Ненад Величковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Ненад Величковић
Датум рођења(1962-05-02)2. мај 1962.
Место рођењаСарајево
 СФР Југославија
ПребивалиштеСарајево
Занимањеписац и универзитетски професор
ДецаМарина Величковић

Ненад Величковић (Сарајево, 2. мај 1962) је босанскохерцеговачки писац, колумниста и универзитетски професор. Живи и ради у Сарајеву.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 2. маја 1962. године у Сарајеву. Након завршене Друге гимназије, уписао је Филозофски факултет у Сарајеву - Одсјек за југословенску књижевност и српскохрватски језик, где је дипломирао 1986. Магистрирао је у мају 2006, са тезом Политички театар Душана Ковачевића.

Од 1999. до 2007. био је сувласник Књижевне радионице Омнибус, за коју је уредио преко 20 књига домаћих и страних аутора.

Заједно са Ружицом Марјановић, професорком српског језика и књижевности у Ужичкој гимназији, основао је књижевни фестивал На пола пута.

Покренуо је и уређивао више листова и часописа: Визија, Омнибус, Алчак, ФАН, Књижевни журнал, Школегијум (сада само портал)[1] и Текстура (са Ружицом Марјановић). Од 2009. на порталу Дојче велеа пише сатиричне колумне у својој рубрици Шкљоцам и звоцам[2].

Докторирао је са тезом Идеолошка инструментализација књижевности на примјерима читанки од 5. разреда основне до 4. разреда средње школе у Босни и Херцеговини. Улогу књижевности у образовању обрађује и у својим књигама Дијагноза - патриотизам и Школокречина. У књизи Лажа и апанажа писао је о махинацијама при оцењивању уџбеника од стране државних комисија у БиХ, које по мишљењу Величковића фаворизују мање квалитетне читанке и одређене издаваче доводе у повлашћени положај. Анализирао је стање на Филозофском факултету на којем ради, као парадигми високошколског образовања у Босни и Херцеговини и региону, у књизи Академско шарлатанство.

Ванредни је професор на Катедри за српску књижевност Одсека за књижевности народа Босне и Херцеговинe.[3] Члан је ПЕН центра БиХ.

Избор из библиографије[уреди | уреди извор]

Величковић се у својим текстовима често користи хумором, иронијом и аутоиронијом. Његов први роман Коначари тематизује опсаду Сарајева у тада новом и другачијем стилу, духовито и без патетике. У писању се служи властитим неологизмима.

Целокупна библиографија, са научним радовима, чланцима у часописима и издањима у преводу на друге језике, налази се на званичном сајту Ненада Величковића[4].

  • Коначари (роман), Зид, Сарајево, 1995.
  • Ђаво у Сарајеву, Дани, Сарајево 1996.
  • Сексикон/Секспресионизам (речник и збирка есеја), Омнибус, Сарајево,1998.
  • Сарајевски гастронаути, збирка колумни, 1999.
  • Отац моје кћери, Босанска књига, Сарајево, 2000.
  • Сахиб, Ферал трибјун, Сплит, 2002.
  • Поезија ремонтизма/Издржите још мало, нећете још дуго (изабране сатире), Омнибус, Сарајево, 2003.
  • Viva Sexico!, Омнибус, Сарајево, 2006.
  • 100 змајева (роман), Омнибус, Сарајево, 2007.
  • Дијагноза - патриотизам, Фабрика књига, Београд, 2010.
  • Временска петља, Омнибус, Сарајево, 2011.
  • Школокречина: национализам у бошњачким, хрватским и српским читанкама, Фабрика књига, Београд, 2012.
  • Витез шведског стола (збирка прича), Фабрика књига, Београд, 2013.
  • Лажа и апанажа. О употреби књижевности у образовању, Фабрика књига, 2017.
  • Не говори ми док те прекидам: пубертетски антибонтон, Фабрика књига, Београд, 2018.
  • Академско шарлатанство. Наука о књижевности и универзитет у транзицији - етнографски приступ, Фабрика књига/МАС медија, Београд/Сарајево, 2019.
  • Пластелинци, Buybook, Сарајево, 2019. (илустр. Златко Сарајлија)
  • Концерти за обоу (роман), Фабрика књига, Београд, 2021.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Školegijum - Školegijum”. skolegijum.ba. Приступљено 2020-11-14. 
  2. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Škljocam i zvocam | DW | 19.06.2013”. DW.COM (на језику: бошњачки). Приступљено 2020-11-14. 
  3. ^ „Prof. dr. Nenad Veličković”. www.ff.unsa.ba. Приступљено 4. 12. 2020. 
  4. ^ „Bibliografija”. Nenad Veličković (на језику: бошњачки). Приступљено 2020-11-14.