Нацрт:Kapitulacija Japana

С Википедије, слободне енциклопедије

Kapitulacija Japana je odpočela u prvim nedeljama 1943 god. Kineska oslobodilačka armija, kojom je rukovodila Komunistička partija Kine, ponovo ojačla, konsolidovala svoje redove i preuzela inicijativu, Japanci su bili primorani na defanzivu.

U tom trenutku Japanska vojska na kineskom ratištu držala je 26 divizija i 11 samostalnih brigada sa preko 600.0000 vojnika.Nasuprot tome kineska armija je imala 470,000 hiljada boraca oslobodilačke armije Kine koji su se u tom trenutku borili pod istoimenom zastavom komunističke partije Kine.Ne zaboravimo da je u tom trenutku bilo angažovano preko 64 odsto japanskih i oko 95 odsto kvislinških snaga koje su se borile na strani Japana.Onaj deo koji je ostao japanci su morali da suprotstave jedinicama Čang Kaj Šeka.Takođe su oko milijon svojih boraca raspodelili u granično područije prema Sovjetskom Savezu.Japanski rukovodioci su hteli da na taj način okončaju rat sa Kinom kako bi svoje snage mogli da prebace na Pacifik, gde su Saveznici bili u ofanzivi i tako povećaju Kvantušku armiju, jer su se plašili Sovjeta, njihovog prelaska i napada, a time se dovode u pitanje i Japanski interesi u severnom delu Kine.

Rešenje su videli u separatnom miru sa Čang Kaj Šekom.Pa je tako Tokio ponudio Kuomitangu da pristupi Istočno Azijskom bloku, na čijem je čelu bio, a zauzvrat bi Japan u potpunosti povukao svoje trupe iz Kine.Ne zaboravimo i to da su u to vreme japanci bili bolje obučeni, hranjeni i materijano obezbeđeni pa je njihova propaganda davala veliki rezultat u pridobijanju Čang Kaj Šeka.U to vreme japanci su imali više ofanzivno uspešnih akcija, što je obezbeđivalo i visok moral boraca.Posle prvog poraza koji su se desili u tromesečnim borbama u srednjim i severnim delovima Kine i gubitka 10,000 boraca japanci odustaju od napada u provinicijama Šansi, Čehar i Hopej.Dodajemo i to da su tu negde na posletku i prvi porazi Osovine ili bolje rečeno prvi porazi Japana, što se može označiti i padom morala boraca što nas dovodi u 1944 i 1945 godinu gde je tih poraza bilo sve više i više, sa već dobro poznatim završetkom.

Drugi veliki poraz Japana desio se u kaznenoj ekspediciji koji su poveli protiv Tajunske oslobođene teritorije u centralnoj Kini.Borbe su trajale skoro dva meseca i angažovano je preko 20,000 hiljada japanskih boraca.Zloglasni Okamura je predvodio japance u tim sukobima, naređivao je da se sve ubije, opljacka i spali.Dobro poznati metodi nemačkih SS jedinica koje su bile zamišljene za podrucije današnje Albanije, ako se može praviti poređenje.

Drugi kazneni pohod japanskih snaga trebao je da bude izvršen u provinciji Šantung gde se nalazila 8. oslobodilačka armija koja je brojala samo oko 24,000 boraca ali je nanela štetu japancima od preko 140,000 mrtvih i ranjenih.I jedinice 4. oslobodilačke armije su iste godine nanele štetu japancima od preko 66,000 mrtvih neprijateljskih vojnika.Ove pobede su otvorile takozvani "Crveni koridor", koji je omogućio povezivanje snaga sa severa i juga Kine.Proširena je i oslobođena teritorija gde je živelo preko osamdeset miljona stanovnika.Imali su japanci svoje podvige kao onaj u provincijama Čekjang i Hupej gde su osvojili 16,000 kvadratnih kilometara najplodnije zemlje, jer u tim provincijama nije bilo ili je bilo vrlo slabog otpora.Do kraja godine su borci Čeng Kaj Šeka povratili ove teritorije.

Početkom 1944 godine general Hati komandant japanskih ekspedicionih snaga u Kini, dobio je naređenje da pripremi prolećnu ofanzivu.Planirano je da se ona izvede u dve operacije.Jedna duž pruge Peking - Hankoy i druga duž pruge Hankoy - Kanton u provinciji Hunan.Za prvu japanci su angažovali oko 148,000 boraca, i usled slabog otpora kineskih snaga vrlo brzo su zauzeli deo železničke magistrale Peking - Hankoy, i druga operacija koja za započeta dva dana nakon prve, a posle samo dva dana borbe japanske snage su krenule prema gradu Hengjangu jer nisu imale većeg otpora od komintaških trupa koje su na tom delu delovale.U gradu Hengjangu nalazio se jedan od najvećih američkih aerodroma, ali se dalje nije moglo je je usledio snažan otpor 10. oslobodilačke armije.

Treba napomenuti da su 4. i 8. oslobodilačka armija nastavile ofanivno delovanje u pozadini japanskog fronta, te su proširile oslobođenu teritoriju od 12,000 kvadratnih kilometara, a ujedno organizovale otpor severno i zapadno od Pekinga.

Za to vreme u centralnoj Kini 4, armija je za tri meseca potpuno potukla kvislinške snage stvorivši slobodnu teritoriju od oko 150,000 kvadratnih kilometara, i preko devet milijona stanovnika. Na ovaj način su oslobodilačke snage u prvoj polovini 1944 godine odnele velike pobede u svim krajevima Kine, pokret se širio i hiljade novih boraca je u njega stupio, a proširena je i oslobođena teritorija.

U japanskoj pozadini stalno su se dešavali, napadi na japanske jedinice i time olakšavali otpor Čang Kaj Šekovih snaga protiv proboja japanaca.Velika oslobođena prostranstva, nazvana je slobodna pogranična teritorija na kojoj je stvoren i uspostavljen trojni sistem vlasti:komunisti (radnička klasa i seljačko stanovništvo), progresisti (sitna buržoazija) i srednjaci (srednja buržoazija), zauzimali su po jednu trećinu u svim organima vlasti i narodnim predstavničkim telima.Nije prihvaćena koaliciona vlada već su se samo dogovarale zajedničke akcije u borbi protiv Japanaca.

U drugoj polovini 1944 godine svi su bili zainteresovani za rat u Kini.Anglo-Američkim snagama bilo je važno da se što veći broj japanskih jedinica veže za kinesko rat jer su napredovale u Burmi i Pacifiku, dok sa druge strane japanci su imali nameru da što pre rasčiste kinesko ratište da bi mogli da napreduju na Pacifiku i Indokini gde su na pomolu bile žestoke borbe.

