ширака који је однио побједу.[28] Марин ле Пен, његова кћерка, изабрана је за његову насљедницу. У априлу 2017. године она се привремено повукла како би се усредсредила на предсједничку кандидатуру и окупљање гласача.[29][30][31]

Док је њен отац од масовних медија добио надимак „Ђаво Републике”,[32] Марин је пратила политику „дедемонизације”[33] странке омекшавајући слику о њој. Трудила је се да се извуче из крајње десничарких културних коријена, нормализујући их давајући им културу владе, избацивањем контроверзних чланова као што је њен отац, који је суспендован и затим избачен из властите странке 2015. године након што је још једном рекао да су нацистичке гасне коморе „само детаљ историје Другог свјетског рата”[34][35] (касније је основао Плаво-бијело-црвени збор).[36] С обзиром да је она 2011. године изабрана на дужност предсједника странке, популарност НФ је наставила да расте: странка је однијела побједу у неколико општина на општинским изборима 2014. године; постала је прва француска странка на изборима за Европски парламент 2014. године са освојених 25% гласова и поново на посљедњим департманским изборима у Француској.[37] Поново су избили на прво мјесто на посљедњим регионалним изборима остваривши историјски успијех са 28% освојених гласова.[38] До 2015. године, НФ се успоставио као једна од најјачих политичких снага у Француској, поставши уједно и најпопуларнија и најнепопуларнија политичка странка.[39][40][41][42]

Позадина[уреди]

Национални савез тврди да је нација конкретна (тј. стварност), а не апстракција; таква тачка гледишта је непосредно супротна Француској револуцији и њеном насљеђу.[43][44] Један од главних претходника НС била је Француска акција, основана на крају 19. вијека, и Национална обнова,[45] промонархистичка група која је подржавала претензије грофа Париза на француски трон.[46] У скорије вријеме, странка је коријене вукла из пужадизма педесетих година, који је основан као антипорезни покрет без веза са десницом, али је међу скупштинским заступницима имала „пранационалисте” као што су Жан-Мари ле Пен.[47]

Други сукоб који је дио позадине странке је Алжирски рат (многи фронтовци, укључујући Жан-Марија, били су непосредни укључени у рат), као и ужаснутост десничара одлуком француског предсједника Шарла де Гола да повуче своје обећање да ће задржати Француски Алжир.[48] На предсједничким изборима 1965. године, Жан-Мари је неуспјешно покушао да окупи гласове десничара око предсједничког кандидата Жан-Луија Тиксје-Винјакура.[49] Током краја шездесетих и почетка седамдесетих година, француска крајња десница се углавном састојала од малих екстремних покрета као што су Окцидент, Одбрамбена унија и Нови поредак.[50]

Историја[уреди]

Ране године[уреди]

Оснивање (1972—1973)[уреди]

Док је НП учетвовао на неким локалним изборима од 1970. године, на свом другом конгресу у јуну 1972. године одлучио је да оснује нову политичку партију која би учествовала на парламентарним изборима 1973. године.[51][52] Партија је основана 5. октобра 1972. године под називом Национални фронт француског јединства (франц. Front national pour l'unité française), или само Национални фронт.[53] У циљу стварања ширег покрета, НП је моделирала нову странку (као што је раније настојала да моделира саму себе) на већ успостављеном Италијанском социјалном покрету (ИСП), који је у то вријеме успостављен као широка коалиција италијанске деснице. НФ је основан као француска верзија ИСП, са тробојним пламеном као својим логом.[54][55][56] Жељели су да уједине разне француске крајње десничарске покрете, и да окупе Ле Пенову националистичку групу, Партију француског јединстве Рожера Холанда, Покрет правде и слободе Жоржа Бидоа, бивше пужадисте, ветеране Алжирског рата, као и неке монархисте.[53][57] Ле Пен је изабран за првог предсједника странке, пошто није био укаљан јавним милитантним јавном сликом НП и био је релативно умјерена фигура у крајњој десници.[58][59]

