Пређи на садржај

Неомарксизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о
Марксизму
Karl Marx and Friedrich Engels
Теоријски радови
Филозофија
Критика политичке економије
Социологија
Историја
Aспекти
Уобичајене варијанте
Структурални
Хегел
Оба
Остале варијанте
Људи
Часописи
Повезане теме

Неомарксизам је скуп марксистичких школа мишљења који је настао из приступа 20. века[1][2][3] у циљу измене или проширења[4] марксизма и марксистичке теорије, обично укључивањем елемената из других интелектуалних традиција као што су критичка теорија, психоанализа или егзистенцијализам. Неомарксизам потпада под шири оквир Нове левице. У социолошком смислу, неомарксизам додаје шире разумевање друштвене неједнакости Макса Вебера, као што су друштвени положај и моћ, у марксистичку филозофију.

Као и код многих употреба префикса нео-, неки теоретичари и групе који су означени као неомарксисти покушали су да надоместе уочене недостатке ортодоксног марксизма или дијалектичког материјализма.[5] Многи истакнути неомарксисти, попут Херберта Маркузеа[6] и других чланова Франкфуртске школе, историјски су били социолози и психолози.[7][8]

Примери неомарксизма укључују аналитички марксизам, француски структурални марксизам, политички марксизам, критичку теорију, студије културе, као и неке облике феминизма. Теорија контрадикторних класних локација Ерика Олина Рајта[9] представља пример синкретизма који се налази у неомарксистичкој мисли, будући да укључује веберовску социологију и критичку криминологију.[10]

Постоји одређена нејасноћа у вези са разликом између неомарксизма и постмарксизма,[11][12] при чему се многи мислиоци сматрају и једним и другим.[13][14] Истакнути неомарксистички часописи укључују Spectre,[15] Historical Materialism,[16] New Left Review, Rethinking Marxism,[17] Capital & Class,[18] Salvage,[19] Cultural Logic[20] и Seminar in Contemporary Marxism.[21]

Историја

[уреди | уреди извор]

Неомарксизам се развио као резултат друштвених и политичких проблема које традиционална марксистичка теорија није могла адекватно да реши. Ова теорија такође тврди да, како би се афричка кинематографија могла назвати афричком, она мора бити посматрана из своје културне перспективе и позадине, што се потпуно разликује од западњачке.[22]

Након Првог светског рата, неки неомарксисти су се издвојили и касније формирали Франкфуртску школу. Припадници Франкфуртске школе никада себе нису идентификовали као неомарксисте. Крајем 20. века, неомарксизам и друге марксистичке теорије постале су анатема у демократским и капиталистичким западним културама, где је овај термин попримио негативне конотације током Црвене панике. Из тог разлога, друштвени теоретичари исте идеологије од тог времена имају тенденцију да се дистанцирају од термина неомарксизам.[23]

Мислиоци

[уреди | уреди извор]

Неомарксистички феминизам

[уреди | уреди извор]

Неки делови марксистичког феминизма користили су ознаку неомарксистички.[69][70] Ова школа мишљења верује да су средства знања, културе и педагогије део привилеговане епистемологије. Неомарксистички феминизам се у великој мери ослања на критичку теорију и настоји да примени те теорије у психотерапији као средство политичке и културне промене. Тереза Мекдауел и Рија Алмеида користе ове теорије у методи терапије која се назива „ослободилачко исцељење”.[70][71][72][69]

Неомарксистичка економија

[уреди | уреди извор]
Део серије о
Марксистичка економија
Концепти
Теме
Варијанте
Дела
Људи
Часописи
Сродне теме
New Symbolization Project, клуб критичке теорије на Државном универзитету у Бојсију, одржао је први континуирани, мултидисциплинарни академски одговор на феномен Џордана Питерсона крајем октобра 2018; истакнути марксистички економиста Ричард Д. Волф и радикални теолог Питер Ролинс одржали су кључне говоре.