Planirali su da ponovo preuzmu ofanzivu duž železničke magistrale Honkoy - Kanton kako bi ostvarili vezu između severne i južne Kine.Planirali su takođe i da sa snagama iz Francuske Indokine sadašnji Vijetnam, Kampućija i Laos preuzmu ofanzivu prema južnim delovima Kine da bi uspostavili neprekidan front.To su sačinjavale 11., 23. i 34. japanska armija.U tim trenutcima su se odvijale i jake aviacione borbe 5. japanske i 14. savezničke vazduhoplovne armije.Sada je glavno težište bilo da se vrše masovni napadi u japanskoj pozadini, i stvaranju zajedničkog fronta u borbi protiv japanskog agresora.Tako su japanske snage morale da se bore protiv dva neprijatelja.Borbe koje su usledile bile su žestoke.I ako su japanci zauzeli velike prostore oko 200,000 kvadratnih kilometara i 60 milijona stanovnika nisu uspeli da ostvare glavni zadatak da komintanšku vladu primoraju na zaključivanje separatnog mira što je bio glavni politički cilj.

Pred kraj 1944 godine nastalo je malo zatišje pred buru odlučujućih borbi koje su kasnije usledile u 1945 godini. Nakon ovoga ne bi blio loše pročtati i ulogu velikih sila u to vreme, kao i sagledati detalje konferencije sa Jalte koja ima jednu od ključnih političkih uloga koja se odnosi kapitulaciju Japana.

Uloga velikih sila na kapitulaciju Japana[уреди | уреди извор]

Polovinom 1944 [[|godinegodina poraz Japana bio je na pomolu, mnogi civili i vojni funkcioneri su već smatrali da je to neizbežno.[[jul|Jula 1944 godine već su se mogle čuti glasine da treba sklopiti mir čim Nemačka bude kapitulirala što je mnoge u carstvu podela|podelilo.Tačnije 19. avgusta 1944 godine na carskoj konferenciji je prvi put zvanično i pomenuta mogucnost gubitka rata.Već tada su razmatrane mogućnosti slanja specijalnog izaslanika u Moskvu odmah nakon sloma Nemačke da bi se taj trenutak što povoljnije iskoristio.Sovjeti su to ipak odbili.

Nakon toga se pokušalo tako što su preko šveckog poslanika poslali zvaničnu molbu da se u Londonu proveri na kakav bi odjek naišli mirovni predlozi koji bi dolazili iz Japana.

Reakcije na to su bile i više nego nepovoljne po Japan, i isto tako očekivane što se tiče drugih strana gde je predlog bio upućivan, došlo se do zaključka da bi samo bezuslovna kapitulacija Japana bila po meri Saveznika.

Početkom 1945 god. napadi američkih bombardera su bili žestoki, a pritom su imali i zaštitu borbenih aviona.Bombardovanjem u martu, apriliu i maju od Tokija je ostao samo prah i pepeo.Samo za dva dana 24. i 25. maja bačeno je 119.000 bombi (3646 tona) na glavni grad.Teško su bili pogođeni i drugi gradovi kao Osaka i Nagoja.

Vodilo se računa i o tome da gradovi sa hramovima i kulturnom baštinom budu poštedeni.

Juna meseca 1945 godine otpočelo se sa bombardovanjem srednjih i malih mesta.A tu su uključeni i ratni brodovi za gradove koji su se nalazili na obalama.Tačan broj mrtvih i nestalih nije poznat.

Po nekim statistikama kreće se do 330.000 ljudi, gde nisu uračunate [[žrtva(religija)|žrtve koje su nastale usled bacanja atomskih bombi.Po istim podatcima uništeno je 1.430.000 kuća, a bez krova nad glavom ostalo je više od 10 milijona ljudi.Jedan od podataka govori o tome da se u prvoj polovini 1945 godine broj stanovnika u Tokiju prepolovio a da je 87% dece školskog uzrasta bilo prebačeno u manje gradove.

Posle iskrcavanja na Okinavi značilo je da je rat prešao na japansku teritoriju ali smenom vlasti i uspostavljanjem nove došlo se do situacije gde nakon pada Nemačke kada su Saveznici mogli da se usmere na Japan, nije bilo moguće doći do mirnog rešenje.

Rukovodstvo Japana je početkom 1945 godine u tri velike mobilizacije oformilo 53 divizije sa 3.150.000 boraca.Najavljivane su i dalje mobilizacije školske omladine.To je sve bilo namenjeno slučaju definitivne borbe u samom Japanu.

Propaganda koja je i dalje bila snažna iznedrila je pokliče :"odlučujuća borba na sopstvenom tlu" i "borba do smrti".Jedan podatak govori o tome da su cene nekih osnovnih namirnica na kraju rata iznosile 4200% više od zvaničnih cena.

Opadao je broj medicinskog osoblja.Stanje u Japan|zemlji je bilo katastrofalno, mišljenja su podeljena ali govorilo se i to da i da nije došlo do iskrcavanja Saveznika Japan bi propao.

U svom govoru u čast godišnjice oktobarske revolucije Staljin je početkom novembra meseca 1944 godine Japan žigosao kao agresivnu žemlju.Petog aprila 1945 godine Sovjetski Savez je objavio da ne želi da produži sporazum sa Japanom o međusobnom nenapadanju podpisan 1941 godine, a do isteka tog sporazma u tom trenutku ostalo je još godinu dana.

I posle toga je Japan pokušao da se približi Sovjetskom Savezu sa molbom da posreduje u pronalaženju mira.Juna meseca došlo je do prvog susreta Državnog sekretara Japana i Sovjetskog ambasadora u Japanu, u letovalištu Hakoney.Sovjeti su tražili još vremena za proučavanje predloga - ali je to ustvari bio manevar gde je Tokio izgubio mogućnost da uspostavi kontakte sa Saveznicima preko Stockholma i Berna, što je imalo više šansi za uspeh, a Staljinu je to značilo da napadom na umirajući Japan dobio "pristojan", deo istočnoazijskog plena.

Nakon sastanka Velike šestorke uz prisustvo cara koji je insistirao na brzom pronalaženju mira i poziva državnog sekretara, Sovjetskom ambasadoru, odgovor Sovjeta je bio da su predlozi apstraktni i da ih treba detaljno razraditi.Kada je i do toga došlo 29. juna Sovjetski ambasador je odbio da se sastane sa, državnim sekretarom Japana uz obrazloženje da je bolestan.Nakon toga se prešlo na direktne kontakte prema zvaničnom Kremlju, zbog sve teže situacije koja se odvijala u samom Japanu.I celokupna ova sitacija i sve teži položaj stanovnika i boraca u Japanu nije se odustalo do toga da ako Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija budu tražile bezslovnu kapitulaciju Japana da će Japan biti primoran da se brani svim svojim silama do kraja, da bi odbranio čast i nacionalnu egzistenciju što bi na našu žalost samo dovelo do daljeg prolivanja krvi.