Национални фронт је имао сиромашан резултат на парламентарним изборима 1973. године, освојивши само 0,5% гласова (иако је Ле Пен у својој париској изборној једини освојио 5%).[60] Странка је 1973. године основала своје омладинско крило под називом Омладина Националног фронта (франц. Front national de la jeunesse). Реторика која се користила током изборне кампање наглашавала је старе крајње десничарске теме и у великој мјери је била незанимљива гласачима у то вријеме.[61] Иначе, званични програм странке је био умјерен, мало се разликујући од уобичајене деснице.[62] Ле Пен је тражио потпуну фузицју струја унутар странке, упозоравајући на сурови активизам.[63] Радикалнији елементи НП нису били убијеђени и вратили су се тешком активизму. Касније те године су избачени из странке.[64][65] Ле Пен је ускоро постао неспорени вођа странке,[66] иако је ово коштало многе водеће чланове и већину његове милитантне базе.[64]

На предсједничким изборима 1974. године, Ле Пен није успио пронаћи тему која би ангажовала његову кампању.[67] Многа од питања којих се дотицао, као што је антикомунизам, дијелио је са остатком деснице.[68] Друга питања којих се НФ дотицао била су подизање француске стопе наталитета, смањења редукције (иако је то било у мањој мјери), успостављање професионалне војске, укидање Евијанског споразума и уопштено стварање „француске и европске ренесансе”.[69] Упркос томе што је био једини десничарски кандидат, није успио да добије подршку јединствене крајње деснице, јер су разне групе подржавале друге кандидате или су позивале на бојкот избора.[70] Кампања је изгубила позадину када је Револуционарна комунистичка лига објавила осуду Ле Пеновог наводног учешћа у мучењу током свог боравка у Алжиру.[70] На првим предсједничким изборима Ле Пен је освојио само 0,8% гласова.[70]

Супарништво НФ—СНС (1973—1981)[уреди]

Након избора 1974. године, НФ је скрајнут појавом Странке нових снага (СНС), коју су основали дисиденти НФ (великим дијелом из НО).[71][72] Њихово супарништво је ослабило обје странке током седамдесетих година.[71] Истовремено, НФ је стекао још неколико скупина присталица, укључујући Франсоа Дупра и његове „револуционарне националисте”, Жан-Пјера Стирбоа и његове „солидаристе”, Нову десницу и Бернарда Антонија.[73] Након Дупратове смрти у бомбашком нападу, револуционарни националисти су напустили странку, а Стирбоа је постао Ле Пенов замјеник како су његови солидаристи ефектно потискивали неофашистичке тенденција у страначком руководству.[74] Крајња десница је потпуно маргинализована на парламентарним изборима 1978. године, иако је СНС имала бољи резултат.[75][76] На првим изборима за Европски парламент 1979. године, СНС је учествовала у покушају оснивања савеза европских крајње десничарских странака у виду „Евро-деснице” и на крају је била једна од двије странке које су оспориле изборе. СНС је као свог главног кандидата поставила Жан-Луиса Тиксје-Вињанкуа, док је Ле Пен позвао гласаче на уздржаност.[77]

На предсједничким изборима 1981. године, и Ле Пен и Паскал Гушон из СНС су истакли намјеру да учествују.[77] Међутим, повећан је потребан број потписа изабраних званичника за кандидатуру на изборима, а чиме је и Ле Пен и Гушон онемогућено кандидовање на изборима.[a][77] Изборе је добио Франсоа Митеран из Социјалистичке партије (СП), чиме је политичка љевица по први пут стекла власт на националном нивоу у Петој републици; затим је распустио Националну скупштину и сазвао пријевремене парламентарне изборе.[78] СП је постигла најбољи изборни резултат икада, освојивши апсолутну већину на парламентарним изборима 1981. године.[79] Ово „социјалистичко преузимање” довело је до радикализације међу бирачима десног центра, антикомунистичким и антисоцијалистичким бирачима.[80] Са само три седмице да припреми кампању, НФ је попунила само ограничени број кандидата и освојила само 0,2% гласова.[68] СНС је имала још гори резултат, а избори су означили ефективни крај супарништва странака.[68]

Ера Жан-Мари ле Пена[уреди]

Изборни продор (1982—1988)[уреди]

