Пређи на садржај

Небојша Павковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Небојша Павковић
Павковић у војној униформи 1999.
Лични подаци
НадимакПавке
Датум рођења(1946-04-10)10. април 1946.
Место рођењаСењски Рудник, код Деспотовца, НР Србија, ФНР Југославија
Датум смрти20. октобар 2025.(2025-10-20) (79 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Професијавојно лице
Војна каријера
Служба
Чингенерал-пуковник
КомандантПриштински корпус ВЈ
Трећа армија ВЈ
Учешће у ратовимаРат у Хрватској
Рат на Косову и Метохији
НАТО бомбардовање СРЈ
Начелник Генералштаба ВЈ
Период2000 — 2002.
ПретходникДрагољуб Ојданић
НаследникБранко Крга
Одликовања
Орден слободе
Орден за храброст
Орден југословенске заставе I реда
Орден југословенске заставе I реда
Орден заслуга за народ са сребрним венцем Орден народне армије са сребрном звездом
Орден за војне заслуге са сребрним мачевима

Небојша Павковић (Сењски Рудник, код Деспотовца, 10. април 1946 — Београд, 20. октобар 2025) био је генерал-пуковник Војске Југославије. У периоду од 2000. до 2002. године обављао је дужност начелника Генералштаба Војске Југославије, а током рата на Косову и Метохији 1999. године обављао је дужност команданта Треће армије Војске Југославије. Хашки трибунал га је 2009. године осудио на 22 године затвора. Након одслужене две трећине казне пуштен је због здравствених проблема септембра 2025. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Сењском Руднику 10. априла 1946. године. Учитељску школу завршио је 1966. године у Алексинцу. Високе војне школе завршио је у Београду са одличним успехом: Војну академију Копнене војске 1970, Командно-штабну академију Копнене војске 1982. и Командно-штабну школу оператике 1988. године (први у рангу са просечном оценом 10,00). Прве командирске дужности обављао је у елитној Пешадијској школи резервних официра (ПШРО) у Билећи (Босна и Херцеговина), где је био и референт за студије и унапређење наставе. Командир пешадијског батаљона био је у Десетој пешадијској бригади, да би у Шеснаестом пролетерском пешадијском пуку био најпре начелник Штаба, а потом и командант. Командант Шеснаесте моторизоване бригаде био је од 1988. до 1989. године, када је премештен у Кабинет савезног секретара (касније министра) за народну одбрану, где је до 1993. године био начелник одељења, заменик начелника и начелник Кабинета. Начелник Катедре оператике био је у Школи националне одбране до 1994. године, од када је у Приштинском корпусу обављао више дужности: био је начелник Одељења за оперативне послове и обуку, начелник штаба и командант корпуса. Командант Треће армије био је од децембра 1998. године до фебруара 2000. године.

Унапређења

[уреди | уреди извор]

Пет пута је ванредно и превремено унапређиван и пет пута је јединица којом је командовао проглашавана за најбољу у својим саставима. Оцењиван је највишим службеним оценама. Био је командант Приштинског корпуса током разбијања сепаратистичке побуне на Косову и Метохији 1998. године и као командант Треће армије у току одбране од агресије НАТО-а 1999. године.

У чин генерал-мајора унапређен је 1996. године, генерал-потпуковника ванредно 1998. и генерал-пуковника 1999. године. За начелника Генералштаба Војске Југославије постављен је у фебруару 2000. године. На тој позицији остао је и поред бројних захтева за смену и након промена 5. октобра 2000, а смењен је указом тадашњег Председника СРЈ Војислава Коштунице 24. јуна 2002. Генерал Павковић је одлуку о смени првобитно одбио, улажући жалбу Уставном суду СРЈ и другим институцијама, а затим изјавио да је смењен зато што је у јуну 2001. одбио Коштуничино наређење да Војска упадне у Биро за комуникације Владе Републике Србије, одакле је, како је овај тврдио, био прислушкиван. (Анкетни одбор Народне скупштине Србије касније је дошао до закључка да таквог прислушкивања није било, те да су Коштуница и његови саветници овим наређењем прекршили Устав.)

Пензионерски дани

[уреди | уреди извор]

Након одласка у пензију основао је странку Народни блок и био кандидат на изборима за председника Србије 2002. године (освојио је 75.662 гласа). Такође се бавио сликарством од 1961. године а од 1963. године добијао је и признања за своје сликарске радове. Излагао је на више од 30 изложби (17 самосталних).

Хашки трибунал

[уреди | уреди извор]
Приликом давања интервјуа 2018. године.