Sovjeti su japanske pokušaje označili kao nejasne sa izgovorom da to nije zvaničan zahtev za posredovanje Sovjetskog Saveza kod Saveznika već samo predlog pregovora o svetskom miru, što je bilo dovoljno da Sovjeti odbiju, da predstavnici Japana doputuju u Moskvu da bi predstavili svoje predloge.Dva dana nakon toga Japan je ponovo pokušao da pošalje poruku gde su još jednom naglasili da teže miru putem pregovora ali da odbijaju bezuslovnu kapitulaciju.

Politička previranja i atomska bomba[уреди | уреди извор]

Poseban osvrt treba da se napravi na atomske bombe koje su korišćene, i politikom da je Američki general tu vrstu bombe smatrao isključivo vojnim oružijem, pa se kao takva nije ni pominjala mogućnost da li treba da se baci iskoristi ili ne.

25. jula 1945 godine već je bilo izdato naređenje da će atomska bomba biti bačena na Japan čim vremenske prilike budu dozvolile negde posle 3. avgusta govorilo se da posle prve bombe koja bi bila bačena, trebalo bi baciti i druge isto tako na druge ciljeve samo sa manjim razornim dejstvom i na taj način u [potpunost[|potpunosti]] staviti Japan pod kontrolu Saveznika.

Tadašnji predsednik Srjdinjenih Američkih Država, Harry S. Truman doneo je principijalnu odluku da se ne prekidaju vojne operacije koje su do tog trenutka bile započete ili su bile pred neposredni početak sprovedđnja.Tako je 6. Avgusta 1945 godine bačena prva atomska bomba na Japan.

Posle skoro četiri godine koliko su Sjedinjene Države bile u ratu sa Japanom svako oružije je bilo prihvatljivo, posebno u skladu sa tim da je novi precednik Truman hteo da se rat što brže okonča.Zapaljive bombe na ojađene industriske gradove su bile samo preteča za atomski napad koji je usledio.

To je bilo prosto, barem na izgled.Ovo je doveleo samo do brže kapitulacije Japana, ali postoje mišljenja mnogih stručnjaka koji smatraju da ova bomba nije morala biti upotrebljena i da bi Japan i bez toga kapitulirao samo bi se borbe produžile za nekoliko meseci.Jer je Japan u suštini već bio potučen.

Pored previranja da li ili ne treba baciti atomsku bombu došlo se do dva važna stava od kojih je već pomenuti vojni odbačen, ali su neki naučni krugovi bili mišnjenja da upotebom atomske bombe mogu bolje da sagledaju situaciju nakon bombardovanja i njene posledice.

Komisija je 1. jula 1945 godine izašla sa predlogom da atomsku bombu treba što pre iskoristiti i to na što važnijim vojnim ciljevima kako bi se postigao što snažniji psihološki efekat, jer se znalo da su japanci propagandno i u tim trenutcima bili veoma jaki.

Drugi su pak smatrali da takva bomba prvo treba da se isproba na nekoj neutralnoj lokaciji, pred svim Saveznicima i da se Japan pre napada strogo upozori na korišcenje takve bombe, dok su prvi ostali da Japan ne treba uopšte upozoravati.

U razmatranju takvih stavova se došlo do zakljucka da isprobavanje na neutralnoj lokaciji ne može da da dovoljno uverljive podatke u razornosti bombe i da je treba iskoristiti u prvo predviđenom planu.Nakon ovih odluka okončane su borbe na Okinavi i tada se videlo koliko bi Saveznicima bilo potrebno ljudstva nakon iskrcavanja na tlo Japana, da bi porazili neprijatelja, jer su zatekli milijone japanaca u kamikazama koji su bili spremni da se bore do smrti protiv neprijatelja.

Sve ovo pomno je pratio i Sovjetski Savez koji je gledao kako da što bolje prođe iz ovakvog okršaja i koji je svakako imao svoj interes na tom delu zemlje.

Združeni odbor 18. jula 1945 godine iznosi predsedniku tri moguće varijante napada atomskom bombom kojom bi se ostvarila bezuslovna kapitulcacija Japana.

I to:borba na konvencijonalan način sa ili bez invazije, upotreba atomske bombe i ako se nije znalo njeno stvarno dejstvo] ili ubeđivanje na političkom planu.Za ovo poslednje su se najviše zalagali neki od bivših ambasadora u Japanu jer su smatrali da na takav način mogu da ostvare interese Sovojtskog Saveza ali i neke svoje lične interese.Insistiralo se na tome da se ne pominje izraz bezuslovna kapitulacija i da se isti treba zameniti, predlogom koji bi Japan lakše prihvatio.Tu je spadalo da Japan ostane nezavisna država, da ostane i car ali sa demokratskim uređenjem države.

I takvo gledište je bilo poznato svim bitnim činiocima u tadašnjem Sovjetskom Savezu.

Na sastanku gde se o tome odlučivalo nije bilo predstavnika ove opcije sastanak je dosta burno prošao a pitanje atomske bombe je bilo poslednje na redu, pre toga o ostala dva slučaja skoro i da nije bilo govora.Sticao se utisak da predsednik u tim trenutcima nije imao jasan uvid u situaciju na terenu.

Tek 2. jula na zahtev predsednika Harry S. Trumana sastavljen je memorandum u kom su tri alternativna oblika delovanja bila obuhvaćena i odmeravana.Ovaj dokument je verovatno uticao na Trumanomvu odluku da se atomska bomba upotrebi.

Takođe sovjeti su smatrali da Japan treba upozoriti pre teških razaranja, baciti u očaj i na to da će sovjeti ako budu morali da učestvuju u rati biti daleko napredniji u svojim ofanzivama.

Upozorenje bi trebalo da ukaže na neizbežno uništenje koje bi zadesilo Japan ako bi kojim slučajem nastavio da se bori i sa zahtevom da japanska vojna klica nestane s političke pozornice i da se Japan bezuslovno preda.

U memorandumu nije ni jednom rečiju pomenuta atomska bomba ali je naglašeno da ozbiljno tu stavku treba iskoristiti da se japanci ubede u ozbiljnosti cele situacije.

Dokument je u glavnim crtama prihvaćen, a dva dana nakon toga i Britanci su se saglasili sa upotrebom atomske bombe protiv Japana.

Od bitnih stvari ovde trebalo bi napomenuti i to da je predsednik Truman bio mišljenja da jedna ili više bombi trebaju biti upotrebljene kako bi se Tokijo naučio pameti, da bi se to ostvarilo bilo je potrebno da sačeka Sovjete i ljude koji će da obave taj posao.

Bombe na gradove (Hirošima i Nagasaki)[уреди | уреди извор]

Jedan od najznačajnijih projekata tog vremena ako ne i najznačajniji Saveznici su nazvali projekat:"Menhetn", a njegov šef je smatrao da je avgust 1944 godine vreme da se atomske bombe isprobaju.