Док је француским страначим системом доминирала поларизација и конкуренција између јасних идеолошких алтернатива два политичка блока седамдесетих година, та два блоку су се углавном кретала ка политичком центру средином осамдесетих година. То је навело многе бираче да те блокове перципирају мање-више као непрепознатљиве, нарочито послије социјалистичкe политике резова 1983. године, подстичући бираче да траже нове алтернативе. До октобра 1982. године, Ле Пен је подржавао могућност склапања договора са мејнстрим десницом, али под услвом да НФ не мора ублажити своје ставове по кључним питањима. На општинским изборима 1983. године, странка десног центра Уједињени за Републику (УзР) и центристи Савез за француску демократију (СзФД) формирали су коалицију са НФ у одређеним броју градова. Најзначајни резултат био је у 20. округу Париза, гдје је Ле Пен избран у мјесни савјет са 11% гласова. Послије избора медији су пратили странку, а НФ је по први пут дозвољено да се представљао као одржива копонента шире деснице. На накнадним изборима у Дреу у октобру 1983. године, НФ је освојио 17% гласова.

За Европске изборе 1984, НФ је освојио 10 места, а на националним изборима 1986. осваја 35 места у француском парламенту. То је довело до великих потреса у политичком животу Француске па су социјалисти Франсое Митерана и конзервативци Жака Ширака, две сукобљење стране морале да формирају заједно власт, да не би НФ.

Тих година НФ заједно са још неким странкама у Европском парламенту формира Европски националистички савез.

Консолидација (1988—1997)[уреди]

Током 90их НФ се посветила профилисању странке као традиционалне деснице, али је увек имала проблема због својих радикалних ставова. На локалним изборима 1995, НФ у појединим градовима добија и до 35% гласова. НФ тада даје градоначелнике у преко 10 француских градова. У граду Оранж, лидер тамошњег НФ Жак Бомпард је и дан данас на челу то града, и НФ има тамо подршку од 65% гласача.

Током 1995. за изборе НФ се посебно залагала за протеривање емиграната из Француске у Африку. За изборе 2002. слоган НФ је био За ред и закон!. Током те кампање НФ је прозвала четири значајне француске странке: Комунистичку партију, Социјалистичку странку, Унију за демократију, Уједињену републику, да су четворострана банда.

На Конгресу НФ 1997, доноси се одлука да странка заузима позицију национал-конзервативизма и треће странке.

Превирања, одвајање НРП (1997—2002)[уреди]

Током 1998, Бруно Мегрет, високи функционер НФ, напушта странку и оснива Народни републикански покрет (Mouvement national républicain, MNR) оптуживајући руководство НФ да жели да маргинализује странку и уништи је.

Предсједнички избори (2002)[уреди]

На председничким изборима 2002, НФ и Жан Мари Ле Пен доживљавају невероватан успон. Ле Пен побеђује социјалистичког кандидата, али у другом кругу председничких избора губи од конзервативца Жака Ширака, освојивши 18% наспрам Ширака који је имао 82% гласова.

Опадање (2002—2011)[уреди]

На референдуму за Устав ЕУ 2005, НФ је водио оштру антикампању и Французи су одбили тај предлог. Исте године активисти НФ су облепили места у којима живе емигранти углавном муслимани са плакатима на којима је писало: Ко се буде зајебавао са Француском, лети напоље! (Tu niques la France... Dégage!).

Бруно Мегрет је 2007. склопио савез о сарадњи са НФ и поново заједно делују, и пада договор да закопају ратне секире. Националистичка коалиција коју је предводио Ле Пен на председничким изборима осваја 11% гласова и пада на четврту позицију.

Због финансијских проблема НФ не успева 2007. на парламентарним изборима да уђе у парламент освојивши свега 4,29% гласова.

Ера Марин ле Пен[уреди]

Програмска начела и странка данас[уреди]

НФ се залаже за:

  • Очување суверенитета Француске и њеног идентитета;
  • Очување традиционалних и породичних вредности;
  • Јака национална економија и социјална једнакост;
  • Пооштравање кривичних закона и поновно увођење смртне казне;
  • Пооштравање мера према емигрантима;
  • Антиглобалистичка борба — противљење међународним интеграцијама.

Политички аналитичари називају НФ национал-популистичком партијом још од 1984. године. Мејнстрим медији НФ називају странком екстремне деснице.

На изборима за Европски парламент 2009, НФ осваја 6,3% гласова што јој даје 3 места. Као главно упориште НФ се сматра Марсељ и сиромашни делови Француске.