Термини „неомарксистичка”, „постмарксистичка” и „радикална политичка економија” први пут су употребљени да означе посебну традицију економске теорије седамдесетих и осамдесетих година 20. века која потиче из марксистичке економске мисли. Многе водеће личности биле су повезане са левичарском школом окупљеном око часописа Monthly Review. Неомарксистички приступ у економији развоја повезан је са теоријом зависности и теоријом светских система. У овим случајевима, експлоатација која га класификује као марксистички јесте спољашња, а не уобичајена „унутрашња” експлоатација из класичног марксизма.[4][73]

У индустријској економији, неомарксистички приступ наглашава монополистичку и олигархијску, а не конкурентну природу капитализма.[74] Овај приступ је повезан са Михалом Калецким,[75] Полом А. Бараном и Полом Свизијем.[76][74]

Као и у случају аналитичког марксизма,[77] теоретичари попут Самјуела Боулса,[78][79] Дејвида Гордона, Џона Ремера, Херберта Гинтиса, Јона Елстера и Адама Пшеворског усвојили су технике неокласичне економије, укључујући теорију игара и математичко моделовање, како би демонстрирали марксистичке концепте као што су експлоатација и класни сукоб.[80][77][81]

Неомарксистички приступ интегрисао је немарксистичку или „буржоаску” економију од посткејнзијанаца попут Џоан Робинсон и неорикардијанске школе Пјера Срафе. Пољски економисти Михал Калецки, Роза Луксембург, Хенрик Гросман, Адам Пшеворски и Оскар Р. Ланге били су утицајни у овој школи, посебно у развоју теорија о потпотрошњи. Док је већина званичних комунистичких партија осуђивала неомарксистичке теорије као „буржоаску економију”, неки неомарксисти служили су као саветници социјалистичким владама или владама земаља у развоју Трећег света. Неомарксистичке теорије такође су биле утицајне у проучавању империјализма.

Концепти

[уреди | уреди извор]

Велики бизнис може одржати продајне цене на високим нивоима док се и даље такмичи у смањењу трошкова, оглашавању и пласирању својих производа. Међутим, конкуренција је углавном ограничена, са неколико великих формација капитала које деле различита тржишта, уз изузетак неколико стварних монопола (као што је Bell System у то време). Економски вишкови који из тога произилазе не могу се апсорбовати тако што ће потрошачи трошити више. Концентрација вишка у рукама пословне елите стога мора бити усмерена ка империјалистичким и милитаристичким владиним тенденцијама, што је најлакши и најсигурнији начин да се искористи вишак производних капацитета.

Експлоатација се фокусира на раднике са ниским платама и групе у земљи, посебно на мањине. Људи са просечним примањима виде како притисци у тежњи ка производњи уништавају њихове међуљудске односе, што доводи до ширег отуђења и непријатељства. Читав систем је у великој мери ирационалан јер иако појединци могу доносити рационалне одлуке, крајњи системски циљеви то нису. Систем наставља да функционише све док се спроводе кејнзијанске политике пуне запослености, али постоји стална претња стабилности од стране мање развијених земаља које одбацују ограничења неоколонијалне доминације.

Радна теорија вредности

[уреди | уреди извор]

Пол А. Баран увео је концепт потенцијалног економског вишка како би се позабавио новим сложеностима које је покренула доминација монополског капитала, посебно теоријским предвиђањем да ће монополски капитализам бити повезан са слабим искоришћењем капацитета, те би стога потенцијални вишак обично био много већи од оствареног вишка. Заједно са Полом Свизијем, Баран је разрадио важност ове иновације, њену доследност Марксовом радном концепту вредности и допунски однос према Марксовој категорији вишка вредности.[82]

Према Барановим категоријама:

  • Стварни економски вишак: „разлика између онога што је стварна тренутна производња друштва и његове стварне тренутне потрошње.” Дакле, он је једнак тренутној штедњи или акумулацији.
  • Потенцијални економски вишак: „разлика између оне производње која би се могла произвести у датом природном и техничком окружењу уз помоћ запошљивих производних ресурса, и онога што би се могло сматрати основном потрошњом”.

Баран је такође увео концепт планираног вишка — категорију која би се могла операционализовати само у рационално планираном социјалистичком друштву. Ово је дефинисано као „разлика између 'оптималне' производње друштва доступне у историјски датом природном и технолошком окружењу под условима планираног 'оптималног' коришћења свих расположивих производних ресурса, и неке одабране 'оптималне' количине потрошње.”[83]

Баран је користио концепт вишка да анализира неразвијене економије (или оно што се данас оптимистичније назива „економијама у развоју”) у свом делу Political Economy of Growth.[83]