Atomska bomba još uvek nije bila spremna, a da se sa invazijom krene na Japan, smatralo se da bi takva invazija donela mnogo teških gubitaka.Tako se došlo da je do januara meseca 1945 godine atomska bomba koja je plutonijumskog karaktera nazvana "Fet men", ( Debeli čovek), bila završena.Uranijumska bomba nazvana "Tin men", ili u prevodu (Mršavi čovek) ili "Litl Boy" (mali dečak), je bila skoro završena, pripreme za zavšetak su bile na samom kraju.

Tako su septembra meseca 1944 godine kada se orjentaciona težina atomskih bombi znala, počelo sa izvodenjem vežbi sa balističkim bombama koje su bile samo prototipovi stvarnih.Izvrstan broj bombardera B - 29 je prepravljan za ovu misiju.Piloti koji su bili određeni za izvršenje misije prošli su specijalnu obuku pri čemu je posebna pažnja bila obraćana navigaciji koja se odnosila na velike daljine i brze manevre posle izbacivanja bombi.

Kao baza odakle će napad otpočeti izabran je Tinijan, koji su amerikanci zauzeli posle žestokih borbi 1. avgusta 1945 godine i koje je u potpunosti bilo očišcen od japanca.Kako je prvbitno to ostrvo bilo određeno za bazu napravljen je i aerodrom sa potrebnim instalacijama, ali kako je kasnije i ostrvo Ivo Džima palo u ruke merikancima odlučeno je da se tu ostavi prostor za mogućnost montiranja atomskih bombi.Tu bi mogli da se poprave eventualni kvarovi koji bi se dešavali na letu Američkih aviona sa atomskim tovarom.Kao pomoć tu se uvek nalazio jedan bombarder B - 29 koji je bio spreman da preuzme tovar i misiju nastavi da sprovodi po unapred dogovorenom redosledu.

Na ovom ostrvu su se izvodile i poslednje faze obuke pilota.To se sve dešavalo do maja meseca 1945 godine, a za to vreme u Americi je oformljena komisija koja je imala zadatak da sagleda i do detalja načini plan koji su ciljevi najpogodnije za atomske bombe, tu komisiju su sačinjavali uglavnom atomski stručnjaci i vojna lica.

Postavljalo se nekoliko kriterijuma po kojima je trebalo odrediti najpogodnije mesto za atomske bombe a to je da: Ciljevi ne budu predhodno oštećeni kako bi mogli da se sagledaju efekti atomske bombe, trebalo je da budu veliki kako bi radijus bombi bio unutar njegovih granica, da budu i radijusu delovanja bombardera B - 29 i da područije u kojem je leti pretežno lepo vreme.

Posle dosta natezanja došlo se do sledećih ciljeva:Kokura, Hirošima, Nijagata i Kjoto.Odmah nakon odabira ciljeva Kjoto je skinut sa tog spiska jer bi njegovo uništenje bilo ravno uništenju Rima jer je taj grad vekovima bio prestonica Japana.Iako je bio jedan od najidealnijih od ova četiri cilja brzo je skinut i njega je zamenio grad Nagasaki.

Tako su određeni gradovi došli na "rezervnu listu ", avijacije, što je značilo da njih ne treba gađati jer su potencijalna meta, za takav napad bi moralo da se dobije saglasnost Ministarstva rata.Građani Hirošime nisu znali zašto su bili pošteđeni bombardovanja koje su doživeli gradovi kao što su: Tokio, Jokohama, Osaka i drugi.

Dvadeset šestog jula krstarica "Indijanapolis", je dovezla bombu "Tin men", u Tinijanu.Poslednje pripreme koje su nedostajale toj bombi su trebale da stignu za nekoliko dana nakon avionom C - 54.

Sad je na Tinitijanu mogla da se montira atomska bomba, a u nedelju 5. avgusta su meterorolozi najavili da će sledećeg jutra biti lepo vreme u najvećem delu Japana.U tovaru bombe na avion "Enola Gej", odvijala se uz prisustvo tri pripadnika vojne policije koji su čuvali stražu.Uveče su objavljena i poslednja uputstva i održana kratka molitva uz reči:"Bacićemo bombu koja je drugačija od bilo koje bombe koju ste do sada videli i za koju ste čuli.Ova bomba ima destruktivnu moć koja je jednaka 20,000 tona TNT.Ciljevi su po prioritetima:Hirošima, Kokura i Nagasaki".

Nešto posle pola dva noću uzletela su tri izviđačka aviona koja su imala zadatak da podnesu izveštaj o vremenskim prilikama iznad ciljeva."Enola Gej", je poleteo sat kasnije.

Kada je nakon četiri časa počelo da sviće "Enola Gej", se uspinje na visinu od 31,000 metara.A nakon predhodnog okupljanja aviona i izviđačkih aviona.Stižu izveštaji o vremenskim prilikama i cilj je definitivno određen Hirošima.U petnest minuta i sedamnest sekundi posle osam, bombe su bačene, a tačno u osam časova i šesnajest minuta bomba je eksplodirala.

Veliki |zaslepljujući bljesk, paklena vrućina i ogromno pomeranje vazduha su prve reakcije.Nakon toga vatrena lopta je krenula uvis tako formirajući pečurku od gasova, pare, prašine i dima.To je pratila i crna kiša.Digao se vetar, razvio orkan i sve veći i veći plameni koji su sevali svuda.Za nekiliko sekundi izbrisan je ceo grad.Po japanskim podatcima 71,000 mrtvih i 68,000 ranjenih.

Napad na Nagasaki odvio se nekoliko dana kasnije tačnije 9. avgusta sa plutonijomskom bombom i nije prošao tako glatko kao napad na Hirošimu.

Pored suženog odabira cilja, pojavio se kvar na jednoj pumpi za gorivo.Zbog lošeg vremena avioni nisu mogli da se nađu na zbornom mestu.Skoro 45 minuta avion je kružio i ako je izveštaj o vremenskim prilikama bio povoljan, pa se od Kokure odustalo i odletelo se za Nagasaki u kom je iznad grada bio gust sloj oblaka koji je otežavao izvođenje ovako složene misije.

U poslednjem trenutku oblaci su se rasprašili i bomba je mogla da se baci.44% grada je uništeno.Prema Američkim podatcima poginulih je bilo oko 35,000 hiljada, oko 5,000 nestalih, a ranjenih oko 60,000.Avion koji je bacio bombu se prinudno spustio na Okinavu, a kada su pogledali tankove sa gorivom bili su potpuno prazni.

Staljin i rat protiv Japana[уреди | уреди извор]

Ono što je svakako doprinelo kapitulaciji Japana je svakako i nepodrška Sovjetskog Saveza u tim teškim vremenima.

