Нестинарство

С Википедије, слободне енциклопедије
Нестинарство
Nestinar.bulgari.jpg
Бугарски нестинари
Нематеријално културно наслеђе
РегионБугарска
ПредлагачРегионални историјски музеј у Бургасу
Светска баштина Унеска
Листа уписаУнеско
Унеско ознакаРепрезентативна листа нематеријалног културног наслеђа човеченства
Датум уписа2009 (4 седница)
Локација уписа00191


Нестинарство (грч. Αναστενάρια, буг. Нестинарство) је традиционални ритуал ходања по ватри уз екстатични плес који се изводи у неким селима северне Грчке и јужне Бугарске. Заједнице које практикују овај ритуал потичу од избеглица које су у Грчку дошле из Источне Тракије након Балканских ратова 191112. и размене становништва између Грчке и Турске 1923. године.[1][2][3]

Овај ритуал је 2009. године уврштен на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа света.[4]

Ритуални циклус[уреди | уреди извор]

Овај јединствени годишњи ритуални циклус који се изводи у бугарским и грчким селима, започиње 21. маја, а завршава се 23. маја сваке године. Централне личности ове традиције су Свети цар Константин и Света царица Јелена, али сви значајни дани у овом циклусу подударају се са важним данима у грчком православном календару и повезани су са различитим хришћанским светитељима. Два главна догађаја у овом циклусу су два велика фестивала, један у јануару и један у мају, посвећен овим свецима. Сваки фестивала траје 3 дана и укључује разне процесије, музику и плес и жртвовање животиња. Фестивал кулминира ритуалом ходања по ватри, где учесници, носећи иконе Светих Константина и Јелене, сатима екстатично плешу пре него што уђу у ватру и ходају боси по ужареном угљену, неоповређени ватром. [5]

Свака заједница нестинарства има посебно светилиште познато као „конак”, где су смештене свете иконе, као и „знаци“ светих (семадија), заветни приноси и црвене мараме причвршћене за иконе. Људи се, уочи светитељског дана 20. маја, окупљају да би плесали уз музику трачке лире и бубња. После извесног времена верују да би их Свети Константин могао „ухватити“ и одвести у транс. Ујутро на дан Светих, 21. маја, окупе се код конака и иду до извора да их благосиљају светом водицом и да жртвују животиње. Правила о природи звери која се жртвује су прецизна, али се разликују од села до села. Увече се пали ватра на отвореном простору, а након неког времена играња у конацима, „нестинари“ одлазе до ватре носећи иконе. Након плеса око ватре, поједини нестиннари плешу преко врелог угљена босоноги док их светитељ покреће. Ритуал се изводи и у јануару, за време празника Светог Атанасија, а ходање по ватри врши се у затвореном.

Порекло[уреди | уреди извор]

Према неким митовима, овај обичај је настао у средњем веку када се Црква Светог Константина у селу Кости у Бугарској, запалила, а изнутра су се могли чути гласови светаца који су позивали у помоћ. Храбре сељане који су улазили да би их спасили иконе, пламен није озледио, свеци су их штитили. Међутим, етнографи тврде да је ритуал нестинарства, остатак древне праксе Дионисових култова. [6][7]

У Бугарској је право на извођење ритуала било наследно и главног нестинара може да наследи само његов син или ћерка и то само када је он престар или болестан да би наставио да изводи ритуал. Кућа главног нестинара била је света, јер се у њој налазила столнина - мала капела у којој су биле постављене иконе неколико светаца, као и свети бубањ који се посебно користио за ритуал и за који се веровало да лечи бубњара ако је болестан. [8][9]

Туризам[уреди | уреди извор]

У 20. веку ритуал је комерцијализован и изводе га и за туристе у приморским одмаралиштима на бугарској црноморској обали људи који немају пуно везе са изворном традицијом. Ритуали опстају у аутентичнијем облику у пет села северне Грчке: Аја Елени, Лангадас, Мелике, Мавролефке и Керкине, и у шест бугарских села на планини Странџа: Балгари, Граматиково, Сливарово, Кондолово, Кости и Бродилово. [1][10][11]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Ритуал је 2009. ритуал је унет на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа и на Националну репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа „Живо људско благо - Бугарска“ по пријави Регионалног историјског музеја Бургас. [12]

Нестинари Нунатакс, пар стеновитих врхова на острву Ливингстон на Јужним Шетландским острвима, названи су по бугарском фолклорном ритуалу Нестинарство. [13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Xygalatas, Dimitris (2011). „Ethnography, Historiography, and the Making of History in the Tradition of the Anastenaria” (PDF). History and Anthropology. 22: 57—74. doi:10.1080/02757206.2011.546855. 
  2. ^ Xygalatas, Dimitris, 2012. The Burning Saints. Cognition and Culture in the Fire-walking Rituals of the Anastenaria Архивирано 2012-09-02 на сајту Wayback Machine London: Equinox ISBN 9781845539764
  3. ^ Thèse de doctorat d'ethnologie "Essai d’anthropologie visuelle & sonore d’un "rite élémentaire" - Film de recherche "La joie du feu" - Ethnographie de la permanence d’une praxie ontologique pyrobate & de la croyance afférente en Europe orientale" Université Paris VII Denis Diderot, U.F. Anthropologie, Ethnologie et Science des Religions (AESR), n° 3604325, 12 décembre 2003, par Christine Djankoff
  4. ^ „Nestinarstvo, messages from the past: the Panagyr of Saints Constantine and Helena in the village of Bulgari”. ich.unesco.org. Приступљено 24. 5. 2021. 
  5. ^ Danforth, Loring M., Firewalking and Religious Healing: The Anastenaria of Greece and the American Firewalking Movement, Princeton University Press, (Princeton, 1989)
  6. ^ Kakouri, Katerina, Dionysiaka, (Athens, 1965)
  7. ^ Megas, George A., Greek Calendar Customs, 3rd ed. (Athens, 1982)
  8. ^ Георгиева, Иваничка (1987). „Нестинарството в Странджа”. Културно-историческо наследство на Странджа–Сакар (на језику: бугарски). София: Народна младеж. OCLC 20353251. 
  9. ^ „Nestinari” (на језику: бугарски). The Bulgarian Traditions. Приступљено 2006-08-10. 
  10. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2006-05-03. Приступљено 2006-08-10. 
  11. ^ „The fiery souls of the Anastenari”. CNN. Приступљено 2010-05-20. 
  12. ^ „Nestinarstvo”. UNESCO. Приступљено 29. 9. 2019. 
  13. ^ „Nestinari Nunataks”. Scientific Committee on Antarctic Research (SCAR). Приступљено 29. 9. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]