Нелсон Мандела

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нелсон Мандела
Nelson Mandela-2008 (edit).jpg
Нелсон Мандела 2008. године
Биографија
Датум рођења (1918-07-18)18. јул 1918.
Место рођења Источни Кејп
 Јужноафричка Унија
Датум смрти 5. децембар 2013.(2013-12-05) (95 год.)
Место смрти Јоханезбург
 Јужноафричка Република
Религија Методизам
Супружник Евелин Нтоко Масе (1944–1957)
Вини Мадикизела-Мандела
Деца 6
Професија политичар, адвокат
Универзитет Универзитет Форт Хер
Лондонски универзитет
Универзитет Јужне Африке
Универзитет Витватерсранд
Политичка
партија
Афрички национални конгрес
Потпис Nelson Mandela Signature.svg
1. председник Јужноафричке Републике
10. мај 1994. — 14. јун 1999.
Претходник Фредерик Вилем де Клерк
Наследник Табо Мбеки
генерални секретар Покрета несврстаних
2. септембар 1998. — 14. јун 1999.
Претходник Андрес Пастрана Аранго
Наследник Табо Мбеки

Нелсон Ролилала Мандела (Nelson Rolihlahla Mandela; 18. јул 19185. децембар 2013) био је први демократски изабран председник Јужне Африке и први црнац који је обављао ову функцију (9. мај 1994—јун 1999). Важи за једног од главних бораца у борби против доминације белаца над црним народом Јужне Африке и против апартхејда.

У младости је студирао право. Био је активан у политичком покрету за остварење права црне већине у Јужној Африци. Године 1961. био је један од оснивача војног крила Афричког националног конгреса које је организовало саботаже. Због ове активности, био је оптужен за тероризам, због чега је провео 27 година у затвору (1963—1990).

После ослобађања из затвора реактивирао се у политици. Био је цењен због свог нереваншистичког става према белцима и због напора које је уложио да уједини Јужноафриканце, који су вековима живели расно и племенски подељени.

Добитник је Нобелове награде за мир 1993. године.

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Рођен је 18. јула 1918. године у једном селу у близини Умтате (Транскеј), у краљевској породици, која је припадале племену Тембу.[1][2] Његов отац, Хенри Мандела, као подпоглавар био је члан Транскеј већа и председник Скупштине већа главног поглавара Тембуа. Након смрти његовог оца бригу о њему преузео је поглавар Тембуа, његов ујак, који га је заправо одредио за наследника. Ипак, он је био задивљен судским процесима племена и у њему се јавила жеља да постане адвокат. Приче старих припадника племена о ратовима у којима су бранили своју отаџбину, подстакле су га да сања о томе како ће и он дати допринос у борби за слободу свога народа.

Ишао је у Колеџ Кларкбери, а касније је матуру припремао на методски усмереној Вишој школи Хилдтаун.[3][4][5][6][7][8] Кратко након тога Мандела је доспео до Форт Хер Колеџ у Елису у источној Кап провинцији, где се показао као вођа студената, јер је организовао бојкот предавања. Године 1940. отишао је у Јоханезбург, одакле је завршио колеџ као ванредни студент, те почео са студијем правних наука. Године 1944. прикључио се Афричком националном конгресу.[9][10][11]

АНК[уреди]

Лига младих АНК-а под вођством Антона Лембедеа постала је скупљач критика због форми и политичких садржаја националног покрета. Поред Нелсона Манделе остали чланови Лиге били су, између осталог, Вилијам Нкомо, Волтер Сисулу, Оливер Тамбо и Ешби Мда. Лига младих поставила је себи задатак, да АНК учини масовним покретом, који би требало да заступа раднике, сељаке и запослене.

Мандела је своје другове задивио дисциплинованим радом и преданим напорима, те је 1947. године изабран за генералног секретара Лиге младих.[12][13][14] Преданим радом, кампањама у самој основи, те изреком Инџанисо (Истина) лига младих могла је да се надмеће и за водећи ниво самог АНК-а.

