Ненад Ракочевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
НЕНАД РАКОЧЕВИЋ
Nenad Rakočević.jpg
Ненад Ракочевић
Датум рођења(1915-00-00)1915.
Место рођењаГорња Штитарица, код Мојковца
 Краљевина Црна Гора
Датум смртијун 1943.(1943-06-00) (27/28 год.)
Место смртиМрежица, код Билеће
 НДХ
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од20. децембра 1951.

Ненад Ракочевић (Горња Штитарица, код Мојковца, 1915Мрежица, код Билеће, јун 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Родио се у селу Горња Штитарица, код Мојковца у сељачкој породици. Отац му је погинуо у почетком Првог светског рата 1914. године, а Ненад се родио наон тога. Основну школу је завршио у родном месту са одличним успехом. Због лоше материјалне ситуације није могао да настави школовање. Постао је члан КПЈ 1938. године. Учествовао је у свим партијским акцијама у Штитарицама. Нарочито је био активан на изборима 1935. и 1938. године.[1]

Уочи рата налазио се у Колашину у артиљеирјском дивизиону, а капитулацију је дочекао на албанској граници. У устанку 13. јула се истакао у борби код Врлоступа као водник вода у чијем саставу су се налазили борци села Штитарице и Сјерогошта. Од јула до новембра био је командир вода и чете, а до маја 1942. године командант Пољског партизанског одреда који је касније назван „Алекса Ђилас Бећо”. Учествује у ослобађању Колашина и у још неколико борби против окупатора и четника на подручју среза колашинског и бјелопољског. У свим борбама истакао се великом храброшћу. Касније прелази за комесара Комског партизанског одреда.[1]

Одлуком војнополитичког руководства крајем маја 1942. године враћен је на партијски рад у позадину. У септембру 1942 је постао члан Среског комитета КПЈ за Колашин. Приликом продора групе дивизија Врховног штаба у мају 1943. године у Црну Гору, ступа у Четврту пролетерску црногорску бригаду. Његова јединица напушта Црну Гору и учествује у бици на Сутјесци. У борби у селу Мрежице у јуну 1943. тешко је рањен и после неколико дана подлегао је ранама.[2]

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.[3]

Референце[уреди]

Литература[уреди]