Sovjati su još 1943 godine razmatrali da zvanično objave rat Japanu, na konferenciji u Teheranu.Iako Sovjetima to nije bilo u žiži interesovanja već dešavanja i borba protiv Nemačke,Josif Visarionovič Staljin je obećao da će pola godine posle kapitulacije Nemačke objaviti rat Japanu.

Februara meseca 1945 godine za vreme konferencije održane na Jalti "velika trojka", je ozbiljnije razmatrala objavu rata od strane Sovjeta, Japanu.

Za tu konferenciju se vezuju više konkretnih dogovora u tom cilju.Iako su i Amerikanci i Sovjeti bili saglasni da je mešanje Sovjeta neminovnost za brz i efikasan završetak rata, Josif Visarionovič Staljin je želeo da bude nagrađen za svoju pomoć u tome.

Interes Sovjetskog rukovodstva sa Staljinom na čelu je bio da se povrati sve ono što je carska Rusija izgubila 1905 godine.Dakle južni deo ostrva Sahalina, internacionalizacija luke Dairen, da se dobije korišcenje pomorske baze Port Artur i niz manjih zahteva.Takođe da se Moskvi vrate Kurilska ostrva, a istočnokineska i južnomadžurijska železnicka pruga da bude pod zajedničkom sovjetsko-kineskom upravom.

Pored ovih uslova Sovjeti su insistirali da se prizna status Mongolije kao narodne republike, i to na međunarodnom nivou.Iako Amerikanci nisu imali mnogo zamerki na ove zahteve i to da ih je predsednik Frenklin Delano Ruzvelt mogao i da prihvati, kao legitimne zbog neophodnosti učešca i pomoći Sovjeta u ratu sa Japanom.

Međutim rukovodstvo Kine na čelu sa Čang Kaj Šekom nije bilo u potpunosti saglasno sa svim ovim, kada je saznao za takve planove, jer je predsednik Frenklin Delano Ruzvelt preuzeo na sebe zadatak da ga informiše i po potrebi privoli na saradnju.Da bi se to prevazišlo Staljin je trebao obećati da će lojalno sarađivati sa kineskim rukovodiocem, što je naravno odmah i obećao.

Dalje je situacija tekla ovako.Petog aprila 1945 godine Sovjati prekidaju sporazum sa Japanom o međusobnom nenapadanju.

Frenklin Delano Ruzvelt umire, nasleđuje ga Harry S. Truman, Nemačka u međuvremenu je kapitulirala.

Tako da su se promenila i ubeđenja Američkog vojnog vrha u pogledu učešca Sovjeta u ratu protiv Japana, to više nije bilo toliko neophodno.Ali se u međusobnim razgovorima ipak kretalo od te tačke.Bio je već postugnut velike napredak u borbi protiv japanaca kao i u eksperimentima sa novim naoružanjem atomskim bombama.

U rukama su imali oružije koje je japance moglo da natera da se predaju.Kako je Vinston Čercil u svojim memoarima opisao, kada su Staljinu takvo nešto saopštili, reagovao je nasmejano i poželeo je sreću predsedniku Trumanu.Sticao se utisak da Staljin ne shvata domet ove reperkusije, onoga što mu je Truman saopštio.

Posle ultimatuma sa kojim se saglasio i Staljin, događaji su se odvijali munjevitom brzinom.Bez obaveštavanja Moskve, Amerikanci bacaju prvu atomsku bombu, dva dana nakon toga Staljin objavljuje rat Japanu i Sovjatske trupe ulaze u Mandžuriju.

Odmah nakon toga Amerikanci bacaju i drugu atomsku bombu što se ispostailo kao jedan od odlučujućih poteza jer su japanci odmah nakon toga 10. avgusta 1945 godine izjavili da su spremni da pregovaraju o bezuslovnomj predaji.

Drugog septembra na vojnom brodu "Misuri", podpisan je sporazum o bezuslovnoj kapitulaciji Japana.

Dok sa jedne strane Američki autori smatraju da je bacanje atomske bombe bilo presudno za dobijanje rata i da se u tim izvorima malo toga može naći o borbama koje su Sovjeti vodili 8. avgusta 1945 godine sa Japanom.

Sovjeti su shvatanja da su Amerikanci samo hteli da pokažu svima da poseduju atomsku bombu i da te bombe nisu donele presudan značaj po ishod rata.Prema tumačenju Moskve objava rata Sovjatskog Saveza, Japanu je dovela do poraza japanskog imperijalizma.I to baš borbe sa prodorom u Mandžukiji je bila završna faza rata.

Da se ne bi bavili brojkama a možemo i o tome, ukratko Sovjeti su uz manje prepravke dobili ono što su i priželjkivali, a to je položaj iz 1905 godine.

Tako da se došlo do toga da je Japan podpisao bezuslovnu kapitulaciju, Amerikanci i Sovjeti su insistirali svako za sebe da je njihovo učešće bilo odlučujuće.Od duha iz Teherana i Jalte malo je ostalo, kao i od dogovora iz Potsdama.

Tako da je Sovjetski Savez dobio područija izgubljena 1905, a da su Sjedinjene Države učvrstile položaj u Aziji.Staljin je na govoru svom narodu 2. septembra rekao :"Poraz Ruskih trupa 1905 godine, duboko se urezao u pamćenje našeg naroda.Kao taman oblak su sećanja na poniženje visila iznad našeg naroda.On je živeo u očekivanju dana kad će Japan biti potučen i oblak razgrnan.Četrdeset godina smo mi, ljudi starije generacije čekali ovaj dan.Sada je i taj dan došao.Japan je danas priznao svoj poraz i podpisao kapitulaciju."[1]

Kapitulacija[уреди | уреди извор]

Izjava 26, jula 1945 godine koja je bila u ime stotina miljona sunarodnika počela je saopštenjem:"Da li će Japanu biti data prilika da okonča rat".U trećem od ukupno trinaest paragrafa japanu je jasno stavljeno do znanja da su sile koje su se okupile posle sloma nacističke Nemačke mnogostruko veće od onih koje su upotrebljene za sam slom Nemačke i da bi dalje borbe bile uzaludne, da bi svaki vid borbe doneo katastrofalna razaranje samog Japana njegove industrije i potpuno uništenje njegovih snaga.Nakon ovoga u sledećim paragrafima je objašnjen pojam:"bezuslovna predaja".Od toga da grupa ljudi koja je Japan uvela u rat, mora da nestane, govorilo se o tome da Japan može da ostane nezavisna zemlja ali da zločinci moraju da budu uhapšeni, sa tim da nova japanska vlada otvori put demokratiji o čemu je bilo govora.Dakle Japan bi ostao pod okupacijom dok se ovako proklamovani ciljevi ne ispune, i dok zemlja ne dobije miroljubivu vladu izabranu od strane naroda.Kao alternativu ovome rečeno je:"Alternativa za Japan je neodložno i potpuno uništenje".

