Пређи на садржај

Ненаграђени љубавни труд

С Википедије, слободне енциклопедије
Насловна страна у првом кварто-издању (1598)

Ненаграђени љубавни труд (енгл. Love's Labour's Lost) једна је од раних комедија Вилијама Шекспира, за коју се верује да је написана средином 1590-их за извођење пред краљицом Елизабетом I. Радња прати краља Наваре и његова три пратиоца који покушавају да одрже заклетву да ће три године избегавати друштво жена како би се посветили учењу и посту. Њихова накнадна заљубљеност у кнегињицу Француске и њене пратиље доводи до кршења заклетве. У нетрадиционалном завршетку за комедију, дело се окончава вешћу о смрти кнегињициног оца, па се сва венчања одлажу за годину дана. Дело се бави темама мушке љубави и жеље, обрачунавања и рационализације, као и сукоба између стварности и фантазије.

Иако је први пут објављено у кварту 1598. године, насловна страна указује на то да је реч о ревидираној верзији ранијег текста. За саму радњу не постоје очигледни извори. Дело је на српски језик 1963. превео Велимир Живојиновић, а наредне године је премијерно изведено у Народном позоришту у Београду, као свечана представа приликом прославе 400. годишњице Шекспировог рођења.[1]

Шекспирова публика добро је познавала историјске личности које се појављују у делу и политичке околности у Европи у вези са радњом и амбијентом комада. Научници сматрају да је комад временом изгубио популарност јер су ове историјске и политичке референце на двор Наваре постале застареле и мање доступне каснијим гледаоцима. Сложена игра речи, педантни хумор и архаичне књижевне алузије могли би такође бити разлог његове релативне непознатости у односу на Шекспирова популарнија дела. Ненаграђени љубавни труд ретко се изводио у 19. веку, али је чешће постављан у 20. и 21. веку, између осталог у продукцијама Краљевске Шекспирове трупе, Националног театра и Стратфорд фестивала у Канади. Комад је адаптиран и као мјузикл, опера, за радио и телевизију, као и у облику филмског мјузикла.

Ликови

[уреди | уреди извор]
  • Фердинанд — краљ Наваре
  • Бирон, Лонгавил и Димен — племићи из краљеве пратње
  • Кнегињица француска
  • Розалина, Марија и Катарина — даме из свите кнегињичине
  • Маркад — гласник
  • Дон Адријано де Армадо — Шпанац замлата
  • Мољац — Армадово слушче
  • Пречасни Натанијел — парох
  • Холоферн — учитељ
  • Тупавко — полицијски службеник
  • Тиква — лудало
  • Жакенета — сељанчица
  • Шумар
  • Службеници и други из пратње краљеве и кнегињичине

Радња

[уреди | уреди извор]

Фердинанд, краљ Наваре, и три племића из његове пратње, Бирон, Лонгавил и Димен, полажу заклетву да ће се одрећи друштва жена. Посвећују се трогодишњем учењу и посту; Бирон то прихвата, али са више оклевања од осталих. Краљ доноси одлуку да ниједна жена неће смети да приђе двору ближе од једне миље. Дон Адријано де Армадо, Шпанац који борави на двору, пише писмо да би обавестио краља о тајном сусрету Тикве и Жакенете. Након што краљ осуди Тикву, Армадо своме пажу, по имену Мољац, признаје сопствену љубав према Жакенети. Армадо потом пише Жакенети љубавно писмо и замоли Тикву да га испоручи.

Ненаграђени љубавни труд, чин IV, сцена III, слика Томаса Стотарда (око 1800)

Кнегињица француска и њене даме стижу, желећи да разговарају са краљем о уступању Аквитаније, али због краљевог декрета морају да подигну логор изван дворског комплекса. Приликом посете кнегињици и њеним дамама у логору, краљ се заљубљује у кнегињицу, а племићи у даме. Бирон даје Тикви писмо намењено дами Розалини, али овај га замењује са Армадовим писмом, које је било намењено Жакенети. Жакенета се обраћа двојици учењака, Холоферну и пречасном Натанијелу, који закључују да је писмо написао Бирон и саветују је да све исприча краљу.

Краљ и његови племићи међусобно се скривају и посматрају један другога, док сваки од њих редом открива своја љубавна осећања. На крају, краљ грди племиће што су прекршили заклетву, али Бирон открива да је и сам краљ заљубљен у кнегињицу. Жакенета и Тиква долазе са Бироновим писмом и оптужују га за издају. Бирон признаје да је прекршио заклетву, објашњавајући да је управо љубав једино достојна људског изучавања. Он и остали мушкарци тада заједнички одлучују да се одрекну заклетве. Договоривши се да Холоферн забавља даме касније, мушкарци се облаче као Московљани и покушавају да им приђу под маском. Бојет, племић из кнегињичине свите, који је прислушкивао њихове планове, помаже дамама да их преваре тако што се и саме прерушавају једна у другу. Када се племићи врате у својој сопственој одећи, даме их исмевају и разоткривају њихово лукавство.