Подстакнута победом Националне странке 1948. године, до које је дошло због апартхејда у самој основици друштва, Лига младих инспирисала је акцијско деловање које је бојкот, штрајк, непослушност грађана и несарадњу означило својим оружјем, што је прихваћено као званични програм АНК-а.[15][16][17][18][19][20]

Политички програм[уреди]

Нелсон Мандела 1998. године

Овај програм акције разрадили су Дејвид Бопапе, Ешби Мда, Нелсон Мандела, Џејмс Нџонгве, Волтер Сисулу и Оливер Тамбо. Због имплементације истог старе снаге у вођству биле су замењене младима, те је Волтер Сисулу преузео функцију генералног секретара. Конзервативни др. А. Б. Кума изгубио је своју председничку позицију у корист др. Ј. С. Морока, који је важио као изразито милитантан.

Програм Лиге младих циљао је, пре свега, на потпуно одржање држављанства, те на реципрочну парламентарну заступљеност свих грађана Јужне Африке. При том се посебан акценат полагао на поделу земље, право на синдикате, као и на образовање и културу. Обавезно основно образовање требало је бити уведено за сву децу, као и масовно усавршавање одраслих.

Крајем 1951. године АНК је усвојио план акција за кампању непоштовања закона апартхејда. Званични почетак одређен је за 26. јун 1952. године. Дана 6. априла 1952. године АНК је позвао на масовни протест због прославе 300-годишњице доласка првих европских досељеника у Кап. Мандела је путовао кроз целу земљу да би организовао ове протесте.[21][22][23] Због свог рада у току ове кампање изведен је пред суд, осуђен на девет месеци затвора и присилног рада. Осим тога добио је и забрану учествовања на било каквој јавној манифестацији у трајању од шест месеци након издржавања казне, и његова дозвола боравка ограничена је само на Јоханезбург.

Каријера[уреди]

Управо у ово време он је завршавао студије, те је добио звање адвоката. Заједно са пријатељем Оливером Тамбоом отворио је адвокатску канцеларију у Јоханезбургу. Због његових заслуга у току Кампање отпора именован је за председника Лиге младих и АНК-а у региону Трансвал, а крајем 1952. године за замјеника председника АНК-а.

Оптужбе[уреди]

Влада је покушала да Мандели одузме адвокатску дозволу на основу оптужби које су против њега подигнуте. Ипак, Врховни суд је одлучио да је он часно служио својим црним суграђанима, те да није учинио ништа због чега би му се одузела лиценца да ради као адвокат.

Мандела је свој политички рад у то време концентрисао на разраду плана којим је требало организаторски учврстити АНК због заоштравања услова борбе. План је по њему добио име М-план. 1950-их година он је играо велику улогу у борби против Банту - одгоја и у популаризацији Повеље слободе. У другој половини '50-их година окренуо се борби против искориштавања рада, Закона о пасошима и сегрегације отворених Универзитета. Већ рано он је открио да Бантустан-политика заправо представља привредни апсурд. Њему је било сасвим јасно да ће врло брзо доћи време масовних ограничења, политичких прогона и полицијског терора.

Хапшења[уреди]

1950-их година Мандела је био жртва различитих форми притиска и тлачења. Био је хапшен и затваран. Након Шарпвилског масакра 1960. године АНК је забрањен, а Мандела под оптужбом да је починио велеиздају био затворен.[24][25][26] Мандела и још 150 других учесника демонстрација су били окривљени да су у име међународног комунизма планирали пуч и свргавање власти јужноафричке државе. Томе је одговарала смртна казна. Судски процес због велеиздаје завршен је 1961. године, када је Јужна Африка била на путу да постане Република и сви оптужени пуштени су уз кауцију.[27][28][29]

Илегални рад[уреди]

Пошто је АНК сада био илегална организација, морало се радити у тајности. У марту 1961. године 1400 делегата састали су се на Свеафричкој конференцији под вођством АНК-а. У ревносном говору Мандела је позвао апартхејд-режим да сазове Скупштину која ће представљати све грађане Јужне Африке, те да разради Устав који ће почивати на демократским принципима. Уколико не дође до испуњења овог захтева, упозорио је, већина становништва (дакле, црначки домородци) ће свечаност проглашења Републике дочекати масовним штрајком.

