Некажњивост
| Кривично право |
|---|
| Елементи |
|
| Обим кривичне одговорности |
| Тежина преступа |
|
| Припремне радње и покушај |
| Кривична дела против живота и тела |
| Кривична дела против полне слободе |
| Кривична дела против имовине |
| Кривична дела против правосуђа |
| Кривична дела против јавног реда |
| Кривична дела против животиња |
| Кривична дела против државе |
| Одбрана и искључење одговорности |
| Остале области права |
| Портали |
Некажњивост је способност деловања уз изузеће од казни, губитака или других негативних последица.[1] У међународном праву људских права, некажњивост представља пропуст да се починиоци кршења људских права приведу правди и, као таква, сама по себи представља ускраћивање права жртава на правду и правно средство. Некажњивост је посебно честа у земљама којима недостаје традиција владавине права, или пате од свеприсутне политичке корупције, или садрже укорењене системе покровитељства, или где је правосуђе слабо или су припадници безбедносних снага заштићени посебним јурисдикцијама или имунитетом. Некажњивост се понекад сматра обликом порицања историјских злочина.[2]
Примери
[уреди | уреди извор]Геноцид над Јерменима био је подстакнут некажњивошћу починилаца ранијих масакара над Јерменима, као што су Хамидијски покољи из 1890-их.[3] Након геноцида, Севрски споразум је захтевао од Турске да дозволи повратак избеглицама и омогући им да поврате своју имовину. Међутим, Турска није дозволила повратак избеглица и национализовала је сву јерменску имовину.[4] Тајни анекс уз Лозански мир 1923. дао је имунитет починиоцима Геноцида над Јерменима и ставио тачку на напоре да се процесуирају османски ратни злочинци.[5][6][7][8] Готово нико није процесуиран за систематско убиство стотина хиљада Јермена.[9] Према историчару Штефану Иригу, неуспех да се интервенише и починиоци позову на одговорност учинио је геноцид „двоструким првородним грехом” двадесетог века.[10]
Принципи људских права
[уреди | уреди извор]Измењени и допуњени Скуп принципа за заштиту и унапређење људских права кроз акцију борбе против некажњивости, који је 8. фебруара 2005. године поднет Комисији за људска права Уједињених нација, дефинише некажњивост као:
немогућност, de jure или de facto, да се починиоци кршења позову на одговорност – било у кривичним, грађанским, управним или дисциплинским поступцима – јер не подлежу никаквој истрази која би могла довести до њиховог оптуживања, хапшења, суђења и, уколико буду проглашени кривим, осуђивања на одговарајуће казне, као и до исплате репарација њиховим жртвама.[11]
Први принцип истог документа наводи да:
Некажњивост произилази из неуспеха држава да испуне своје обавезе у погледу истраге кршења; да предузму одговарајуће мере према починиоцима, посебно у области правде, обезбеђујући да они за које се сумња да сносе кривичну одговорност буду кривично гоњени, да им се суди и да буду прописно кажњени; да жртвама обезбеде ефикасна правна средства и осигурају да добију репарацију за претрпљене повреде; да осигурају неотуђиво право да се зна истина о кршењима; и да предузму друге неопходне кораке како би спречиле понављање кршења.
Комисије за истину често оснивају нације које излазе из периода обележених кршењем људских права — државних удара, војних диктатура, грађанских ратова итд. — како би расветлиле догађаје из прошлости. Иако такви механизми могу помоћи у коначном процесуирању злочина и кажњавању криваца, они су често критиковани због одржавања некажњивости тако што омогућавају прекршиоцима да траже заштиту истовремено усвојених закона о амнестији.[12]
Примарни циљ Римског статута Међународног кривичног суда, усвојеног 17. јула 1998. године који је ступио на снагу 1. јула 2002. године, јесте „да се стане на крај некажњивости починилаца” […] „најтежих злочина који изазивају забринутост међународне заједнице у целини”.[13]
Види још
[уреди | уреди извор]- Борба против некажњивости
- Попуштање
- Блекстонов однос
- Командна одговорност
- Корупција
- Грешка некажњивости
- Полицајац луталица
- Међународни кривични суд
- Међународни дан борбе против некажњивости злочина над новинарима
- Међународно хуманитарно право
- Међународно право
- Имунитет (право)
- Неоснована осуда
- Премештање свештеника
- Пацовски канали
- Реалполитика
- Екстрадиција
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Free Dictionary”. Free Dictionary. Приступљено 23. 12. 2009.
- ^ Avakian, Paul (2018). „Denial in Other Forms”. Genocide Studies and Prevention. 12 (1): 3—23. ISSN 1911-0359. doi:10.5038/1911-9933.12.1.1512
.
- ^ Dadrian, Vahakn N. (2003). The History of the Armenian Genocide: Ethnic Conflict from the Balkans to Anatolia to the Caucasus (на језику: енглески). Berghahn Books. стр. 386. ISBN 978-1-57181-666-5.