Поред Ле Пена, истакнути чланови НФ су: Бруно Голниш, Карл Ланг и Рожер Олеиндре. НФ је веома централизована, и највећа овлашћења има председник, чији је ауторитет неприкосновен унутар странке. НФ има 75 хиљада чланова. НФ је чланица ЕВРОНАТ-а и Алијансе за Европу нација, заједно са Слободарском партијом Аустрије, Српском радикалном странком, Холандском партијом слободе и другим националистичким странкама.

Током 90их лидер НФ, Жан Мари Ле Пен био је чест гост српских радикала у Земуну.

Изборни резултати НФ по годинама[уреди]

Парламентарни резултати:

  • 1973 — 108,616; 0.5% (0/491)
  • 1978 — 82,743; 0.3% (0/491)
  • 1981 — 44,414; 0.2% (0/491)
  • 1986 — 2,705,336; 9.6% (35/573)
  • 1988 — 2,359,528; 9.6% (1/577)
  • 1993 — 3,152,543; 12.7% (0/577)
  • 1997 — 3,800,785; 14.9% (1/577)
  • 2002 — 2,862,960; 11.1% (0/577)
  • 2007 — 1,116,005; 4.30% (0/577)
  • 2012 — 3,528,373; 13.6% (2/577)
  • 2017 — 2,990,454; 13.2% (8/577)

Председнички резултати:

  • 1974 Jean-Marie Le Pen — 190,921; 0.8%
  • 1988 Jean-Marie Le Pen — 4,376,742; 14.5%
  • 1995 Jean-Marie Le Pen — 4,571,138; 15.0%
  • 2002 Jean-Marie Le Pen — 4,804,713; 16.90%, други круг 5.525.032; 17.8%
  • 2007 Jean-Marie Le Pen — 3,835,029; 10.44%
  • 2012 Marine Le Pen — 6,421,426; 17.9%
  • 2017 Marine Le Pen — 7,678,491; 21.3%, други круг 10.638.475; 33.9%

Европски резултати:

  • 1984 — 2,210,334; 11,0% — 10
  • 1989 — 2,121,836; 11,8% — 10
  • 1994 — 2,050,086; 10,5% — 11
  • 1999 — 1,005,225; 5,7% — 5
  • 2004 — 1,684,868; 9,8% — 7
  • 2009 — 1,091,681;6,3% — 3.
  • 2014 — Раст4,712,461;24,86% — 24.

Напомене[уреди]

  1. ^ У Француској, странке морају да озбиједе подршку од одређеног броја изабраних званичника, из одређеног броја департмана, како би се могли кандидовати на изборима. Године 1976, број потребних изабраних званичника повећан је пет пута, а број департмана је утростручен.[77]

Референце[уреди]