Мандела се одмах након тога дао на посао да у тајности организује борбу. Иако је успео мобилисати мање људи него што је очекивао, ипак је наишао на значајну подршку широм земље. Влада је одговорила највећом војном мобилизацијом од рата па на овамо, а Република Јужна Африка рођена је у атмосфери страха и стрепње.

Мандела је морао да живи одвојено од своје породице, те је стално мењао место боравка да га владини шпијуни и свугде присутни информанти не би открили. Некад је био одевен као радник, некад као шофер. У то време са осталим водством АНК-а он је основао један други милитантни огранак АНК-а Умхонто ве Сизве (прев. Копље народа), који се припремао за насилно решавање ствари.

Умхонто ве Сизве[уреди]

Године 1961. формиран је Умхонто ве Сизве. Мандела је постао главни заповедник, а 1962. године је упркос забрани напустио земљу и путовао неколико месеци. У Етиопији се обратио Панафричком покрету за слободу Источне и Централчне Африке а, а у другим земљама су га такође срдачно прихватили. У току овог путовања, већ слутећи, да ће доћи до оружаних разрачунавања, он је организовао кампове за увежбавање герилског ратовања за чланове Умхонто ве Сизве.

Судски процес[уреди]

Кратко након повратка у Јужну Африку Мандела је био ухапшен. Оптужба је гласила: Позив на илегални штрајк и излазак из Јужне Африке без важећег пасоша.

Његово највеће настојање у току процеса било је да докаже да се ту у ствари суди афричком народу. Од самог почетка Мандела је оспоравао легитимитет суда да донесе пресуду у његовом случају; није се осећао нити правно, нити морално обавезним да поштује законе парламента, у којима он није био заступљен. У току једног политичког процеса дошло је до сукобљавања различитих интереса група становништва, те самим тим судови нису могли бити непристрасни и фер. У уводу је Мандела рекао:

„Одбацујем расизам, јер га третирам као варварски чин, без обзира долазио од црног или белог човека.”

На крају овог судског процеса Мандела је осуђен на пет година затвора. Док је одслуживао ову казну, позван је пред суд и у току Ривонија-процеса оптужен је за саботажу. Његове изјаве у току процеса ушле су у историју отпора против апартхејда и биле су инспирација за све оне који су се борили против апартхејда. Његов целокупан говор наћи ћете на страницама са документима. Његове закључне речи биле су:

„Борио сам се против белачке доминације и борио се против црначке домиације. Неговао сам идеал демократског и слободног друштва у којем све особе живе заједно у хармонији и с једнаким могућностима. То је идеал за који се надам да живим и да га остварим. Ако је потребно, за тај сам идеал спреман и да умрем.”

Мандела је био осуђен на доживотну робију и први део своје казне одслужио је у злогласном Робен Ајланд затвору, који се налазио седам километара од обале Кејптауна и имао највише мере сигурности. У априлу 1984. године пребачен је у затвор Полсмур у самом Кејптауну, а децембра 1988. године у затвор Виктор Верстер у близини Парла, одакле је коначно и пуштен на слободу. Још у затвору он је одбијао помиловање и укидање изречене казне. Као противуслуга од њега се тражило да призна Банту-политику, тиме што би признао Транскеј, те са захтевало обећање да би се он тамо (у Транскеј) и преселио. Код друге понуде, опет се од њега захтевало да као противуслугу објави одрицање од оружја. Његов одговор је био да затвореници не могу склапати никакве уговоре и да само слободни људи могу преговарати.