- ^ Matossian, Bedross Der (2011). „The Taboo within the Taboo: The Fate of 'Armenian Capital' at the End of the Ottoman Empire”. European Journal of Turkish Studies. Social Sciences on Contemporary Turkey (на језику: француски). 37. ISSN 1773-0546. doi:10.4000/ejts.4411
.
- ^ Scharf, Michael (1996). „The Letter of the Law: The Scope of the International Legal Obligation to Prosecute Human Rights Crimes”
. Law and Contemporary Problems. 59 (4): 41—61. ISSN 0023-9186. JSTOR 1192189. doi:10.2307/1192189. „Initially, the Allied Powers sought the prosecution of those responsible for the massacres. The Treaty of Sevres, which was signed on August 10, 1920, would have required the Turkish Government to hand over those responsible to the Allied Powers for trial. Treaty of Peace between the Allied Powers and Turkey [Treaty of Sevres], art. 230, at 235, Aug. 10, 1920, reprinted in 15 AM. J. INT'L L. 179 (Supp 1921). "The Treaty of Sevres was, however, not ratified and did not come into force. It was replaced by the Treaty of Lausanne, which not only did not contain provisions respecting the punishment of war crimes, but was accompanied by a 'Declaration of Amnesty' of all offenses committed between 1914 and 1922." Treaty of Peace between the Allied Powers and Turkey [Treaty of Lausanne], July 24, 1923, League of Nations Treaty Series 11, reprinted in 18 AM. J. INT'L L. 1 (Supp. 1924). 99.”
- ^ Bassiouni, M. Cherif (2010). „Crimes Against Humanity: The Case for a Specialized Convention”. Washington University Global Studies Law Review. 9 (4): 575—593. ISSN 1546-6981. „During World War I (WWI) (1914-18), almost twenty million people were killed... During that conflict, one situation stood out: the estimated 200,000-800,000 civilian Armenians killed in 1915. (4) In 1919, the Inter-Allied Commission (save for the U.S. and Japan) called for the prosecution of Turkish officials responsible. (5) That call was advanced on the basis of the 1907 Hague Convention's preamble referring to "the laws of humanity." (6) However, no prosecutions ensued. Instead, Turkey received immunity in a secret annex of the Treaty of Lausanne. (7)”
- ^ Dadrian, Vahakn (1998). „The Historical and Legal Interconnections Between the Armenian Genocide and the Jewish Holocaust: From Impunity to Retributive Justice”. Yale Journal of International Law. 23 (2). ISSN 0889-7743. „The delayed peace settlement is, of course, the Lausanne Treaty. Yielding to the pressures of the implacable Kemalists, the victorious Allies abjectly discarded the two-year-old S~vres Treaty,26 through which they had attempted to prosecute and punish the authors of the Armenian genocide and, at the same time, redeem their promises for a future Armenia. After expunging all references to Armenian massacres (and, indeed, to Armenia itself) from the draft version,27 they signed the Lausanne Peace Treaty, thus helping to codify impunity by ignoring the Armenian genocide. The international law flowing from this treaty, while a sham in reality, lent an aura of respectability to impunity because the imprimatur of a peace conference was attached to it. A French jurist observed that the treaty was an "assurance" for impunity for the crime of massacre; indeed, it was a "glorification" of the crime in which an entire race, the Armenians, was "systematically exterminated." 2 " For his part, David Lloyd George, wartime Prime Minister of Great Britain, found it appropriate to vent his ire when he was out of power: He declared the Western Allies' conduct at the Lausanne Conference to be "abject, cowardly and infamous." 29 A creature of political deal-making, the Lausanne Treaty was a triumph of the principle of impunity over the principle of retributive justice.”
- ^ Penrose, Mary (1999). „Impunity- Inertia, Inaction, and Invalidity: A Literature Review”. Boston University International Law Journal. 17: 269. „Beginning with the Treaty of Lausanne in 1923, the award of amnesty to defeated forces has often been the political price paid for achieving a cessation of hostilities.”
- ^ Kuyumjian, Aram (2011). „The Armenian Genocide : International Legal and Political Avenues for Turkey's Responsibility” (PDF). Revue de Droit. Université de Sherbrooke. 41 (2): 247—305. doi:10.17118/11143/10302
.
- ^ Ihrig, Stefan (2016). Justifying Genocide: Germany and the Armenians from Bismarck to Hitler (на језику: енглески). Harvard University Press. стр. 7. ISBN 978-0-674-50479-0.
- ^ „Principles for the Protection and Promotion of Human Rights Through Action to Combat Impunity”. Derechos.org. Приступљено 23. 12. 2009.
- ^ „What Next for International Justice?” International Center for Transitional Justice
- ^ „Rome Statute of the International Criminal Court”. legal.un.org. Приступљено 13. 12. 2022.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Страница кривичног правa Међународног центра за транзициону правду
- Simic, Olivera (2026). „The Balkan Ratline: War Criminals Evading Justice”. Journal of Genocide Research: 1—17. doi:10.1080/14623528.2026.2703187.