Независна Држава Црна Гора

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Краљевина Црна Гора
Црна Гора
Химна
Вјечна наша Црна Горо
КраљевинаЦрнаГора1941-44.png
Црна Гора (1941-1944)
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Главни град Цетиње
Друштво
Службени језик српски, италијански, немачки
Религија Православље
Историја
Историјско доба Други светски рат
 — Оснивање 1941
 — Укидање 1944
Географске и друге карактеристике
Валута Црногорски перпер, Италијанска лира, Немачка рајх марка
Земље претходнице и наследнице
Црне Горе
Претходнице: Наследнице:
Pan-Slavic flag.svg Зетска бановина (Краљевина Југославија) Народна Република Црна Гора (ДФ Југославија) Flag of Montenegro (1946-1993).svg
Flag of Montenegro (1905–1918).svg Краљевина Црна Гора Народна Република Црна Гора (ДФ Југославија) Flag of Montenegro (1946-1993).svg

Независна Држава или Краљевина Црна Гора је била марионетска држава за вријеме Другог свјетског рата под протекторатом једне од сила Осовине, Краљевине Италије (19411943), и касније Њемачке (1943—1944). Главни град је био Цетиње.

Политика Италије према Црној Гори од почетка окупације 1941. је била обележена дилемом да ли анектирати ову територију, као што је то урађено са Далмацијом и деловима Словеније, или уз помоћ домаћих снага „старих патриота“, обновити њену фиктивну независност у оквиру „Римског царства“.

Мусолинијевом одлуком 3. октобра 1941. успостављен је Гувернаторат за Црну Гору са сједиштем на Цетињу, а за гувернера је постављен Пирцио Бироли.

Ускоро по уласку њемачких трупа у Црну Гору, на Цетињу је крајем септембра 1943. године успостављена Фелдкомандантура, која је представљала врховану војну и цивилну власт на окупираном подручју. На челу Фелдкомандантуре налазио се генерал-мајор Вилхелм Кајпер, који је 30. септембра објавио проглас да преузима власт на територији бившег италијанског Гувернатората у Црној Гори.

Историја[уреди]

Током целокупног међуратног раздобља (1918-1941), италијанска спољна политика је пружала непосредну или посредну подршку сепаратистичким снагама у Црној Гори, што је добило на значају након италијанског запоседања суседне Албаније (1939).[1] Током Априлског рата, када је постало извесно да ће Краљевина Југославија претрпети потпуни слом, Адолф Хитлер је 12. априла издао Привремене смернице за поделу Југославије у којима је Црна Гора била означена као област чији ће политички положај уредити Италија.[2] Наступајући из правца Скадра, италијанске трупе су до 17. априла окупирале највећи део Црне Горе,[3] укључујући и Цетиње, административни центар Зетске бановине.

Први покушај стварања привремене владе[уреди]

Део политичких првака из редова Црногорске федералистичке странке дочекао је окупацију као ослобођење. У циљу преузимања земаљске администрације из руку дотадашњих власти, група првака на челу са Јовом Поповићем и Душаном Вучинићем је формирала Привремени управни одбор који је на Цетињу преузео банску управу од дотадашњег бана Блажа Ђукановића.[4]

Стварањем Привременог управног одбора на Цетињу био је учињен први корак ка изградњи нових органа власти. Поборници обнове државности Црне Горе су непосредно по преузимању банске администрације приступили реорганизацији поменутог тела, које је прерасло у Привремени административни комитет, са посебним ресорима за све области државне управе, чиме је учињен искорак ка стварању својеврсне привремене владе. За председника ПАК-а изабран је Јово Поповић, који је уједно био задужен и за вођење спољних послова. Током наредних дана, повереници ПАК-а су широм Црне Горе спровели преузимање локалне власти од дотадашњих среских органа.[5]

Међутим, италијанске окупационе власти су имале другачије замисли о уређењу управе у Црној Гори. По одлуци команданта италијанске окупационе војске од 28. априла, у Црној Гори је створен Цивилни комераријат на челу са Серафином Мацолинијем, који је 30. априла пристигао на Цетиње. Његов главни задатак састојао се у успостављању потпуне и непосредне италијанске контроле над целокупним административним апаратом. Одлуком комесара Мацолинија од 5. маја распуштен је Привремени административни комитет, а колаборационистички прваци су 18. маја прешли у састав новоствореног Савјетодавног вијећа, формалног тела без икакве сварне власти.[6]

Питање династичке и краљевске власти[уреди]

Одлуком Бенита Мусолинија од 22. маја, дотадашњи Цивилни комераријат за Црну Гору реорганизован је у Високи комераријат са проширеним надлежностима.[7] Управо у то време, у Риму је решавано питање о обнови монархије у Црној Гори. Полазећи од сопствених династичких интереса, италијански краљ Виктор Емануел III је под утицајем своје супруге, краљице Јелене, ћерке бившег краља Николе, апеловао на Бенита Мусолинија да Црну Гору успостави као краљевину. Тим поводом, разматрана су разна династичка и персонална решења. Црногорска круна је понуђена принцу Михаилу Петровићу-Његошу, који је понуду одбио.[8]