Ovakvu izjavu japanska vlada je prvi put čula na radiju San Franciska izjutra 27, jula.Nakon toga trebao da bude održan sastanak "Velike šestorke" tj. premijera Suzukija, ministra inostranih poslova Togoa, ministra rata generala Anamija, minstra mornarice Jonaja i šefova armija i mornarice.

Nakon toga je zasedala i sama vlada.Iako je ministar spoljnih poslova znao da Japan mora da okonča rat morao je da sačeka što povoljniju situaciju, zbog otpora koji bi došao iz vojnih krugova koji je mogao da se očekuje.Oslanjali su se i na to da bi Sovjeti mogli da posreduju i to bi puno pomoglo - ukoliko bi se takvo nešto ostvarilo.

Došlo se do odluke da se ne odgovori direkno na poruku već da se sačeka namera Moskve.Mogli su se čuti naslovi u novinama da japanska vlada o ovoj deklaraciji ćuti jer joj ne pridaje previše značaja do onih naslova gde će rat biti nastavljen.To je samo govorilo u prilog tome da je japanska propaganda i pored mnogostrukih žestokih razaranja i dalje bila dosta jaka.To je podgrevao i sam japanski premijer koji je rekao da deklaraciju neće prihvatiti ali to nije bila osnovna namera izjave već da se kupi još vremena da se sačekaju prave informacije iz Moskve.Ali do toga nije došlo ne bar pozitivno za Japan.Tako da Amerikanci 6. avgusta zadaju odlučujući udarac.

Tek nakon prvog izveštaja koji je stigao 7. avgusta o stravičnom bombardovanju atomska bomba, grad Hagasaki i da je ceo grad praktično bio sravnjen sa zemljom, potpuno uništen, i govora američkog predsednika Trumana o postojanju atomske bombe dan pre videla se ozbiljnost situacije.Do tada Japan je ovakve najave Amerikanaca smatrao samo izvrsnom propagandom, jer nisu verovali da su istraživanja Saveznika mogla da budu tako dalekosežna i da je atomska bomba samo najava nečega što bi u budućnosti moglo da se dogodi.

Vest o Hirošimi je odmah stavljena pod cenzuru pa nije dobila odjek koji je Vašington priželjkivao.Tek nakon drugog napada na Hirošimu japanci su shvatili da se zaista radi o atomskoj bombi.

Togo je odmah nakon toga informisao cara o američkim izveštajima o bombi.Dok je car odgovorio da Suzuki pozitivno reaguje na Potsdamsku deklaraciju.Istog dana 8. avgusta je japanski ambasador u Moskvi primio je sovjetsku objavu rata.U Tokuju je bio 9. avgust i otpočele su Sovjetske ofanzive protiv Kvantunške armije.

Dolazilo se to toga da Sovjetska objava rata Japanu nije došla na prvu atomsku bombu, već i ako su se događaju odvijali munjevitom brzinom jedan za drugom, i ako je značaj oko bombe bio nejasan ti dogadaju nisu mogli dovedu u vezu.Do toga da je ovde bilo reči da su napadom atomskom bombom na Japan želeli da omekšaju Sovjetski stav u vezi sa istočnom Evropom.Bar je bilo Amerikanaca koji su podkrepljivali ovakve tvrdnje.I da je bezuslovna kapitulacija Japana mogla da posluži za primer kako bi se neki, ne svi, budući problemi mogli rešavati u diplomstskim krugovima, a bez korišćenja atomske bombe.

I ako se smatralo da je Sovjetska pomoć bila neophodna.Došlo se do toga da Amerikanci nisu želeli da po svaku cenu budu ispred svojih Sovjatskih saveznika, jer da su to želeli da postignu general Spac bi mogao da dobije saglasnosti za upotrebu atomskih bombi i pre 3. avgusta.A moglo se doći do toga da ne budu bačene samo dve bombe već više njih.Za Japan je mešanje i uključivanje Sovjata u rat značilo da od kompromisnog mira nema ništa."Velika šestorka", se opet sastaje i otpet odbija da prihvati ponuđene uslove i ako u tim uslovima nije bilo ništa što bi moglo da se prihvati.Već su tražili da se dobiju obećanja da će Japan ostati carevina, kao i određenih ustupaka u suđenju zločincima kao i o postupku razoružanja.

I ako su svi pokušavali da spašavaju carstvo Togo je bio jedan od najvećih pobornika momentalne kapitulacije, jer je smatrao da je to najbolja opcija za Japan.Suzuki i Jonaj su ga u tome podržali.Ali i pored toga da je stigla vest o napadu na Nagasaki nije se moglo doći do zbližavanja gledišta, i da su razlike i u tom trenutku bile prevelike.Tako ni sednica vlade nije donela rešenje koje se očekivalo.Činjenica je da su udarci koje je Japan doživeo, uzdrmali japanske vojne zvaničnike da realno sagledaju situaciju, ili su ih, pak, navodili da se neprijatelju suprotstave do kraja sa svim u tom trenutku raspoloživim sredstvima.Pod takvim okolnostima 9. i 10. avgustadošlo je i do carske konferencije gde su Togo i ostali ponovo izneli svoja gledišta.Car je zatražio da se prekine ratno stanje.Ćutke je saslušana careva reč i ćutke su se svi razišli sa konferencije.Ali najsnažniji utisak je da je Teno (japanski nadimak caru), sam doneo odluku bez savetovanja sa svojim savetnicima.

Vlada je u tom trenutku našla zajednički jezik ali nije se moglo znati, ostalo je otvoreno pitanje da li će vojska eliminisati neke članove vlade i samog cara podrediti svojim ciljevima.Što se ranije dešavalo.

10.avgusta izjutra Togo prima sovjateskog ambasadora koji mu uručuje znaničnu objavu rata.Gde Togo saopštava Sovjateskom ambasadoru da će Japan kapitulirati pod uslovima dogovorenim u Potsdamu.Pre ovoga u neutralnim zemljama u kojima je Japan imao svoje predstavnike već je bilo poslato obaveštenje o ovome kako bi oni mogli ovu poruku da prenesu dalje ali i to da se ne dira u suverinitet cara:poruka je preneta morzeovom azbukom, preko jedne od novinskih agencija.

Kada su Amerikanci čuli ovu poruku odgovor na to uz saglasnost Britanske i Sovjetske vlade je glasio da će o tome naknadno biti postignut sporazum.Odmah nakon odobravanja proglas je objavljen na radiju i u štampi.Tako je Togo i pre svega što je objavljeno znao o čemu se radi i oko čega su počela savetovanja.