  1. ^ Gatehouse, Gabriel (5. 12. 2015). „Vive la difference - has France's National Front changed?”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  2. ^ „Le FN comptait 100 000 adhérents selon Le Pen, 50 000 selon la réalité - Œil sur le front” (на језику: француски). 15. 12. 2017. Приступљено 14. 2. 2018. 
  3. ^ Rydgren, Jens (1. 1. 2008). „France: The Front National, Ethnonationalism and Populism”. Twenty-First Century Populism (на језику: енглески). Palgrave Macmillan UK: 166—180. 
  4. 4,0 4,1 Chrisafis, Angelique (18. 9. 2016). „'The nation state is back': Front National's Marine Le Pen rides on global mood”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  5. ^ Aldrich, John Amerling. „Economic Voting and the national Front: Towards a Subregional Understanding of the Extreme-Right” (PDF) (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  6. ^ „Chômage : comment l'État décourage le travail”. FIGARO (на језику: француски). 26. 3. 2015. Приступљено 14. 2. 2018. 
  7. ^ „Enquête&Débat » Marine Le Pen, entre souverainisme et identitarisme.” (на језику: француски). 23. 9. 2012. Архивирано из оригинала на датум 7. 3. 2016. Приступљено 14. 2. 2018. 
  8. ^ Kottasova, Ivana. „French election: Macron vs. Le Pen on the economy”. CNNMoney (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  9. ^ „Anguish, rage and denial: Who's who in Europe's far-right parties”. The Independent (на језику: енглески). 26. 5. 2014. Приступљено 14. 2. 2018. 
  10. ^ „What does France’s National Front stand for? - France 24”. France 24 (на језику: енглески). 28. 5. 2014. Приступљено 14. 2. 2018. 
  11. ^ „Depuis 2011, le FN est devenu «protectionniste au sens large»”. Libération.fr (на језику: француски). Приступљено 14. 2. 2018. 
  12. ^ Taylor, Adam (8. 1. 2015). „French far-right leader seeks to reintroduce death penalty after Charlie Hebdo attack”. Washington Post (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  13. 13,0 13,1 „Immigration : à l’UMP, tout n’est que posture et imposture”. FN - Front National (на језику: француски). Приступљено 14. 2. 2018. 
  14. ^ Chrisafis, Angelique (24. 6. 2016). „European far right hails Brexit vote”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  15. 15,0 15,1 „Victory for France's conservatives in local elections | News | DW | 30.03.2015”. DW.COM (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  16. 16,0 16,1 Erlanger, Steven; Freytas-Tamura, Kimiko de (17. 12. 2016). „E.U. Faces Its Next Big Test as France’s Election Looms”. The New York Times (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  17. 17,0 17,1 Meichtry, Stacy; Bisserbe, Noemie (20. 8. 2015). „Le Pen Family Drama Splits France’s Far Right National Front Party”. Wall Street Journal (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  18. ^ Taylor, Kyle (24. 1. 2017). „Europeans favoring right-wing populist parties are more positive on Putin”. Pew Research Center (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  19. ^ Mondon, Aurelien (17. 8. 2015). „The French secular hypocrisy: the extreme right, the Republic and the battle for hegemony”. Patterns of Prejudice (на језику: енглески). 49 (4): 392—413. doi:10.1080/0031322X.2015.1069063. 
  20. ^ Messina, Anthony M. (22. 4. 2015). „The political and policy impacts of extreme right parties in time and context”. Ethnic and Racial Studies (на језику: енглески). 38 (8): 1355—1361. doi:10.1080/01419870.2015.1016071. 
  21. 21,0 21,1 Cooke, Sonia Van Gilder (29. 7. 2011). „Europe's Right Wing: A Nation-by-Nation Guide to Political Parties and Extremist Groups”. Time (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  22. ^ Davies 2012, стр. 7.
  23. ^ Davies 2012, стр. 52.
  24. ^ Polakow-Suransky, Sasha (1. 11. 2016). „The ruthlessly effective rebranding of Europe’s new far right”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 14. 2. 2018. 
  25. ^ Тешко дефинисати:
    • Goldhammer, Arthur (1. 1. 2015). „Explaining the Rise of the Front national: Political Rhetoric or Cultural Insecurity?”. French Politics, Culture & Society (на језику: енглески). 33 (2). doi:10.3167/fpcs.2015.330208. 
    • Williams, Michelle Hale (22. 4. 2015). „Are radical right-wing parties the black holes in party space? Implications and limitations in impact assessment of radical right-wing parties”. Ethnic and Racial Studies (на језику: енглески). 38 (8): 1329—1338. doi:10.1080/01419870.2015.1015933. 