У међувремену, италијанске власти су сачиниле нацрт "Устава Краљевине Црне Горе" који је предвиђао да ће државом владати династија Петровића-Његоша, као службени језици су били назначени "црногорски" и италијански, а за заставу је одређен крсташ-барјак.[9] Међутим, услед одбијања принца Михаила да прихвати понуђену круну, поменути планови су морали бити напушени ради проналажења нових, остваривих и спроводивих политичких решења. Недуго потом, дошло је до значајног међународног преокрета који је знатно утицао и на унутрашње прилике у окупираној Црној Гори. Немачка је 22. јуна извршила напад на СССР, што је поробљеним народима Европе улило наду у ратни преокрет и пораз Немачке и њених савезника.

Други покушај стварања привремене владе[уреди]

На Петровданској скупштини, која је одржана 12. јула, 1941. године на Цетињу, Секула Дрљевић је инаугурисан као будући црногорски премијер, али је већ сутрадан избио Тринаестојулски устанак који је организовала КПЈ. После сламања устанка, у Црној Гори је почетком 1942. избио грађански рат у коме су учествовали партизани и четници на једној страни борећи се против црногорских федералиста и окупатора на другој, као и између себе. Како је Други свјетски рат одмицао, сукоб је попримао све већи обим. Између марта и јуна 1942. четници су стекли превласт у Црној Гори, делимично захваљујући оружју и опреми који су добили од Италијана по споразуму који је са Италијанима склопио Бајо Станишић, а делом и слабљењу партизана, којем су у великој мери били криви партизански екцеси услед левих скретања. Италијанима је главни циљ споразумевања с четницима био да губитке својих трупа сведу на минимум. Стога су много полагали на помоћ четника у Трећој непријатељској офанзиви за избацивање партизана из Црне Горе и источне Херцеговине у пролеће 1942.

Ђукановић је као вођа црногорских четника 24. јула 1942. потписао споразум са представником италијанске војске Алесандром Пирцио Биролијем. По том споразуму, црногорски четници су легализовани, обавезали су се да ће помагати Италијанима у борби против партизана, а заузврат ће добијати оружје, муницију и плате. Црна Гора је подељена на три зоне које су обезбеђивале четничке јединице Баје Станишића и Павла Ђуришића, као и Ловћенска бригада зеленаша Крстa Зрнова Поповића.[10][11] Овај споразум је Ђукановића начинио фактичким вођом Црне Горе и он је то место задржао до смрти.

Независној Држави Црној Гори је прикључен и највећи део Санџака, иако је она у тим границама постојала само на папиру, и само мали дио њене територије је контролисала тадашња квислиншка власт. Бока Которска (млетачки Катаро) бива прикључена Италији све до септембра 1943. године.

Унутар Црне Горе, веома активан је био Црногорски добровољачки корпус под командом Павла Ђуришића.

Од октобра 1943, Дрљевић је отишао у егзил. У НДХ формира Црногоско државно вијеће 1944. године, које је функционисало као влада у егзилу.

Крајем септембра 1943, након капитулације Италије, НДХ је формално прогласила анексију бившег италијанског „Протектората Црна Гора“ и италијанске „Провинције Катаро (Бока Которска)“, али ово није признато од стране Њемачке. Цјелокупна Црна Гора је остала под контролом њемачке врховне команде.[тражи се извор]

Црногорска народна војска је касније формирана под притиском Анте Павелића и Дрљевића од остатака четничких јединица Павла Ђуришића.

Децембра 1944. године њемачке трупе су напустиле Црну Гору и тада партизани улазе у њу, прекидајући постојање Независне Државе Црне Горе.

У периоду од 1941. до 1944. године окупатори и домаћи квислинзи су убили десетине хиљада невиних цивила.

Управа[уреди]

С обзиром да је Црна Гора била под окупацијом фашистичке Италије, а потом и нацистичке Немачке, на њеној територији је постојала окупациона власт, коју су представљали италијански, односно немачки заповедници:

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Пајовић (1977), стр. 35-36.
  2. ^ Пајовић (1977), стр. 37-38, 44.
  3. ^ Пајовић (1977), стр. 39.
  4. ^ Пајовић (1977), стр. 50-51.
  5. ^ Пајовић (1977), стр. 50-54.
  6. ^ Пајовић (1977), стр. 54-60.
  7. ^ Пајовић (1977), стр. 56-57.
  8. ^ Пајовић (1977), стр. 68-69.
  9. ^ Burzanović (2010), стр. 261-278.
  10. ^ Tomasevich (1975), стр. 211.
  11. ^ Pavlowitch (2008), стр. 107–108.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]