Пређи на садржај

Ненад Чанак

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили кошаркаша, погледајте чланак Ненад Чанак (кошаркаш).
Ненад Чанак
Чанак 2012.
Лични подаци
Датум рођења(1959-11-02)2. новембар 1959. (66 год.)
Место рођењаПанчево, НР Србија, ФНР Југославија
ПребивалиштеНови Сад
ДржављанствоРепублика Србија
НародностСрбин[1]
ПореклоЛички Србин
УниверзитетЕкономски факултет у Суботици
ПрофесијаЕкономиста и политичар
ДецаМилан
РодитељиМилан Чанак
Босиљка Чанак
Политичка каријера
СтранкаЛига социјалдемократа Војводине (од 1990)
Савез комуниста Југославије (1977—1990)
23. октобар 2000 — 30. октобар 2004.
Председник владеЂорђе Ђукић
ПретходникЖиворад Смиљанић
НаследникБојан Костреш

Ненад Чанак (Панчево, 2. новембар 1959) српски је политичар и публициста. Оснивач је и бивши председник Лиге социјалдемократа Војводине. Између 2000. и 2004. био је председник Скупштине Војводине, а до 2020. био је народни посланик у Народној скупштини Републике Србије. Заговорник је аутономашког покрета у Војводини.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Порекло породице Чанак води из Зрмања тј. из Лике. Прадеда Ненада Чанка у Војводину је дошао након 1918. године.[2][3] Док је отац, Милан професор универзитета (биолог) био је градоначелник Новог Сада и члан Председништва САП Војводине, а мајка Босиљка професор Универзитета у Новом Саду.

Гимназију „Јован Јовановић Змај” и Средњу музичку школу завршио је у Новом Саду, а Економски факултет у Суботици.

Почео је као професионални музичар – флаутиста, свирајући по кафанама.[4] Касније се запослио у Нафтагас промету, у области спољне трговине, 80-их година 20. века. Поред редовних послова радног места, Чанак је био и члан Комисије за решавање стамбених питања у ОУР-у Спољне трговине. После тога, током деведесетих, радио је у YUTEL-у. Специјализовао је на кратком курсу у Крању 1989. године микрорачунарске мреже и глобални маркетинг.

Политичка и јавна каријера

[уреди | уреди извор]

Чанак је 1990. године основао Лигу социјалдемократа Војводине. Током рата у Хрватској, Чанак је био мобилисан у ЈНА и учествовао је у бици за Вуковар.[5]

На парламентарним изборима 1997. године био је изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије на листи Коалиције Војводина. Доживео је тешку саобраћајну несрећу 13. маја 2000. године када је пао са мотора и задобио повреде кука и прелом бутне кости.

Током 1999. залагао се и промовисао је програм Република Војводина.[6]

У периоду од 2000. до 2004. године био је председник Скупштине АП Војводине. Пре тога је био посланик у Већу република Скупштине Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србије и Црне Горе. Незадовољан чињеницом да је Управни одбор Радио-телевизије Србије именовао кандидата ког нису предложиле војвођанске партије, Чанак је упао у регионално представништво РТС-а у Новом Саду и разбио таблу са њеним ознакама.[7]

Чанак је 4. децембра 2002. године присуствовао концерту контроверзног назива „Сријем Хрватској” у дворани Ватрослав Лисински у Загребу, а Мато Јурић, председник „Удруге протјераних Хрвата из Сријема, Бачке и Баната”, затражио је од присутних да поздраве Ненада Чанка, јер је Чанак: „У оним тешким временима прогона Хрвата штитио хрватски народ у Војводини”.[8] Назив ове манифестације је изазвао реакцију код одређених група људи, а Српска радикална странка је искористила овај догађај у предизборној кампањи за председника Србије 2008.[9]

Током 2005. основао је покрет „5. октобар” са Весном Пешић, Владаном Батићем и Дејаном Булатовићем, а блиско сарађује и са Чедомиром Јовановићем. Са њима је водио кампању против усвајања новог устава Србије током октобра 2006. године.

На парламентарним изборима у Србији 2007. Лига социјалдемократа Војводине је била у коалицији са Либерално-демократском партијом и добила је 4 мандата, а Чанак је изабран за народног посланика.

Чанак и Јовановић су учествовали на маршу антифашиста 7. октобра 2007. у Новом Саду, који је био одговор на забрањени скуп неонацистичке организације Национални строј.

Учествовао у ријалити-емисији Велики Брат VIP All Stars 2009, који се емитовао на ТВ Пинк.

Често у својим изјавама говори о „неопходној денацификацији Србије”, као и да је Србија „клерикализована и фашизована”.[10]

У Скупштини Војводине и Скупштини града Новог Сада био је у коалицији са Српском напредном странком од 2012. до 2022. године.[11]

Године 2015. додељен му је Орден црногорске заставе првог реда.[12]

Године 2020. и 2021. јавно је подржао Демократску партију социјалиста и Мила Ђукановића пред свеопште изборе у Црној Гори и локалне изборе у Никшићу. Он је такође потписао „Апел 88” против наводног мешања српских власти у црногорске изборе.[13]

Судски процеси

[уреди | уреди извор]

Критичари Чанку замерају сарадњу са Ненадом Опачићем, приликом организовања вишемесечних антирежимских демонстрација у Новом Саду 1999. године,[14][15] који је осуђен као главни организатор продаје дроге у Новом Саду, повезан са Земунским кланом.[14][16][17] Чанак је те наводе демантовао, тврдећи да је Опачића познавао само у својству организатора обезбеђења опозиционих митинга 1999.[18]