Ослобађање 1990. и председнички мандат[уреди]

100 година АНК-а, Београд јануар 2012

Дана 11. фебруара 1990. године ослобођен, Мандела је одмах почео са радом да би постигао циљеве које је себи зацртао пре четири деценије. На првој Годишњој конференцији АНК-а 1991. године, након што је он то 1990. године одобрио, Мандела је именован за председника.

Нелсон Мандела се никада није двоумио по питању демократије и једнакости. Упркос провокацијама, он никада на расизам није одговорио расизмом. Његов живот је инспирација за све оне у Јужној Африци и у целом свету, за све оне који живе потлачени или као грађани другог реда, за све оне који желе то да победе.

Године 1993. Нелсон Мандела је добио Нобелову награду за мир, а 1994. године након првих општих избора у Јужној Африци постао је председник Јужне Африке. Он се 1999. године повукао из политичког живота и живео у свом родном месту у Транскеју.

Последње године и смрт[уреди]

Из јавности се повукао 2004. године. Последњи интервју новинарима је дао 2009. године.[30]

Након дуготрајне респираторне инфекције, Мандела је преминуо 5. децембра 2013. године, у својој 95. години живота.[31][32] Он је умро око 20:50 по локалном времену (UTC+2) у својој кући у Хоугхтону у Јоханесбургу, окружен породицом и пријатељима.[33] Зума је јавно објавио његову смрт на телевизији.[33][34] Проглашен је национални период жалости у трајању од десет дана, са 8. децембром као националним даном молитве и рефлекције. Главни догађај је одржан у Јоханесбуршком ФНБ Стадијуму 10. децембра 2013. године; Манделино тело је лежало од 11. до 13. децембра у згради уније у Преторији и државна сахрана је извршена 15. децембра у Квину.[35][36] Процењује се да је 90 представника страних држава је допутовало у Јужну Африку да присуствује комеморационим догађајима.[37][38] Манделино имање вредно $4,1 милиона је остало његовој удовици, другим члановима породице, особљу, и образовним институцијама.[39]

Лични живот[уреди]

Људи изражавају поштовање испред Манделине куће

Мандела је био приватна особа која је често скривала своје емоције и поверавала се веома малом броју људи.[40] Приватно, он је имао дисциплинован живот, одбијајући да конзумира алкохол и цигарете, и чак док је био и председник сам је намештао свој кревет.[41] Познат по свом несташном смислу за хумор, он је знао да буде тврдогла и лојалан, а понекад је испољавао и брзу нарав.[42][43][41] Он је типично био срдачан и љубазан, и изгледао је опуштено у разговору са свима, укључујући његове опоненте.[44] Увек уљудан и учтив, он је био пажљив према свима, независно од њиховог узраста и статуса, и често је разговарао са децом и слугама.[45]

У познијем добу свог животу он је увек тражио најбоље у људима, чак је бранио политичке противнике пред његовим савезницима, који су га понекад сматрали особом са превише поверења у друге.[46] Он је био веома обазрив у побледу свог изгледа, и током свог целокупног живота је имао инлинацију ка високо квалитетној одећи, те су многи коментатори сматрали да се оходио у регалном маниру.[47] Његов званични биограф Антхоњ Сампсон је изавио да је он био "мајстор дочаравања и перформанце", изврстан у позитивном презентирању себе на јавним фотографијама и произвођењу рекламних спотова.[48]

У опису свог живота, Мандела је изјавио да "Ја нисам био месаја, него обичан човек који је постао вођа због ванредних околности."[49] Он је одгајен у Методистичкој деноминацији хришћанства, и Методистичка црква Јужне Африке тврди да је он задржао своју приврженост њима током свог живота.[50] Анализа његових манускрипата је довела до тога да је он описиван као афрички хришћански хуманиста, који се више ослањао на афрички хуманизам него на хришћанску теологију.[51]