Импресионирани духовитошћу дама, мушкарци се извињавају и, када се све забуне око идентитета разреше, заједно гледају извођење представе о Деветорици достојних, у којој наступају Холоферн, Натанијел, Тиква, Мољац и Армадо. Четворица племића и Бојет добацују и исмевају представу, једино похваливши Тикву. Армадо и Тиква се готово потуку када потоњи усред представе открије да је Армадо оставио Жакенету трудну. Њихову свађу прекида вест да је кнегињичин отац умро. Кнегињица одмах почиње да се спрема за одлазак, а она и њене даме, свесне да ће неко време морати да буду у жалости, изјављују да мушкарци морају да сачекају годину и један дан како би доказали да је њихова љубав права. Армадо најављује да ће положити сличну заклетву Жакенети, а потом племићима упућује песму.

Извори

[уреди | уреди извор]
Насловна страна драме у Првом фолију (1623)

Ненаграђени љубавни труд може се довести у везу са више различитих извора за своје поједине елементе, али примарни извор за саму причу није сачуван. То дели као заједничку особину са још два Шекспирова комада — Сан летње ноћи и Бура.[2] Неки могући утицаји на Ненаграђени љубавни труд могу се наћи у раним драмама Џона Лилија, у драми Обућарево пророчанство Роберта Вилсона (око 1590), као и у делу L'Academie française Пјера де ла Примодеа (1577).[3] Мајкл Добсон и Стенли Велс примећују да се често нагађало како радња потиче из „данас изгубљеног извештаја о дипломатској посети коју су 1578. године Анрију од Наваре упутиле Катарина Медичи и њена ћерка Маргарета од Валоа, Анријева отуђена жена, ради разговора о будућности Аквитаније, али то се не може утврдити са сигурношћу.”[4]

Четири главна мушка лика у драми у великој мери су заснована на историјским личностима: Фердинанд се темељи на Анрију од Наваре (који је касније постао француски краљ Анри IV), Бирон на Шарлу де Гонтоу, војводи од Бирона, Димен на Шарлу, војводи од Мајена, а Лонгавил на Анрију I од Орлеана, војводи од Лонгевила.[5] Бирон је, нарочито, био добро познат у Енглеској јер је Роберт Деверу, ерл од Есекса, 1591. године удружио снаге са Бироновом војском у подршци Анрију.[4] Алберт Трикоми истиче: „Идеализовано хумористичко приказивање у драми могло је остати снажно све док су француска имена главних ликова била позната Шекспировој публици. То значи да је духовито представљање наварског двора могло остати релативно ефикасно до атентата на Анрија IV 1610. године... Такве околности упућују на то да прикази Наваре и генерала из грађанског рата нису елизабетанској публици представљали тек збирку француских имена из новина, већ додатну драмску димензију која је, кад се изгубила, помогла да се објасни и нестанак популарности комада Ненаграђени љубавни труд.”[6]

Критичари су покушавали да пронађу везе између познатих личности елизабетанске Енглеске и ликова Армада, Мољца, Натанијела и Холоферна, али са мало успеха.[6]

Датум настанка и текст

[уреди | уреди извор]
Прва страна издања Ненаграђеног љубавног труда из 1598.

Већина научника верује да је дело написано између 1594. и 1595, али не касније од 1598. године.[7] Ненаграђени љубавни труд први пут је објављен у кварту 1598. године, од стране књижара Катберта Бербија. На насловној страни наведено је да је дело „ново исправљено и допуњено од стране В. Шекспира”, што је навело неке истраживаче да претпоставе да је реч о ревизији раније верзије.[8]

Рукопис са Универзитета у Единбургу, датиран на 1598. годину, један је од најраније познатих примерака овог дела и, према насловној страни, представља исту верзију која је изведена пред краљицом Елизабетом I претходног Божића, 1597. године. Реч је о кварту, који је универзитету између 1626. и 1636. поклонио бивши студент Вилијам Драмонд из Хоторндена, чиме је постао део прве књижевне збирке овог универзитета.[9]

Комад се потом појавио у штампи у Првом фолију 1623. године, а затим и у каснијем кварту из 1631. године. Неки сматрају Награђени љубавни труд изгубљеним наставком ове драме.[10][11]