Ujutru 12. avgusta primljena je i prva poruka, a usled čega je došlo do većeg razdora u samoj Japanskoj vladi koju su zastupali primerno dve struje, jer vojska taj tekst nije smatrala dovoljno jasnim i prihvatiljivim.

Togo i Kido (lični čuvar carskog pečata) uspeli su da pridobiju na svoju stranu kolebljivog premijera Suzukija pre zvanične note koja je stigla iz Švajcarske.Hteli su da dobiju na vremenu kako bi na svoju stranu privukli što više političara za svoja stanovništa gledanja.Zato se prijem note prolongirao za 24 časa.Uprkos naporima ni 13. avgusta članovi senata i vlade nisu mogli da se dogovore, pa je premijer Suzuki predložio da se sazove nova carska konferencija.

Za to vreme američki avioni su bacali letke sa tekstom proglasa predloga japanske kapitulacije, da bi nedovljno i nepravilno obavešteno stanovništvo moglo da sagleda posledice brzog okončanja rata.Neki japanski oficiri nisu ni po koju cenu hteli da kapituliraju.Zato je i Kido vršio pritisak na samog japanskog cara da sazove konferenciju što je pre moguće što se i deslio 14. avgusta izjutra.Tada je car tražio da se ispune svi zahtevi Saveznika.

Takođe hteo je da lično preko radija saopšti vest japanskom narodu kako bi sprečio pokušaj sabotaže.Odmah nakon toga ministarstvo spoljnih poslova prosledilo je telegrame [švajcarska[|Švajcarskoj]] i Švedskoj, dok su morzeovom azbukom prenosili preko radio-veze vest o japanskoj kapitulaciji.Tako je 14. avgusta prvo jutarnje izdanje "Njujork Tajmsa" na naslovnim stranicama donelo vest o kapitulaciji Japana.

Govor koji je car držao je snimljen i to je bilo u Japanu bez presedana.Idućeg dana 15. avgusta govor je emitovan.Nemački narod je to apatično slušao dok je u Japanu taj govor izazvao šok.Iako posle strašnih i žestokih bombardovanje i pored toga što je stanovništvo doživelo bolesti i glad, pod ogromnim pritiskom nije se govorilo od totalnoj dezorganizaciji kao što je bio slučaj sa Trećim Rajhom.

Očuvana je koherentna vlada sa carem na čelu koji je predstavljao simbol nacije.Bilo je i onih pobornika koji su hteli da se bore do kraja sa svim mogućim sredstvima koji su im bila na raspolaganju do totalnog ali časnog uništenja.Među njima je bio i minstar rata.Neki su svoj život okončali.Samoubistvo ministra rata je otvorilo put reorganizaciji vlade i omogućilo caru da za predsednika vlade postavi svog ujaka princa Hagaškunija, aktivnog generala čime je obezbedio pun uticaj i svoj uticaj pred podpisivanje kapitulacije.General Kavabe odleteo je 19. avgusta u Manilu da bi od predstavnika Amerike saznao kako je zamišljena okupacija.

Podpisivanje Japanske kapitulacije[уреди | уреди извор]

General Mekartur je 26, avgusta sa američkim snagama krenuo prema Tokijskom zalivu.U toj floti nalazilo se 383 ratna broda, praćen sa 1300 aviona.To se dešavalo usled bojaznosti da ne dođe do demonstracija ili otpora američkoj vojsci, jer je to prvi put da se neka strana slia nalazi na teritoriji Japana isto tako to je prvi put da je Japan uopšte i kapituulriao, pa se propagandnim putem uticalo na to da se umanji nezadovoljstvo naroda.

U vezi toga izdati su i proglasi da se narod pridržava:"Carske odluke".Rečeno je da oni koji se ne pridržavaju ove odluke:"nisu lojalni Japanci".Prvi odred na tlo Japana kročio je 28. avgusta na aerodrom Jacugi, a već 29. avgusta Američki vojni brod "Misuri" uplovio je u Tokijski zaliv pod komandom admirala Viljama Holsija i usidrio se kod Jokosuke.

Nakon ovoga otpočelo je masovno iskrcavanje saveznika na tlo Japana u sve velike gradove, važne vojne i druge objekte koji su bili od značaja.

30.avgusta stigao je i general Mekartur.Sa Guama su stigli admiral Nimic i admiral Frejzer sa bojnim brodovima :"Južna Dakota", i "Vojvoda od Jorka".Ovaj događaj je označen kao neposredna priprema za službenu kapitulaciju Japana.

Samo podpisivanje kapitulacije obavljeno je na palub i Američkog bojnog broda "Missouri"[2].U prisustvu predstavnika SAD, Sovjetskog Saveza, Velike Britanije, Kine, Francuske, Holandije, Kanade, Australije i Novog Zelanda.Sa japanske strane bili su:Načelnik Carskog generalštaba general Joširo Umezu i Mamuri Šigemicu, ministar spoljnih poslova u novoj vladi koja je formirana nakon podpisivanja sporazuma iz Potdamske deklaracije.

A pre samog ceremonijala podpisivanja kapitulacije pročitano je i saopštenje Japanskog cara Hirohite:"Mi naređujemo da se prihvate uslovi istaknuti Deklaracijom objavljenom u Potsdamu od šefova vlada SAD, Velike Britanije, i Kine i kojoj se kasnije pridružio i Sovjetski Savez.

Naređujemo Carskoj vladi i Vrhovnoj komandi da u naše ime podpišu tekst kapitulacije koji je predložio vrhovni komadant Savezničkih snaga... Naređujemo našim podanicima da odmah prestanu sa pružanjem otpora, da odlože oružije i svesno izvršavaju sve uslove kapitulacije i opšteg naređenja koje će izdati Carska Vlada i Vrhovna komanda"[3].

Pošto je pročitan carev proglas članovi japanske delegacije pristupili su podpisivanju bezuslovne kapitulacije.Posle njih na stolu se našao i akt o kapitucaciji koji je podpisao Mekartur, a zatim redom predstavnici:Kine, Velike Britanije, Sovjetskog Saveza, Australije, Kanade, Francuske, Holandije i Novog Zelanda.

U tom trenutku bilo je 9 časova i 8 minuta 2. septembra 1945 godine.Drugi svetscki rat je bio okončan.Ubeđen da će biti mira general Mekartur je završio svečanost i pozvao prisutne delegacije da sa njim pođu u salon [[ratni brod|bojnog broda "Missouri"]].Neko vreme Japanska delegacije stajala je sami nakon čega su sišli do broda koji ih je prebacio na kopno (brodom koji ih je već čekao).

Sam akt po podatcima sačinjen je u dva primerka.Jedan opunomoćen je predat, predstavnicima Japanske vlade i Carskog Generalštaba, a drugi je zadržan u štabu generala Mekartura.Da ne zaboravimo Japanskoj vladi je uručeno i Savezničko:"Opšte naređenje broj jedan", za japansku armiju i mornaricu.