Академски часописи

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Ritzer, George; Schubert, J. Daniel (1991). „The Changing Nature of Neo-Marxist Theory: A Metatheoretical Analysis”. Sociological Perspectives. 34 (3): 359—375. JSTOR 1389516. S2CID 146959219. doi:10.2307/1389516. 
  2. ^ Toscano, Alberto (2007). „Neo-Marxism”. The Blackwell Encyclopedia of Sociology. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-2433-1. doi:10.1002/9781405165518.wbeosn012. 
  3. ^ Sterling-Folker, Jennifer (2011). „International Relations Theory”. Ур.: Kurian, George Thomas. The Encyclopedia of Political Science. 3. CQ Press. стр. 829—831. ISBN 9781933116440. doi:10.4135/9781608712434. 
  4. ^ а б Foster-Carter, Aidan (јануар 1973). „Neo-Marxist approaches to development and underdevelopment”. Journal of Contemporary Asia. 3 (1): 7—33. doi:10.1080/00472337308566845. 
  5. ^ „Neo-Marxism”. New Discourses (на језику: енглески). 14. 3. 2023. Приступљено 17. 5. 2023. 
  6. ^ Swedberg, Richard (март 1987). „The Neo-Marxist Contribution”. Current Sociology. 35 (1): 78—91. S2CID 145656368. doi:10.1177/001139287035001010. 
  7. ^ Gunnell, John G. (2011). „Political Science, History of”. Ур.: Kurian, George Thomas. The Encyclopedia of Political Science. 4. CQ Press. стр. 1278—1286. ISBN 978-1-933116-44-0. 
  8. ^ Laberge, Yves (2011). „Protest Music”. Ур.: Kurian, George Thomas. The Encyclopedia of Political Science. 4. CQ Press. стр. 1374—1375. ISBN 978-1-933116-44-0. 
  9. ^ а б Wright, Erik Olin (2005). „Foundations of a neo-Marxist class analysis”. Approaches to Class Analysis. стр. 4—30. ISBN 978-0-521-84304-1. S2CID 143072329. doi:10.1017/CBO9780511488900.002. 
  10. ^ Scott, John; Marshall, Gordon, ур. (1998). „neo-Marxism”. A Dictionary of Sociology. Oxford University Press. 
  11. ^ Barrow, Clyde W. (1993). Critical Theories of the State: Marxist, Neomarxist, Postmarxist. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-13714-4. 
  12. ^ Cultural Politics”. culturalpolitics.net. Приступљено 17. 5. 2023. 
  13. ^ „Hardt & Negri's 'Multitude': the worst of both worlds”. openDemocracy (на језику: енглески). Приступљено 17. 5. 2023. 
  14. ^ Harrison, Oliver (2016). Revolutionary Subjectivity in Post-Marxist Thought: Laclau, Negri, Badiou. Routledge. ISBN 978-1-317-06333-9. 
  15. ^ а б „Spectre Journal”. Spectre Journal (на језику: енглески). Приступљено 17. 5. 2023. 
  16. ^ а б Historical Materialism”. www.historicalmaterialism.org. Архивирано из оригинала 1. 6. 2023. г. Приступљено 22. 5. 2023. 
  17. ^ а б „Rethinking Marxism”. rethinkingmarxism.org. Приступљено 22. 5. 2023. 
  18. ^ а б „Sagepub”. 
  19. ^ а б „About”. Salvage (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2023. 
  20. ^ а б Cultural Logic: A Journal of Marxist Theory & Practice”. ojs.library.ubc.ca. Приступљено 15. 7. 2023. 
  21. ^ London, King's College. „Contemporary Marxism Research Group”. Кингс колеџ (Лондон) (на језику: енглески). Приступљено 22. 5. 2023. 
  22. ^ Althusser, Louis (15. 12. 2017). „The Crisis of Marxism (1977)”. Viewpoint Magazine (на језику: енглески). Приступљено 17. 5. 2023. 
  23. ^ Yates, Shaun (2014). Crime, Criminality & Social Revolution. UK: Clok. стр. 44. 
  24. ^ „A little help from my neo-Marxist philosopher: was Adorno the fifth Beatle?”. The Guardian. 10. 9. 2019. 
  25. ^ „Althusser and the Renewal of Marxist Social Theory”. publishing.cdlib.org. Приступљено 17. 5. 2023. 