Говор који Бирон изговара (IV чин, сцена III, редови 284–361) потенцијално је најдужи у свим Шекспировим делима, у зависности од уредничких избора. Критичар и уредник Едвард Капел истакао је да поједини делови овог говора делују сувишно и тврдио да ти одломци представљају прву верзију која није довољно пажљиво исправљена пре штампања.[12] Конкретно, стихови 291–313 „поновљени су по суштини”[12] у каснијем делу говора и уредници их понекад изостављају.[13] Без изостављања, говор има 77 редова и 588 речи.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Недић, Боривоје: , Целокупна дела Виљема Шекспира, I књига, стр. 550 . . Народна књига, Нолит, Рад, Београд, 1978.
  2. ^ Woudhuysen 1998, стр. 61–73.
  3. ^ Kerrigan, J. (eds). Love's Labours Lost. , New Penguin Shakespeare, Harmondsworth 1982. ISBN 0-14-070738-7.
  4. ^ а б Dobson, M. and Wells, S. (2001), , The Oxford Companion to Shakespeare, Oxford University Press , стр. 264
  5. ^ G.R. Hibbard (ed), , Love's Labour's Lost, Oxford University Press, стр. 49, 1990 },
  6. ^ а б Tricomi, Albert (1979). . „The Witty Idealization of the French Court in Love's Labor's Lost”. Shakespeare Studies. 12: 25—33. 
  7. ^ Woudhuysen 1998, стр. 59.
  8. ^ „William”. Архивирано из оригинала 3. 4. 2016. г. Приступљено 2016-07-15.  See title page of facsimile of the original 1st edition (1598)
  9. ^ „Loves Labours Lost, 1598, f.1r”. images.is.ed.ac.uk (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-31. 
  10. ^ Woudhuysen 1998, стр. 80–81.
  11. ^ Carroll, William C. (ed.) Love's Labour's Lost. Cambridge: Cambridge University Press. 2009. стр. 39–40. .
  12. ^ а б Furness, Horace Howard., ур. (1904). Love's Labour's Lost - A New Variorum Edition of Shakespeare. Philadelphia: J. B. Lippincott Company. стр. 192—194. .
  13. ^ Шаблон:Folger inline

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Bate, Jonathan and Rasmussen, Eric (eds.) Love's Labour's Lost (The RSC Shakespeare; London: Macmillan, 2008)
  • Arthos, John (ed.) Love's Labour's Lost (Signet Classic Shakespeare; New York: Signet, 1965; revised edition, 1988; 2nd revised edition 2004)
  • Carroll, William C. (ed.) Love's Labour's Lost (The New Cambridge Shakespeare; . Cambridge: Cambridge University Press. 2009.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ))
  • David, Richard T. (ed.) Love's Labour's Lost (The Arden Shakespeare, 2nd Series; London: Arden, 1951)
  • Furness, H.H. (ed.) Love's Labour's Lost (A New Variourm Edition of Shakespeare; Philadelphia: J. B. Lippincott Company, 1904)
  • Evans, G. Blakemore (ed.) The Riverside Shakespeare (Boston: Houghton Mifflin, 1974; 2nd edn., 1997)
  • Greenblatt, Stephen; Cohen, Walter; Howard, Jean E. and Maus, Katharine Eisaman (eds.) The Norton Shakespeare: Based on the Oxford Shakespeare. London: Norton. 1997. 
  • Harbage, Alfred (ed.) Love's Labour's Lost (The Pelican Shakespeare; London: Penguin, 1963; revised edition 1973)
  • Hart, H.C. (ed.) Love's Labour's Lost (The Arden Shakespeare, 1st Series; London: Arden, 1906)
  • Hibbard, G.R. (ed.) Love's Labour's Lost (The Oxford Shakespeare; . Oxford: Oxford University Press. 1990.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ))
  • Holland, Peter (ed.) Love's Labour's Lost (The Pelican Shakespeare, 2nd Edition; London: Penguin, 2000)
  • Kerrigan, John (ed.) Love's Labour's Lost (The New Penguin Shakespeare; London: Penguin, 1982; revised edition 1996)
  • Quiller-Couch, Arthur and Dover Wilson, John (eds.) Love's Labour' Lost (The New Shakespeare; . Cambridge: Cambridge University Press. 1923.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ); 2nd edn. edited by Dover Wilson only, 1962)
  • Walton, Nicholas (ed.) Love's Labour's Lost (The New Penguin Shakespeare 2nd edition; London: Penguin, 2005)
  • Wells, Stanley; Taylor, Gary; Jowett, John and Montgomery, William (eds.) The Oxford Shakespeare: The Complete Works. Oxford University Press. 1905.  (Oxford: , 1986; 2nd ed., 2005)
  • Werstine, Paul and Mowat, Barbara A. (eds.) Love's Labour's Lost (Folger Shakespeare Library; Washington: Simon & Schuster, 1996)
  • Woudhuysen, H. R., ур. (1998). Love's Labour's Lost. Arden Shakespeare, 3rd series. London: Arden. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ненаграђени_љубавни_труд&oldid=30905056”