Неопластицизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Неопластицизам је стил површинског нефигуративног сликарства који је оформљен од стране Пит Мондријана и групе Де Стијл 1912. године. Основни елементи су вертикалне и водоравне линије и основне боје (црвена, плава и жута) као и небоје (црна и бела). Правац је био присутан и код архитектуре у групи Де Стијл. Основни принципи у архитектури су били одбијање унапред задате форме, прелом зидова (отворене грађевине према простору) и асиметрична конструкција.

Апстрактна уметност[уреди]

Апстрактна уметност се према начину настанка може поделити према поступцима помоћу којих уметник ка њој доспева на лирску или геометријску апстракцију.

Лирска (субијективна) апстракција претпоставља осећајну, романтичку или музичку инспирацију и јесте одраз духа. Стилизује конкретан свет у ликовне апстракције, осамостаљује боју у предмете. Аутор оваквог сликарства у њу улаже своје субјективно осећање и жели да изазове у гледаоцу осећајни одговор. Један пример оваквог сликара је Василиј Кандински.

Геометријска апстракција полази од геометријских форми, правих, линија, схватања простора, контуре, ритма и покрета. Уметник ту не ствара на основу субјективних осећања и жели да изрази свеопште конструктивне принципе и законитости помоћу геометриских форми и њихових односа. У ову линију апстракције спада и неопластицизам.

Неопластицизам[уреди]

Неопласицизам се усредсређује на захватање чистих основа стварности универзалним језиком, али не језиком индивидуалних форми и потискује у позадину себереализацију уметника. Тај геометризира површину слике на основу одређених законитости и могуће је употребљавати само праве углове, праве линије и дужи, одређене црним линијама а колорит је редукован на употребу три основне боје; црвену, плаву и жуту и три хрометске боје (небоје) белу, сиву и црну при чему су бојене површине ограничене црним линијама - контуром и компоноване увек у хоризонталним и вретикалним линијама. Највећи утицај неопластицизам је имао на архитектуру и форму примењене уметности као на пример на рекламу.

За оснивача неопластицизма може се сматрати Холанђанин Пит Мондријан који је путем поједностављавања форми доспео до геометриске апстракције као једино могућег оформљавања и саображавања гометријског реда света. У почетку се интересовао за биљне и животињаске форме и мотиве а касније се преоријенисао на свет модерне цивилизације. Рана фаза његових радова је кубистичка коју је довео до апстрактног сликарства. Слике је увек компоновао у хоризонталне и вертикалне површине и без сликарског рукописа.

Тео ван Дусбург је у свом раду покушавао да сажме такозвано чисто сликарство и архитектуру. Он се није сагласио са Мондријановим принципом из разлога што је на својим сликама уводио и дијагоналу која је сметала доминацији вертикала и хоризонтала. Ово је изазвало рескол међу овим уметницима али је Тео ван Дусбург успео да премости препреке из слободне и примењене уметности. Из ових утицаја црпео је касније Баухаус и руска револуционарна авангарда.

Архитектура[уреди]

У архитектури преовлађују елементи код којих се јавља пресецање површина, правих и карактеристични колорит. Герит Ритвелд је најпре створио комаде намештаја („Црвеноплаву наслоњачу“) а касније је наставио и са грађевинама од којих је најпозватији Дом Средерових у Утрехту који је сачињен од пресечених зидова и од померљивих попречних елемената. Ту се не да тачно одредити граница између ентеријера и екстеријера и представља просторну верзију неопластицизма.

Литература[уреди]

  • Markus Steigman/ René Zey- Lexikon der Modernen Kunst Tehniken und Stile Hamburg 2002.
  • A. Chateleta, B.P.Grosiera: Svetové dejiny umenia, Larousse 1990


Спољашње везе[уреди]