  26. ^ Folson, Kweku G. (1985). „Samir Amin as a Neo-Marxist”. Africa Development / Afrique et Développement. 10 (3): 112—136. JSTOR 24495941. 
  27. ^ Brown, Douglas (9. 1. 2013). „Michael Apple, Social Theory, Critical Transcendence, and the New Sociology: An Essay”. In Education. 17 (2). doi:10.37119/ojs2011.v17i2.79 Слободан приступ. 
  28. ^ „Balibar Étienne”. Institute for Philosophy and Social Theory (на језику: енглески). 19. 4. 2023. Приступљено 17. 5. 2023. 
  29. ^ Freeman, Samuel. „The Headquarters of Neo-Marxism”. 
  30. ^ „Tithi Bhattacharya”. Tithi Bhattacharya (на језику: енглески). Приступљено 17. 5. 2023. 
  31. ^ Johnston, Paul (1985). „Review of Accumulation Crisis”. Berkeley Journal of Sociology. 30: 213—223. ISSN 0067-5830. JSTOR 41035351. 
  32. ^ Thomas, Alan (2016). „G. A. Cohen's Neo-Marxist Critique of Rawls”. Republic of Equals. стр. 68—94. ISBN 978-0-19-060211-6. doi:10.1093/acprof:oso/9780190602116.003.0003. 
  33. ^ Moolakkattu, John S. (октобар 2009). „Robert W. Cox and Critical Theory of International Relations”. International Studies. 46 (4): 439—456. S2CID 143270526. doi:10.1177/002088171004600404. 
  34. ^ Ritzer, George (2005). Encyclopedia of Social Theory. Таузанд Оукс (Калифорнија): Sage Publishing. ISBN 978-0-7619-2611-5. OCLC 162126827. doi:10.4135/9781412952552. 
  35. ^ Wamp, Bailey (1. 5. 2015). Spectacle, Consumer Capitalism, and the Hyperreality of the Mediated American Jury Trial: the French Perspective on O.J. Simpson, Casey Anthony, and Dominique Strauss-Kahn (Masters). University of Tennessee. 
  36. ^ Stauffer, Jill (2001). „Review of The End of Human Rights”. Journal of Law and Society. 28 (3): 459—463. JSTOR 3657993. 
  37. ^ Bowers, C. A. (јануар 1984). „The Problem of Individualism and Community in Neo-Marxist Educational Thought”. Teachers College Record: The Voice of Scholarship in Education. 85 (3): 365—390. S2CID 141113071. doi:10.1177/016146818408500307. 
  38. ^ Au, Wayne (2015). „Just What the Hell is a Neo-Marxist Anyway?”. Leaders in Critical Pedagogy. стр. 17—35. ISBN 978-94-6300-166-3. doi:10.1007/978-94-6300-166-3_2. 
  39. ^ „Marxian Perspectives on Educational Philosophy: From Classical Marxism to Critical Pedagogy by Douglas Kellner”. pages.gseis.ucla.edu. Приступљено 17. 5. 2023. 
  40. ^ Kaushik, Asha (1978). „The Neo-Marxist Framework of Erich Fromm”. Indian Journal of Political Science. 39 (2): 202—209. ISSN 0019-5510. JSTOR 41854841. 
  41. ^ Ritzer, George; Schubert, J. Daniel (1991). „The Changing Nature of Neo-Marxist Theory: A Metatheoretical Analysis”Неопходна новчана претплата. Sociological Perspectives. 34 (3): 359—375. ISSN 0731-1214. JSTOR 1389516. S2CID 146959219. doi:10.2307/1389516. 
  42. ^ „Literature of Revolution”. Verso Books (на језику: енглески). Приступљено 24. 5. 2023. 
  43. ^ „Peter Gowan's Theorization of the Forms and Contradictions of US Supremacy: A Critical Assessment”. Архивирано из оригинала 23. 7. 2022. г. Приступљено 11. 6. 2025. 
  44. ^ Salamini, Leonardo (1975). „The Specificity of Marxist Sociology in Gramsci's Theory”. The Sociological Quarterly. 16 (1): 65—86. JSTOR 4105536. doi:10.1111/j.1533-8525.1975.tb02139.x. 
  45. ^ „'Selected Writings on Marxism' by Stuart Hall reviewed by Christian Lotz”. marxandphilosophy.org.uk (на језику: енглески). Приступљено 17. 5. 2023. 
  46. ^ Rankin, William (септембар 2020). „How the visual is spatial: Contemporary spatial history, neo-Marxism, and the ghost of Braudel”. History and Theory. 59 (3): 311—342. S2CID 225219007. doi:10.1111/hith.12162. 