Мандела се женио три пута, отац је шесторо деце, има 17 унучади, и мноштво праунучади.[52][53][54] У односу са својом децом он је умео да буде строг и захтеван, док је према уницима био нежнији.[55] Његов први брак са Евелин Нтоко Масе је склопљен октобра 1944. године.[56] Они су се развели 1957. године након 13 година брака, због његове прељубе и сталниг одсуства, преданости револуционарној агитацији, као и чињенице да је она била припадник Јеховиних сведока, религије која условљава политичку неутралност.[57]

Брачни пар је имао два сина, које је Мандела надживео, Мадиба "Темби" Тембекил (1945–1969) и Макгато Мандела (1950–2005). Његов први син је умро у саобраћајном удесу, а његов други син је преминуо као жртва АИДС. Пар је имао две ћерке. Обе су се звале Маказиве Мандела (рођене 1947. и 1954). Прва је умрла након девет месеци, док је друга, позната као "Маки", надживела Манделу.[58] Макгатов син, Мандла Мандела, је постао поглавар Мвезо племенског већа 2007. године.[59]

Манделина друга жена, Вини Мадикизела-Мандела, такође потиче ис Транскеи области, мада су се они упознали у Јоханесбургу, где је она била први градски црни социјални радник.[60] Они су имали две ћерке, Зенани (Зени), рођену 4. фебруара 1959. године, и Зиндзисва (Зиндзи) Мандела-Хлонгване, рођену 1960. године.[60] Зиндзи је била само 18 месеци стара кад јој је отац послат на Робен острво. У каснијем раздобљу, Виние је била дубоко растројена породичном неслогом која је одражавала политичко превирање у земљи. Подстакнути политичком отуђеношћу уследили су сепарација (априла 1992.) и развод (марта 1996).[61] Манделина трећа жена је била Граса Мачел (с надимком Симбин), са којом се оженио за свој 80. рођендан 1998. године.[62]

Референце[уреди]

  1. Mandela (1994). стр. 3.; Sampson (2011). стр. 3.; Smith (2010). стр. 17.
  2. Guiloineau (2002). стр. 23.; Mafela (2008)
  3. Mandela (1994). стр. 45–47.
  4. Sampson (2011). стр. 15.
  5. Smith (2010). стр. 31.
  6. Mandela (1994). стр. 52.
  7. Sampson (2011). стр. 17–18.
  8. Smith (2010). стр. 31–32.
  9. Mandela (1994). стр. 139–143.
  10. Sampson (2011). стр. 39–41.
  11. Smith (2010). стр. 52–56.
  12. Mandela (1994). стр. 153–154.
  13. Sampson (2011). стр. 48.
  14. Smith (2010). стр. 66.
  15. Mandela (1994). стр. 159–162.
  16. Sampson (2011). стр. 51–52.
  17. Smith (2010). стр. 70–72.
  18. Mandela (1994). стр. 162–165.
  19. Sampson (2011). стр. 53–55.
  20. Smith (2010). стр. 72–73.
  21. Mandela (1994). стр. 183–188.
  22. Sampson (2011). стр. 69.
  23. Smith (2010). стр. 81–83.
  24. Mandela (1994). стр. 347–357.
  25. Sampson (2011). стр. 132–133.
  26. Smith (2010). стр. 175.
  27. Mandela (1994). стр. 357–364.
  28. Sampson (2011). стр. 134–135.
  29. Smith (2010). стр. 177.
  30. politika.rs (2013)
  31. channel4.com (2013)
  32. novosti.rs (2013)
  33. 33,0 33,1 bbc.co.uk (2013)
  34. Polgreen (2013)
  35. Pillay (2013)
  36. Vecchiatto (2013)
  37. gov.za (2013)
  38. Mount (2013)
  39. latimes.com (2014)
  40. Meredith (2010). стр. xv–xvi.
  41. 41,0 41,1 Meredith (2010). стр. xvi.
  42. Battersby (2011). стр. 599.
  43. Meredith 2010, стр. xvi; Sampson 2011, стр. 583.
  44. Sampson (2011). стр. 411, 498.
  45. Meredith (2010). стр. xvi, 482–483.
  46. Sampson (2011). стр. 431, 582.
  47. Sampson (2011). стр. 432, 554.
  48. Sampson (2011). стр. 582–583.
  49. Meredith (2010). стр. 599.
  50. Forster (2014). стр. 89.
  51. Forster (2014). стр. 106-107.
  52. York (2013)
  53. Nelson Mandela Foundation (2014)
  54. Jeter (2013)
  55. Sampson (2011). стр. 246.; Smith (2010). стр. 147.; Meredith (2010). стр. 481.
  56. Mandela (1994). стр. 144, 148–149.; Sampson (2011). стр. 36.; Smith (2010). стр. 59–62.
  57. Mandela (1994). стр. 296.; Sampson (2011). стр. 110.; Smith (2010). стр. 102–104.
  58. nelsonmandela.org (2013)
  59. Quinn (2013)
  60. 60,0 60,1 anc.org.za (2008)
  61. highbeam.com (1996)
  62. Meredith (2010). стр. xvii.

