Немања Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Немања Поповић
Датум рођења1936.
Место рођењаОсмаци
 Краљевина Југославија

Немања Б. Поповић (Осмаци, 1936) је српски рударски стручњак, универзитетски професор, члан Академије инжењерских наука Србије (АИНС), академик Руске академије природних наука и почасни предсједник Савеза инжењера и техничара рударске, геолошке и металуршке струке Републике Српске.

Биографија[уреди]

Проф. др Немања Поповић је рођен у мјесту Осмаци, Срез зворнички, а данас општина Осмаци као потомак хаџи-попа Захарија, обновитеља манастира Папраћа. Након завршетка средње Техничке школе у Бору, студије рударства завршио је на Рударско-геолошком факултету у Београду, дипломирајући 1960. године. Након завршетка студирања враћа се у родни крај гдје је Докторску дисертацију одбранио на Рударско-геолошком факултету у Тузли.

Прво запослење у струци добио је у руднику угља Бановићи 1960. године непосредно након дипломирања, гдје своју рударску каријеру започиње радећи на оперативним и инжењерским мјестима. Крајем 1966. године, прелази на Рударски институт Тузла, гдје је радио 10 година као шеф одјељења за површинску експлоатацију и руководио израдом бројних рударских пројеката. Од 1976. до 1992. године радио је на Рударско-геолошком факултету у Тузли, гдје је прошао сва наставна звања, а редовни професор постао је 1989. године за предмете „Технологија и механизација површинских копова”, „Пројектовање површинских копова”, а 1991. и за новоуведени предмет „Процеси површинске експлоатације”. За свој рад и доприносе у Тузли одликован је орденом рада 1963. и орденом заслуга за народ 1977.

Одбрамбено-отаџбински рат га затиче у Тузли, одакле прелази у Зворник, гдје води оснивање Технолошког факултета током 1993. и бива његов декан, све до одласка у пензију 2005. Поред вођења Технолошког факултета у Зворнику, учествовао је и у оснивању Рударског факултета у Приједору, гдје у наставни план уводи споменуте предмета површинске експлоатације и до пензије представља најугледнијег професора. По завршетку Одбрамбено-отаџбинског рата наставља рад на Универзитету у Источном Сарајеву и постаје један од оснивача Савеза инжењера и техничара рударске, геолошке и металуршке струке Републике Српске и постаје први предсједник 1996. године, а од пензије, његов почасни предсједник.

Аутор је, или први коаутор, преко 100 публикованих научних и стручних радова, 5 монографија, 7 универзитетских уџбеника и преко 30 истраживачких и разнојних студија и пројеката. За свој рад и доприносе одликован је Орденом Његоша од Предсједника Републике Српске. За своје научне радове добио је Републичку награду за науку БиХ 1976. и повељу „Професор Бранислав Миловановић” 1986.

Од његових публикација најзначајнија и најпознатија му је књига „Научне основе пројектовања површинских копова” (2 издања), којом је на близу 1000 страница екциклопедијског формата свеобухватно разрадио инжињерски приручник и уџбеник површинске експлоатације лежишта минералних сировина. Ова књига је у широкој употреби у свим рудницима, институтима и факултетима бивше Југославије, као незаобилазан приручник у дневној употреби. У припреми за штампу је иста таква монографија „Камен-експлоатација, прерада и обрада” која ће изаћи у издању АИНС и која ће такође бити свеобухватна.

Ожењен је Даницом, наставницом историје и има два сина, инжињера Бошка и др Ненада.

Спољашње везе[уреди]