Нађварадински споразум

Нађварадински споразум
	Велики Варадин 1617. године
Потписан	24. фебруар 1538.
Место	Нађварадин
Медијатори	Карло V
Потписници	Јован I и Фердинанд I
Језици	латинскк, мађарски и немачки

Нађварадински споразум је био тајни мировни споразум између цара Фердинанда I и Јован Запоље, ривалских претендената на Краљевину Угарску, потписан у Гросвардајну/Вараду (данашња Орадеа, Румунија) 24. фебруара 1538. године.^[1] У споразуму су поделили Угарску између себе према тадашњем поседу.

После дуге борбе, два угарска краља, Фердинанд I и Јован од Сапољаја, схватили су да ниједан од њих не може победити другог, па су тражили компромис. Године 1538, два владара су закључила тајни споразум у Вараду. Крајем 1537. године, изасланик цара Карла V, надбискуп Јоханес фон Веце од Лунда, који је стекао значајно искуство у угарским пословима, започео је преговоре у Шарошпатаку, како би посредовао у миру између два непријатељска краља земље, у којима су учествовали и брат Ђерђ, надбискуп Ференц Франгепан из Калоче, бискуп Иштван Бродарич из Ваца и Петер Перењи, један од вођа странке Запоље. Првих дана 1538. године отишли су у Велики Варадин, где су се преговорима, што је на крају довело до резултата, придружили и бискуп Иштван Вербеци и бискуп Јанош Статилео из Трансилваније. Краља Фердинанда је представљао фелдмаршал Леонард фон Фелс, војни врховни командант северне Угарске, а цара надбискуп Веце, амбасадор и опуномоћени министар за мађарска питања. Представници куће Хабзбург и Запоља закључили су мировни споразум 24. фебруара 1538. године.

Садржај уговора

Споразумом је земља подељена на два дела: источни део је припао Јовану I, а западни Фердинанду I. Такође је наведено да ће након смрти краља Јована I , цела земља прећи у руке Фердинанда Хабзбуршког. Јован I још није имао ни жену ни наследника, прихватио је овај споразум.

„

„Пошто смо, када смо изабрани за мађарске краљеве, обећали да ћемо поштовати права и слободе Мађарске, и такође смо дали писмо о томе земљи и нашим савезницима, бићемо обавезни да такво писмо дамо по проглашењу овог мира и заклетве становника земље онима који се, после смрти краља Јована, када постанемо његови наследници, врате нашој послушности.“

”

Споразум је такође садржао (из безбедносних разлога) одредбу да ако Јован I буде имао сина, он ће бити компензован немачким војводством. Споразум је морао да се држи у тајности због интереса самог Јована I, јер би споразум између Хабзбурза и Мађарскеарске изазвао гнев османског султана Сулејмана I.

Последице споразума

Међутим, ниједна страна није схватила споразум озбиљно. Запоља није веровао да ће Фердинанд и цар Карло моћи да пошаљу довољно снага за одбрану Трансилваније како би одбили очекивани турски напад након што је споразум објављен, и још увек се надао да ће основати сопствену династију. Стога се 2. марта 1539. оженио Изабелом Јагелонком, ћерком пољског краља Жигмунда I. Сазнавши за развој догађаја, Фердинанд I је послао свог личног изасланика, Јеронима од Лашког, у Цариград у знак освете да детаљно обавести султана о мировном споразуму из Варада. Фердинандова мотивација за издају је вероватно била да спречи султана да пружи помоћ Јовану против Фердинанда.^[2]

Јован Запоља је добио сина 7. јула 1540. године, али две недеље касније краљ Јован је умро (вероватно од срчаног удара). У свом тестаменту, наложио је свом верном саветнику, Ђерђу Фратеру, да не поштује услове Варадског мировног споразума, већ да на престо дође његов син, Јован Жигмонд. Монах Ђерђ Фратер био је веома вешт политичар. Уз турску помоћ, покушао је да одбрани Мађарску од Фердинанда, који је покушавао да спроведе Варадски споразум војном силом. Међутим, 1541. године, трупе султана Сулејмана I окупирале су Будим и заробиле вође Запољске странке. Султан је Изабелу и њеног сина, још малолетника, одвео из земље и дао им Трансилванију, коју је касније Ђерђ Фратер (Мартинуци) организовао у државу.

Краљ Јован од Запоља (око 1535)
Фердинанд I, краљ Угарске, надвојвода Аустрије (око 1531)
Карло V, цар Светог римског царства (око 1534)
Мапа Краљевства после споразума око 1550.

Литература

Nemeskürty István: Ez történt Mohács után, Szépirodalmi Könyvkiadó, Budapest, 1968. (259. old.)

Референце

^ István Keul, Early modern religious communities in East-Central Europe: ethnic diversity, denominational plurality, and corporative politics in the principality of Transylvania (1526–1691)], Brill, 2009, p. 40
^ Hóman Bálint–Szekfű Gyula: Magyar Történet III. 41. o.

Спољашње везе

Bohnstedt, John W. (1968). „The Infidel Scourge of God: The Turkish Menace as Seen by German Pamphleteers of the Reformation Era”. Transactions of the American Philosophical Society. American Philosophical Society. 58 (9): 1—58. ISSN 0065-9746. JSTOR 1006112. doi:10.2307/1006112. |url-приступ= захтева |url= (помоћ);
A váradi béke (1538) (sulinet.hu)

[Keul-1] István Keul, Early modern religious communities in East-Central Europe: ethnic diversity, denominational plurality, and corporative politics in the principality of Transylvania (1526–1691)], Brill, 2009, p. 40

[2] Hóman Bálint–Szekfű Gyula: Magyar Történet III. 41. o.

[1]

[2]