Литература[уреди]

Guiloineau, Jean; Rowe, Joseph (2002). Nelson Mandela: The Early Life of Rolihlahla Mandiba. Berkeley: North Atlantic Books. ISBN 1-55643-417-0. 
Mafela, Munzhedzi James (2008). „The Revelation of African Culture in "Long Walk to Freedom"”. Ур.: Anna Haebich; Frances Peters-Little; Peter Read. Indigenous Biography and Autobiography. Sydney: Humanities Research Centre, Australian National University. 
Mandela, Nelson (1994). Long Walk to Freedom Volume I: 1918–1962. Little, Brown and Company. ISBN 978-0754087236. 
Sampson, Anthony (2011) [1999]. Mandela: The Authorised Biography. London: HarperCollins. ISBN 978-0007437979. 
Smith, David James (2010). Young Mandela. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0297855248. 
Barber, James (2004). Mandela's World: The International Dimension of South Africa's Political Revolution 1990–99. Athens, OH: Ohio University Press. ISBN 978-0-8214-1566-5. 
Barnard, Rita (2014). „Introduction”. Ур.: Rita Barnard. The Cambridge Companion to Nelson Mandela. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1—26. ISBN 978-1-107-01311-7. 
Benneyworth, Garth (2011). „Armed and Trained: Nelson Mandela's 1962 Military Mission as Commander in Chief of Umkhonto we Sizwe and Provenance for his Buried Makarov Pistol”. South African Historical Journal. 63 (1): 78—101. doi:10.1080/02582473.2011.549375. 
Benson, Mary (1986). Nelson Mandela. Harmondsworth: Penguin Books. ISBN 978-0-14-008941-7. 
Battersby, John (2011). „Afterword: Living Legend, Living Statue”. Ур.: Anthony Sampson. Mandela: The Authorised Biography. London: HarperCollins. стр. 587—610. ISBN 978-0-00-743797-9. 
Boehmer, Elleke (2005). „Postcolonial Terrorist: The Example of Nelson Mandela”. Parallax. 11 (4): 46—55. doi:10.1080/13534640500331666. 
 ———  (2008). Nelson Mandela: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280301-6. 
Bromley, Roger (2014). „'Magic Negro', Saint or Comrade: Representations of Nelson Mandela in Film”. Altre Modernità (12): 40—58. 
Broun, Kenneth S. (2012). Saving Nelson Mandela: The Rivonia Trial and the Fate of South Africa. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-974022-2. 
Ellis, Stephen (2011). „The Genesis of the ANC's Armed Struggle in South Africa 1948–1961”. Journal of Southern African Studies. 37 (4): 657—676. doi:10.1080/03057070.2011.592659. 
 ———  (2016). „Nelson Mandela, the South African Communist Party and the origins of Umkhonto we Sizwe”. Cold War History. 16 (1): 1—18. doi:10.1080/14682745.2015.1078315. 
Forster, Dion (2014). „Mandela and the Methodists: Faith, Fallacy and Fact”. Studia Historiae Ecclesiasticae. 40: 87—115. 
Freund, Bill (2014). „The Shadow of Nelson Mandela, 1918–2013”. African Political Economy. 41 (140): 292—296. doi:10.1080/03056244.2014.883111. 
Glad, Betty; Blanton, Robert (1997). „F. W. de Klerk and Nelson Mandela: A Study in Cooperative Transformational Leadership”. Presidential Studies Quarterly. 27 (3): 565—590. JSTOR 27551769. 