  47. ^ „The Frankfurt School”. pages.gseis.ucla.edu. Приступљено 17. 5. 2023. 
  48. ^ Cha-Jua, Sundiata (1998). „C.L.R. James, Blackness, and the Making of a Neo-Marxist Diasporan Historiography” (PDF). Nature, Society & Thought. 11 (1): 53—89. 
  49. ^ Schulenberg, Ulf (2001). „Fredric Jameson's American Neo-Marxism and the Dialectics of Totality and Difference”. Amerikastudien / American Studies. 46 (2): 281—299. JSTOR 41157649. 
  50. ^ „Fredric Jameson, biography by Douglas Kellner”. pages.gseis.ucla.edu. Приступљено 17. 5. 2023. 
  51. ^ Jessop, Bob (јул 2001). „Bringing the State Back In (Yet Again): Reviews, Revisions, Rejections, and Redirections”. International Review of Sociology. 11 (2): 149—173. S2CID 144308378. doi:10.1080/713674035. 
  52. ^ „Lefebvre, Henri (1901–91) - Routledge Encyclopedia of Philosophy”. www.rep.routledge.com (на језику: енглески). Приступљено 17. 5. 2023. 
  53. ^ Historical Materialism”. www.historicalmaterialism.org. Приступљено 17. 5. 2023. 
  54. ^ Stevenson, Nick (2. 1. 2022). „Herbert Marcuse as a Critical Intellectual: The New Left and Alternative Socialist Futures”. Rethinking Marxism. 34 (1): 81—98. S2CID 247475409. doi:10.1080/08935696.2022.2026753 Слободан приступ. 
  55. ^ Freedman, Carl (новембар 2006). „Speculative fiction and international law: The Marxism of China Miéville”. Socialism and Democracy. 20 (3): 25—39. S2CID 144434833. doi:10.1080/08854300600950228. 
  56. ^ Solo, Robert (1978). „The Neo-Marxist Theory of the State”. Journal of Economic Issues. 12 (4): 829—842. JSTOR 4224747. doi:10.1080/00213624.1978.11503580. 
  57. ^ Warskett, Rosemary (2021). „Tribute to Leo Panitch, Organic Intellectual (1945–2021)”. Labour / Le Travail. 88: 116—127. JSTOR 27098979. 
  58. ^ Przeworski, Adam (децембар 1985). „Marxism and Rational Choice”Неопходна новчана претплата. Politics & Society (на језику: енглески). 14 (4): 379—409. ISSN 0032-3292. S2CID 154674006. doi:10.1177/003232928501400401. 
  59. ^ Kieve, Ronald A. (1986). „From Necessary Illusion to Rational Choice?: A Critique of Neo-Marxist Rational-Choice Theory”Неопходна новчана претплата. Theory and Society. 15 (4): 557—582. ISSN 0304-2421. JSTOR 657211. S2CID 147610792. doi:10.1007/BF00159268. 
  60. ^ Neilson, David (јун 2018). „In-itself for-itself: Towards second-generation neo-Marxist class theory”. Capital & Class. 42 (2): 273—295. S2CID 149081168. doi:10.1177/0309816817723299. 
  61. ^ Historical Materialism”. www.historicalmaterialism.org. 25. 4. 2018. Приступљено 21. 5. 2023. 
  62. ^ Ritzer, George (2005). Encyclopedia of Social Theory. ISBN 978-0-7619-2611-5. doi:10.4135/9781412952552. 
  63. ^ „Los Angeles Review of Books”. Los Angeles Review of Books (на језику: енглески). 8. 1. 2016. Приступљено 18. 5. 2023. 
  64. ^ „Monopoly capitalism and neo-Marxism”. www.nationalaffairs.com. Приступљено 17. 5. 2023. 
  65. ^ Online Resources”. study.sagepub.com. Приступљено 17. 5. 2023. 
  66. ^ Young, James D. (1967). „Neo-Marxism and the British New Left”. Приступљено 17. 5. 2023 — преко Marxists Internet Archive. 
  67. ^ bloomsbury.com. „Raymond Williams and Education”. Bloomsbury (на језику: енглески). Приступљено 17. 5. 2023. 
  68. ^ Williams, Raymond. „Notes on British Marxism since 1945”. New Left Review. 
