Непрекидна Фуријеова трансформација

С Википедије, слободне енциклопедије

Непрекидна фуријеова трансформација је линеарна математичка операција пресликавања функције у функцију, која нам омогућава да разделимо непрекидне, непериодичне функције (на пример сигнале) у непрекидан спектар. Ова трансформација се често назива скраћено Фуријеова трансформација.

Дефинисана је за неку функцију f(t) на следећи начин:

а трансформација у обрнутом смеру је инверзна Фуријеова трансформација (Фуријеова синтеза) и гласи

Примена ове трансформације је кључна у многим областима технике где се проучава простирање осцилација или зрачења које су функција промене амплитуде неке величине (веома често електричног сигнала) у зависности од времена. Тада Фуријеова трансформација представља амплитуде које су функција фреквенција, значи, свакој фреквенцији () додељује се амплитуда из реалног домена.

Фуријеова трансформација и диференцијалне једначине[уреди | уреди извор]

Путем Фуријеове трансформације ми прво претварамо линеарне диференцијалне једначине у „обичне“ линеарне једначине, у том простору их решавамо и на крају решења трансформишемо назад у простор одакле смо и кренули.

Посматрамо периодичне функције. Оне су у ствари елементи једног векторског простора. Унутрашњи производ две функције је тада овако дефинисан:

Као што су то у уобичајеном тродимензионалном простору и , и у овом простору са функцијама имамо неке базе. Док у имамо само три димензије и три базна вектора који у потпуности дефинишу простор, у простору са функцијама је то бесконачан број, тј. број димензија (и тиме базних вектора) је бесконачан.

Назовимо тај простор , а његове базе . Онда сваку функцију можемо да раставимо:

су коефицијенти који дефинишу дату функцију, што значи да трансформацију можемо да обрнемо и вратимо је у првобитни простор (илити облик). Цео процес, трансформацију, треба замислити као капију два паралелна простора. Када прођемо кроз капију, налазимо се у простору где ствари из првобитног простора изгледају другачије (а некад имају и другачије особине), али ипак представљају једне те исте ствари. То управо овде радимо. Нашу функцију шаљемо кроз капију, у другом простору је обрађујемо јер нам је тако згодније, а онда је тако обрађену шаљемо кроз неку другу капију да нам се врати у облику у којем можемо даље да је користимо у „свакодневном животу“.

Вратимо се Фуријеовој трансформацији. Претходно смо је означили као што ће у поласку бити наша прва капија.

Погледајмо шта се дешава са изводом:

Станимо на овом колосеку и кренимо из једног другог смера:

Онда је инверзна функција:

На крају закључимо:

Хајде да погледамо како још Фуријеова трансформација реагује на збир две функције:

У рукама нам је сав алат неопходан да се посветимо диференцијалним једначинама.

Фуријеова трансформација као алат за решавање једначине топлотног провода[уреди | уреди извор]

Узмимо да имамо неки прстен обима L и да нас интересује распоред температуре током времена. Добијамо проблем:

је распоред температуре у том прстену, је нека позитивна константа, а је функција која дефинише распоред температуре на самом почетку ().

трансформишемо помоћу Фуријеове трансформације:

Правимо парцијални извод функције мењајући места и изводећи унутар интеграла:

Трансформишимо и другу једначину (наш полазни услов):

Сада наша диференцијална једначина постаје:

То је сада постала уобичајена диференцијална једначина, коју можемо да решимо на стандардан начин:

Одатле можемо да дођемо до нашег решења за путем инверзне Фуријеове трансформације, а добијамо тако што трансформишемо :

Да би израз мало појаснили и разговетније написали, уводимо корен топлотног провода:

не би требало да нас збуњује. Није реч о изводу или нечему сличном, већ је просто једна друга променљива која такође означава положај. Када убацимо корен топлотног провода у нашу :

У прстену обима L важи тада:

Конкретан пример[уреди | уреди извор]

Имамо два дужа штапа. Један има температуру , а други . За време су раздвојени и задржавају константно своју температуру, а у тренутку их спајамо. Интересује нас како ће се температура распоредити. Нулту тачку постављамо у тачку где се та два штапа спајају.

Из датог изводимо полазну функцију :

Из поставе проблема знамо да мора да важи:

Наш циљ је да израчунамо :

При интегрисању смо се послужили супституцијом односно .

У овом конкретном примеру је важило , али када желимо да уопштимо формулу, довољно је за полазну тачку узети аритметичку средину двеју температура и мало претумбати крајњу функцију:

Види још[уреди | уреди извор]