Herbst, Jeffrey (2003). „The Nature of South African Democracy: Political Dominance and Economic Inequality”. Ур.: Theodore K. Rabb; Ezra N. Suleiman. The Making and Unmaking of Democracy: Lessons from History and World Politics. London: Routledge. стр. 206—224. ISBN 978-0-415-93381-0. 
Houston, Gregory; Muthien, Yvonne (2000). „Democracy and Governance in Transition”. Ур.: Yvonne Muthien; Meshack Khosa; Bernard Magubane. Democracy and Governance Review: Mandela's Legacy 1994–1999. Pretoria: Human Sciences Research Council Press. стр. 37—68. ISBN 978-0-7969-1970-0. 
Hutton, Barbara (1994). Robben Island: Symbol of Resistance. Bellville: Pearson South Africa. ISBN 0-86877-417-0. 
Kalumba, Kibujjo M. (1995). „The Political Philosophy of Nelson Mandela: A Primer”. Journal of Social Philosophy. 26 (3): 161—171. doi:10.1111/j.1467-9833.1995.tb00092.x. 
Lodge, Tom (2006). Mandela: A Critical Life. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921935-3. 
Lukhele, Francis (2012). „Post-Prison Nelson Mandela: A 'Made-in-America Hero'”. Canadian Journal of African Studies / Revue canadienne des études africaines. 46 (2): 289—301. doi:10.1080/00083968.2012.702088. 
 ———  (2004) [1994]. Long Walk to Freedom Volume II: 1962–1994 (large print изд.). London: BBC AudioBooks and Time Warner Books Ltd. ISBN 978-0-7540-8724-3. 
Mangcu, Xolela (2013). „Retracing Nelson Mandela through the Lineage of Black Political Thought”. Transition. 112: 101—116. doi:10.2979/transition.112.101. 
Meer, Fatima (1988). Higher than Hope: The Authorized Biography of Nelson Mandela. London: Hamish Hamilton. ISBN 0-241-12787-4. 
Meredith, Martin (2010). Mandela: A Biography. New York: PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-832-1. 
Muthien, Yvonne; Khosa, Meshack; Magubane, Bernard (2000). „Democracy and Governance in Transition”. Ур.: Yvonne Muthien; Meshack Khosa; Bernard Magubane. Democracy and Governance Review: Mandela's Legacy 1994–1999. Pretoria: Human Sciences Research Council Press. стр. 361—374. ISBN 978-0-7969-1970-0. 
Ndlovu-Gatsheni, Sabelo J. (2014). „From a 'Terrorist' to Global Icon: A Critical Decolonial Ethical Tribute to Nelson Rolihlahla Mandela of South Africa”. Third World Quarterly. 35 (6): 905—921. doi:10.1080/01436597.2014.907703. 
Oppenheim, Claire E. (2012). „Nelson Mandela and the Power of Ubuntu”. Religions. 3 (2): 369—388. doi:10.3390/rel3020369. 
Soudien, Crain (2015). „Nelson Mandela, Robben Island and the Imagination of a New South Africa”. Journal of Southern African Studies. 41 (2): 353—366. doi:10.1080/03057070.2015.1012915. 
Suttner, Raymond (2007). „(Mis)Understanding Nelson Mandela”. African Historical Review. 39 (2): 107—130. doi:10.1080/17532520701786202. 
 ———  (2014). „Nelson Mandela's Masculinities”. African Identities. 12 (3–4): 342—356. doi:10.1080/14725843.2015.1009623. 