U samom tekstu akta kapitulacije kaže se između ostalog:"Ovim izjavljujemo Savezničkim državama da prihvatamo bezuslovnu kapitulaciju japanskog Carskog generalštaba, svih japanskih oružanih snaga i svih oružanih snaga pod japanskom kontrolom, bez obzira gde se one nalaze...

Ovim naređujemo svim japanskim jedinicama, ma gde se one nalaze, i japanskom narodu da odmah obustave ratna dejstva, sačuvaju i nedozvole oštećenje brodova, aviona, vojne i civilne industrije i opreme, kao i da izvrše sve zahteve koje će objaviti Vrhovni komadant snaga Savezničkih država ili organ japanske vlade po njegovom zahtevu", a sam akt se završava sa rečima:"Vlast cara i japanske vlade u upravljanju biće podčinjena vrhovnom komadantu Savezničkih država koji će preduzimati one korake koje nalaze za shodno radi očuvanja svih uslova kapitulacije."[4]Četvrtog

septembrameseca overeno je 88. zasedanje japanskog parlamenta u prisustvu cara.Prvi put je car prisustvovao zasedanju parlamenta.Na toj sednici car je pozvao japance da ostanu pribrtani i hladni da prebrode sve teskobe i iskušenja u sticanje poverenja celog sveta.

Prvi potez Saveznika nakon podpisane kapitulacije je bio da se razoruža japanska vojska sve japanske snage gde god se one nalazile ali najvažnije one unutar samog Japana kao i one koje su se nalazile na strateškim mestim, zbog boljeg očuvanja Savezničkih trupa koje su se iskrcale na okupiranu teritopriju.

Prema spiskovima ostalo je još 188 japanskih divizija, odnosno 5.550.000 vojnika.To je još uvek bila velika vojna snaga, a podatci govore da se u istoriji veoma retko dešavalo da tako velika sila podpiše akt kapitulacije, jer se smatra da može da pruži otpor neprijatelju bilo koje veličine, pa čak i da bude poražena nanela bi neprijateljskoj vojsci veoma veliku štetu.

U ovom konkretnom slučaju to nije bila presudna okolnost za podpisivanje kapitulacije, već brojni problemi kako spoljnih tako i unutrašnjih prilika (uslova i okolnosti).Japan je bio odsečen od resursa (izvora sirovine), industrija je bila razorena, umorno stanovništvo, loše hranjeno, ostali iz Osovine već su bili poraženi, a sa udruženim Saveznicima koji su bili i ne samo vojno već i ekonomski superiorniji (udruženi) Japan nije imao prevelike izglede.

Drugog septembra završena je predaja japanskih jedinica Crvenoj Armiji.Toga dana kapitulirale su i ostale japanske jedinice koje su se nalazile na Filipnima.Tri dana kasnije Britanska vojska se iskrcala u Singapur gde je 12. septembra potpisan akt o kapitulaciji svih oružanih snaga Japana u jugoistočnoj Aziji.

Dva dana nakon toga isto se dešava i na Maliju zatim Novoj Gvineji, i Severnom Borneu.15. septembra Britanska vojska ulazi i u Hong Kong.Nešto pre toga 9. septembra u Kini formalnu kapitulaciju Japana podpisali su:Vrhovni komadant japanskih snaga u Kini i delegat komunističke Kine, ispred Japana je to uradio general Okamura.

Čangakajšekovci nisu razoružali japansku vojsku sve do 1946 godine već su je koristili u borbama protiv kineskih revolucionarnih snaga.

Što se Koreje tiče Američke trupe su počele iskrcavanje 8. septembra.Razoružali su sve japanske jedinice sve do 38. paralele.Severno odatle razoružavanje obavlja Crvena Armija i korejski partizani, čiji je pokret bio izuzetno snažan i razvijen.

U tadašnjoj Francuskoj Indokini severno razoružavanje je trebalo da obave predstavnici Čang Kaj Šeka, a južno oružije japanci su morali da predaju vrhovnom komadantu Jugoistočne Azije Britacu, admiralu Aauntbanu.Tu se desilo da je oslobodilački pokret Vijetnama slomio otpor japanskog okupatora i snage Narodnooslobodilačke armije Vijetnama razoružale su japanske borce.

Vijetnamci su 29. avgusta ušle u Hanoj glavni grad Vijetnama.2. septembra vođa oslobodilačkog pokreta Ho Ši Min proglasio je formiranje Demokratske Republike Vijetnam.

U Indoneziji predaja je trebala da bude izvršena tako što će japanske jedinice predati oružije Britanskim i Australijskim oružanim snagama, ali do toga nije došlo na miran način već žestokim borbama naroda Indonezije za slobodnu i nezavisnu državu.Formirani su borbeni odredi koji su u delovima zemlje razoružali japanske jedinice.

Vođa tog ustanka Ahmet Sukarino je proglasio stvaranje Republike Indonezije.

Na sve ovo japanska kapitulacija je imala snažnog odraza i na jačanje antikolonijalističkog pokreta u Burmi i Indiji.

Epilog militarističke vladavine u Japanu bio je više nego porazan po Japan i njegov narod.

Rat koji je Japan započeo i vodio desetak godina, ugrozivši i narode i države na tom delu azijskog kontinenta i Pacifiku, na kraju je morao skupo da ih košta.Prema japanskim podatcima gubitci prelaze pet milijona poginulih, ranjenih i nestalih japanskih vojnika i građana.348 potopljenih ratnih brodova, dok je trgovačka flota izgubila 3821 broda, ili pak 85% ukupnih trgovačkih plovila koje je Japan imao.Japansko vazduhoplovstvo je potpuno uništeno izgubljeno je 52.109 aviona.Japan je izgubio sve posede i teritorije koje je osvajao predhodnih 50 godina i doveden je izuzev manjih korekcija na granice nacionalne, etničke teritorije.

Tako se završila saga ratobornog:"Carstva Izlazeceg Sunca".

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Grupa autora;Za izdavača Vidak Perić:„Drugi svetski rat”, Knjiga treća, III izdanje, str. 379:
  2. ^ https://www.mozaweb.com/sr/Extra-3D_modeli-USS_Misuri_SAD_1944-198644
  3. ^ Grupa autora:„Drugi Svetski Rat”, Treća knjiga, str. 383;Mladinska knjiga Ljubljana 1982 god.
  4. ^ Grupa autora:„Drugi Svetski Rat”, Treća knjiga, str.383;Mladinska knjiga Ljubljana 1982

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Grupa autora, urednik Jelka Venišnik - Eror, Drugi svetski rat, knjiga treća, III izdanje; štampa, Mladinska knjiga, Ljubljana 1982 godina, prava za Jugoslaviju, Mladinska knjiga Ljubljana