Марија Васић, бивша супруга га је оптужила да јој је путем својих веза у органима власти отео сина.[19][20]

Оптужен је 2012. године за наношење тешких телесних повреда Павлу Лешановићу у Новом Саду испред кафане „Тако је суђено”. На самом суђењу правио је инциденте, претио суду и реметио ток суђења. На крају, је ослобођен оптужби.[21][22][23][24]

Ставови

[уреди | уреди извор]

Српска православна црква је повремено мета напада Ненада Чанка, па ју је оптужио за „нарушавање војвођанске културе, градњом цркава с куполама”, иако су Срби у Војводини у време владавине Аустроугарске морали градити цркве у барокном стилу, да би их се лакше касније поунијатило. Сматра да је „СПЦ у Црној Гори 1918. отела храмове Црногорској цркви” и да их „треба вратити држави Црној Гори”.[25] Током 2020. године у јеку пандемије корона вируса оптужио је СПЦ да чини „акт биотероризма” и подрива стабилност његове земље. Представници цркве су му одговорили да он одражава два парадокса: антитеиста је заинтересован за деловање Цркве и сецесиониста забринут за стабилност своје земље.[26]

Чанак сматра да су војвођански Срби „расно чистији” од Срба из централне Србије.[27]

Дела

[уреди | уреди извор]
  • „Ратови тек долазе“ (1993)
  • „Пет година самоће“ (1995)
  • „Године расплета“ (1996)
  • „Луна“ (1998)
  • „Као и сва равница“ (2002)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Radio 021 Čanak:Izjasnio sam se kao Srbin”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2015. г. Приступљено 11. 02. 2015. 
  2. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 19. 09. 2020. г. Приступљено 19. 02. 2020. 
  3. ^ https://www.biografija.org/politika/nenad-canak/.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  4. ^ „Lik i delo”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 06. 06. 2011. г. Приступљено 10. 11. 2010. 
  5. ^ Harden, Blaine (27. 11. 1991). „Serbian Toughs Harass Republic's Antiwar Activists” (на језику: енглески). Вашингтон пост. Приступљено 23. 3. 2023. 
  6. ^ Програм Војводина Република http://lsv.rs/o-nama/dokumenti/vojvodina-republika-put-mira-razvoja-i-stabilnosti-107/
  7. ^ „Serbia: Vojvodina Backlash - IWPR Institute for War & Peace Reporting”. Iwpr.net. Архивирано из оригинала 10. 07. 2020. г. Приступљено 10. 11. 2010. 
  8. ^ “” (4. 12. 2002). „Ненад Чанак на концерту ''"Сријем Хрватској"''”. Youtube.com. Приступљено 10. 11. 2010. 
  9. ^ Радикално на културу (Радио 021, 30. јануар 2008)
  10. ^ Прича још није завршена („Данас“, 26-27. август 2006)
  11. ^ „LSV trpi ogromnu štetu zbog koalicije sa SNS”. LSV. Приступљено 2025-03-14. 
  12. ^ „Orden za DPS laskavca”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 2021-09-10. 
  13. ^ „Helsinški odbor za ljudska prava: Srbija strateg nemira u Crnoj Gori”. N1 (на језику: српски). 2019-12-30. Приступљено 2021-03-14. 
  14. ^ а б „Опачић хвалио Спасојевића и Легију као хероје промена”. Архивирано из оригинала 6. 5. 2008. г. Приступљено 6. 5. 2008. 
  15. ^ „Коштуница се 57 пута тајно састајао са Марковићем”. Архивирано из оригинала 6. 5. 2008. г. Приступљено 6. 5. 2008. 
  16. ^ „Опачић је био наш саборац”. Архивирано из оригинала 13. 5. 2008. г. Приступљено 13. 5. 2008. 
  17. ^ Прљави капитал
  18. ^ Pisma Luciliju, Приступљено 5. 4. 2013.
  19. ^ Press Online :: Marija Vasić, bivša supruga lidera LSV-a: Čanak mi oteo dete! Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (3. август 2021), Приступљено 5. 4. 2013.
  20. ^ Press Online :: Nenad Čanak: Novinaru Pressa, sklonite se odmah od mene! Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (5. март 2021), Приступљено 5. 4. 2013.
  21. ^ Извор: Интернет новине "Еспресо", Изјава Павла Лешановића
  22. ^ Извор: Дневне новине "021", Чанак признао да је тукао Лешановића
  23. ^ Извор: Дневне новине "Блиц", Инцидент у судници, Чанак викао и ударао штапом, ускочила и судска стража
  24. ^ Извор: Дневне новине "Дневник", Чанак ослобођен оптужби за тучу
  25. ^ Čanak o crkvama SPC: Crnoj Gori vratiti sve oteto 1918. 
  26. ^ Илић, Живко (2020). Подривање државне стабилности није у природи Цркве. Београд: СПЦ. стр. 15. Архивирано из оригинала 23. 06. 2020. г. Приступљено 20. 06. 2020. 
  27. ^ онлајн, Политика. „Ненад Чанак понижава Србе: Злочинци, Турци им „натезали" жене (ВИДЕО)”. Politika Online. Приступљено 2025-11-28. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ненад_Чанак&oldid=30569048”