  69. ^ а б Zrenchik, Kyle; McDowell, Teresa (април 2012). „Class and Classism in Family Therapy Praxis: A Feminist, Neo-Marxist Approach”. Journal of Feminist Family Therapy. 24 (2): 101—120. S2CID 145355235. doi:10.1080/08952833.2012.648118. 
  70. ^ а б Almeida, Rhea. Cultural Context Model: A Liberation Based Healing Paradigm.
  71. ^ Mcdowell, Theresa. "Unsettling white stream pedagogy." 9th Annual Liberation Based Healing Conference. The Great White Project.
  72. ^ McDowell, Theresa. "Valuing Ideas of Social Justice in MFT Curricula."
  73. ^ Taylor, John (јануар 1974). „Neo-Marxism and Underdevelopment — A sociological phantasy”. Journal of Contemporary Asia. 4 (1): 5—23. doi:10.1080/00472337485390021. 
  74. ^ а б Nitzan, Jonathan, и Shimshon Bichler. 2009. Capital as power: a study of order and creorder. Taylor & Francis. стр. 50
  75. ^ Kalecki, Michał. 1971. "Class Struggle and the Distribution of National Income [Lucha de clases y distribución del ingreso]." Kyklos 24(1).
  76. ^ Baran, Paul A., и Paul Sweezy. 1966. Monopoly Capital: An Essay on the American Economic and Social Order. Њујорк: Monthly Review Press.
  77. ^ а б Farmelant, James (8. 8. 2009). „G. A. Cohen, 1941-2009”. Monthly Review. ISSN 0027-0520. OCLC 241373379. Архивирано из оригинала 27. 3. 2025. г. Приступљено 13. 7. 2025. 
  78. ^ Bowles, Samuel (септембар 1985). „Post-Marxian economics: labour, learning and history”. Social Science Information. 24 (3): 507—528. S2CID 143529772. doi:10.1177/053901885024003005. 
  79. ^ Wolff, Richard D.; Cullenberg, Stephen (1986). „Marxism and Post-Marxism”. Social Text (15): 126—135. JSTOR 466496. doi:10.2307/466496. 
  80. ^ Clark, Barry Stewart (1998). Political economy: a comparative approach. ABC-CLIO. стр. 67. ISBN 9780275958695. 
  81. ^ Hunt, E. K. (1992). „Analytical Marxism”. Ур.: Roberts, B.; Feiner, S.. Radical Economics. Recent Economic Thought. 25. Dordrecht: Springer. стр. 91—107. ISBN 978-94-010-5316-7. doi:10.1007/978-94-011-2964-0_6. 
  82. ^ Baran, Paul A.; Sweezy, Paul (1. 7. 2012). Foster, J. B., ур. „Some Theoretical Implications”. Monthly Review. св. 64 бр. 3. 
  83. ^ а б Baran, Paul A. (1957). The Political Economy of GrowthНеопходна слободна регистрација. New York: Monthly Review Press. стр. 22–23, 41–42. ISBN 978-0-14-021465-9. 
  84. ^ London, King's College. „Contemporary Marxism Research Group”. Кингс колеџ (Лондон) (на језику: енглески). Приступљено 22. 5. 2023. 
  85. ^ „Radical Philosophy”. Radical Philosophy (на језику: енглески). Приступљено 29. 9. 2024. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Blackledge, Paul; Anderson, Perry (2004). Marxism, and the New Left. Merlin Press. ISBN 978-0-85036-532-0. 
  • Holz, Hans Heinz (1972). Strömungen und Tendenzen im Neomarxismus [Струје и тенденције у неомарксизму] (на језику: немачки). Munich: Carl Hanser Verlag. ISBN 3-446-11650-8. 
  • Müller, Horst (1986). Praxis und Hoffnung. Studien zur Philosophie und Wissenschaft gesellschaftlicher Praxis von Marx bis Bloch und Lefebvre [Пракса и нада. Студије о филозофији и науци друштвене праксе од Маркса до Блоха и Лефевра] (на језику: немачки). Bochum: Germinal Verlag. ISBN 3-88663-509-0. 
  • von Weiss, Andreas (1970). Neomarxismus. Die Problemdiskussion im Nachfolgemarximus der Jahre 1945 bis 1970 [Неомарксизам. Проблемска расправа у марксизму наследнику од 1945. до 1970. године] (на језику: немачки). Freiburg/Munich: Karl-Alber-Verlag. ISBN 3-495-47212-6. 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неомарксизам&oldid=31688227”