Пред Међународним трибуналом за ратне злочине у бившој Југославији у Хагу (Холандија) оптужен је за злочине против човечности (по четири тачке, за депортацију, присилно пресељавање, убијање, и прогон) и кршење закона и обичаја ратовања (за убијање) током сукоба на Космету 1999. Оптужница је званично саопштена октобра 2003. године. Након неколико година оштрог одбијања, Небојша Павковић се предао Трибуналу 25. априла 2005. године.

Павковића је Хашки трибунал фебруара 2009. године осудио на 22 године затвора.[1]

Смрт и сахрана

[уреди | уреди извор]

Септембра 2025. се вратио у Србију, због здравствених проблема, а преминуо је 20. октобра исте године на ВМА у Београду.[2] Државни врх Србије је упутио саучешће његовој породици.[3] Сахрањен је уз највише војне почасти у Алеји заслужних грађана.[4]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Женио се пет а разводио четири пута. Последњи брак је склопио док је био у Хагу.[5] Његов трећи брак са новинарком Глоријом Сотиров био је најпознатији јер је она у то време била удовица и бивша снаја Драже Марковића.[6] Током брака она је добила надимак генералица.[7] Овај брак је раскинут споразумно 20. јуна 2003. године. Из првог брака има ћерку Душицу и сина Дарка. Из другог брака има ћерку Марију, као и сина Вука из трећег брака. Са четвртом супругом има ћерку Лепосаву и сина Небојшу. Године 1996, добио је и унука Ђорђа. Тужбу за развод четвртог брака од супруге Маје поднео је августа 2012. године.[8]

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Одликован је бројним одликовањима, међу којима и:

Дела

[уреди | уреди извор]
  • На медијском фронту : интервјуи са генерал-пуковником Небојшом Павковићем, 2000.[9]
  • Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године : најважнији догађаји из дневника команданта Приштинског корпуса, генерал-потпуковника Небојше Павковића, 2015.[10]
  • Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају "Милосрдног анђела" : ратни дневник команданта Треће армије Војске Југославије, 2017.[11]
  • Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају "Милосрдног анђела" : ратни дневник команданта Треће армије Војске Југославије. 2, 2017.[12]
  • Генерал Небојша Павковић: сведочења из Финске, 2019.[13]
  • Кошаре и Паштрик : српски Термопили, 2020.[14]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Једна од фотографија са Павковићеве сахране
    Једна од фотографија са Павковићеве сахране
  • Павковићева одликовања (недостаје Орден Слободе).
    Павковићева одликовања (недостаје Орден Слободе).
  • Орден слободе. Током 1999. године додељен је само двапут што га чини најређим југословенским одликовањем.
    Орден слободе. Током 1999. године додељен је само двапут што га чини најређим југословенским одликовањем.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Pavković kaznu služi u Finskoj”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2021-07-03. 
  2. ^ Preminuo Nebojša Pavković vojvodinauzivo.rs 20. 10. 2025.
  3. ^ РТС (20. октобар 2025). „Државни врх упутио саучешћа поводом смрти генерала Павковића: Живот посветио служењу земљи и војсци”. Приступљено 20. октобар 2025. 
  4. ^ Министарство одбране Републике Србије (22. октобар 2025). „Генерал Павковић сахрањен уз највише војне почасти”. Приступљено 22. октобар 2025. 
  5. ^ Ovo je peta žena generala Pavkovića, Ceca u crnini stigla na sahranu
  6. ^ Ovo je voditeljka Gloria: Treća žena generala Pavkovića se decenijama nije pojavljivala, evo kako sad izgleda
  7. ^ ZVALI SU JE GENERALICA, SEĆATE LI SE GLORIJE PAVKOVIĆ? Bila je žena generala Nebojše, rođaka Slobine Mire, razvela se i nestala
  8. ^ „Разводи се четврти пут („Ало“)”. 30. август 2012. Архивирано из оригинала 30. 08. 2012. г. Приступљено 9. 4. 2013. 
  9. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „На медијском фронту : интервјуи са генерал-пуковником Небојшом Павковићем :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 2021-07-03. 
  10. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Miris baruta i smrti na Кosovu i Мetohiji 1998. godine : najvažniji događaji iz dnevnika komandanta Prištinskog korpusa, general-potpukovnika Nebojše Pavkovića :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 2021-07-03. 
  11. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају "Милосрдног анђела" : ратни дневник команданта Треће армије Војске Југославије :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 2021-07-03. 
  12. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају "Милосрдног анђела" : ратни дневник команданта Треће армије Војске Југославије. 2 :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 2021-07-03. 
  13. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Генерал Небојша Павковић : сведочења из Финске :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 2021-07-03. 
  14. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Кошаре и Паштрик : српски Термопили :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 09. 07. 2021. г. Приступљено 2021-07-03. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Небојша_Павковић&oldid=30497933”