    • Goodliffe, Gabriel (2011). The resurgence of the radical right in France : from Boulangisme to the Front National (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781107006706. 
    • {Shields 2007, стр. 274
  26. ^ DeClair 1999, стр. 46; 56; 71.
  27. ^ Shields 2007, стр. 229.
  28. ^ DeClair 1999, стр. 46, 56, 71.
  29. ^ „Marine Le Pen has announced she is 'temporarily stepping down' as leader of her party”. The Independent (на језику: енглески). 24. 4. 2017. Приступљено 15. 2. 2018. 
  30. ^ „Marine Le Pen temporarily steps down as party leader”. New York Post (на језику: енглески). 24. 4. 2017. Приступљено 15. 2. 2018. 
  31. ^ Mowat, Laura (25. 4. 2017). „Marine Le Pen STEPS DOWN as Front National leader hours after election boost”. Express.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 15. 2. 2018. 
  32. ^ „Marine Le Pen National Front leader | Who is Marine Le Pen?” (на језику: енглески). 23. 1. 2015. Архивирано из оригинала на датум 23. 1. 2015. Приступљено 15. 2. 2018. 
  33. ^ „Policy Network - The French National Front: On its way to power?”. www.policy-network.net (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 15. 02. 2018. Приступљено 15. 2. 2018. 
  34. ^ „FN's Jean-Marie Le Pen suspended”. BBC News (на језику: енглески). 4. 5. 2015. Приступљено 15. 2. 2018. 
  35. ^ „Jean-Marie Le Pen, exclu du Front national, fera "bien évidemment" un recours en justice”. LExpress.fr (на језику: француски). 20. 8. 2015. Приступљено 15. 2. 2018. 
  36. ^ „Le « Rassemblement bleu blanc rouge », la surprise de M. Le Pen”. Le Monde.fr (на језику: француски). Приступљено 15. 2. 2018. 
  37. ^ „Local election confirms Front National strength | Open Europe”. Open Europe (на језику: енглески). Приступљено 15. 2. 2018. 
  38. ^ „Régionales 2015: le Front national en tête dans six régions”. LExpress.fr (на језику: француски). 6. 12. 2015. Приступљено 15. 2. 2018. 
  39. ^ „Rapport de force aux elections departementales” (PDF). Odoxa.fr (на језику: француски). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 18. 6. 2015. 
  40. ^ „Elections européennes - Le Front National, premier parti de France” (на језику: француски). Приступљено 15. 2. 2018. 
  41. ^ „France's Front National party expected to make sweeping gains in this month's local elections”. The Independent (на језику: енглески). 1. 3. 2015. Приступљено 15. 2. 2018. 
  42. ^ „Poll gives France's far-right National Front party boost ahead of regional vote - France 24”. France 24 (на језику: енглески). 2. 3. 2015. Архивирано из оригинала на датум 13. 06. 2018. Приступљено 15. 2. 2018. 
  43. ^ Davies 2012, стр. 34–35.
  44. ^ Zúquete, José Pedro (2007). Missionary Politics in Contemporary Europe (на језику: енглески). Syracuse University Press. ISBN 9780815631491. 
  45. ^ DeClair 1999, стр. 13–17.
  46. ^ Day, Alan John (2002). Political Parties of the World (на језику: енглески). John Harper. стр. 193. ISBN 9780953627875. 
  47. ^ DeClair 1999, стр. 20–21, 31.
  48. ^ DeClair 1999, стр. 21–24.
  49. ^ DeClair 1999, стр. 25–27.
  50. ^ DeClair 1999, стр. 27–31.
  51. ^ Shields 2007, стр. 163–164.
  52. ^ DeClair 1999, стр. 36 f.
  53. 53,0 53,1 Shields 2007, стр. 169.
  54. ^ Shields 2007, стр. 159, 169.
  55. ^ DeClair 1999, стр. 31, 36–37.
  56. ^ Kitschelt & McGann 1997, стр. 94.
  57. ^ DeClair 1999, стр. 13.
  58. ^ DeClair 1999, стр. 38 f.
  59. ^ Shields 2007, стр. 170.
  60. ^ Shields 2007, стр. 171.
  61. ^ DeClair 1999, стр. 39.
  62. ^ Shields 2007, стр. 173 f.
  63. ^ Shields 2007, стр. 174 f.
  64. 64,0 64,1 Shields 2007, стр. 175.
  65. ^ DeClair 1999, стр. 39 f.
  66. ^ DeClair 1999, стр. 40.
  67. ^ Shields 2007, стр. 176 f.
  68. 68,0 68,1 68,2 Shields 2007, стр. 183.
  69. ^ Shields 2007, стр. 177, 185.
  70. 70,0 70,1 70,2 Shields 2007, стр. 177.
  71. 71,0 71,1 DeClair 1999, стр. 41.
  72. ^ Shields 2007, стр. 178 f.
  73. ^ Shields 2007, стр. 180–184.
  74. ^ Shields 2007, стр. 181, 184.
  75. ^ Shields 2007, стр. 179–180, 185–187.
  76. ^ DeClair 1999, стр. 43.
  77. 77,0 77,1 77,2 77,3 Shields 2007, стр. 182.
  78. ^ Shields 2007, стр. 182, 198.
  79. ^ Shields 2007, стр. 182 f.
  80. ^ White, John Kenneth; Davies, Philip (1998). Political Parties and the Collapse of the Old Orders (на језику: енглески). SUNY Press. стр. 38. ISBN 9780791440674. Приступљено 25. 5. 2019. 

Спољашње везе[уреди]