 ———  (2016). „'I Was Not Born With a Hunger to Be Free': Nelson Mandela's Early Journeys towards Political Awareness”. Journal of Asian and African Studies. 51 (1): 17—31. doi:10.1177/0021909614541973. 
Nelson, Steven (2014). „Nelson Mandela's Two Bodies”. Transition. 116: 130—142. doi:10.2979/transition.116.130. 
Read, James H. (2010). „Leadership and power in Nelson Mandela's Long Walk to Freedom”. Journal of Power. 3 (3): 317—339. doi:10.1080/17540291.2010.524792. 
Tomaselli, Keyan; Tomaselli, Ruth (2003). „The Media and Mandela”. Safundi: The Journal of South African and American Studies. 4 (2): 1—10. doi:10.1080/17533170300404204. 
channel4.com (5. 12. 2013). „Nelson Mandela, father of a nation, dies aged 95”. Приступљено 5. 12. 2013. 
novosti.rs. „Одлазак револуционара и борца за мир - преминуо Нелсон Мандела („Вечерње новости“, 5. децембар 2013”. 
politika.rs (9. 12. 2013). „Последњи интервју Нелсона Манделе („Политика. 
bbc.co.uk (5. 12. 2013). „South Africa's Nelson Mandela dies in Johannesburg”. BBC News. Приступљено 5. 12. 2013. 
Polgreen, Lydia (5. 12. 2013). „Mandela's Death Leaves South Africa Without Its Moral Center”. The New York Times. Приступљено 5. 12. 2013. </ref>
Pillay, Verashni (6. 12. 2013). „Mandela's memorial service to be held on December 10”. Mail & Guardian. Приступљено 6. 12. 2013. 
Vecchiatto, Paul; Stone, Setumo; Magubane, Khulekani (6. 12. 2013). „Nelson Mandela to be laid to rest on December 15”. Business Day. Приступљено 6. 12. 2013. 
„Speech by Minister of DIRCO, Maite Nkoana-Mashabane on confirmation of foreign Heads of State and Government attending activities relating to Former President Mandela's passing”. GCIS. 9. 12. 2013. Приступљено 11. 12. 2013. 
Mount, Harry (9. 12. 2013). „Nelson Mandela: the long goodbye”. The Telegraph. London. Приступљено 11. 12. 2013. 
Dixon, Robyn (3. 2. 2014). „Nelson Mandela leaves $4.1-million estate to family, staff, schools”. Los Angeles Times. 
York, Geoffrey (16. 4. 2013). „South Africans express disgust as Mandela family members cash in on icon's name”. The Globe and Mail. Приступљено 28. 6. 2013. 
Nelson Mandela Foundation. „The Life and Times of Nelson Mandela: Genealogy”. Nelson Mandela Centre Memory. Приступљено 27. 3. 2014. 
Jeter, Jon (17. 6. 1999). „In S. Africa, a President Replaces an Icon; Mbeki Takes Over From Mandela, Nation's 'Saintly Man'. The Washington Post. HighBeam Research. Приступљено 3. 2. 2013. 
nelsonmandela.org. „Genealogy”. Nelson Mandela Centre of Memory. Nelson Mandela Foundation. Приступљено 8. 12. 2013. 
Quinn, Andrew (16. 4. 2007). „Mandela's grandson becomes tribal chief, political heir”. Reuters. Приступљено 3. 2. 2013. 
anc.org.za. „Winnie Mandela”. ANC. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2008. Приступљено 27. 10. 2008. 
highbeam.com (8. 4. 1996). „Nelson and Winnie Mandela divorce; Winnie fails to win $5 million settlement”. Jet. Приступљено 27. 10. 2008. 

Спољашње везе[уреди]