Несторијански раскол

С Википедије, слободне енциклопедије

Несторијански раскол (431) је у црквеној историји представљао раскол између хришћанских цркава Сасанидске Персије, које су се придружиле Несторију, и цркава које су одбациле његово учење . Раскол је настао из христолошког спора, у који су нарочито били укључени Кирил (Александријски патријарх) и Несторије (Цариградски патријарх). Трећем васељенском сабору 431. и Четвртом васељенском сабору 451. осудили су Несторија и његово учење, јер je истицало потојање радикалне разлике између Христове људске и божанске природе.

То је изазвало раскол цркава које су браниле Несторија и јединствене Хришћанске цркве са подручја Римског царства којој су до тада припадале , због чега је Црква Истока, хришћанска црква Сасанидске Персије постала позната као Несторијанска црква, јер је стала на страну Несторија.

Историја[уреди | уреди извор]

Доктрина о Несторијанизму повезана је са Несторијем, Цариградским патријархом од 428. до 431. године. Пре него што је изабран за патријарх, Несторије је био ученик Теодора Мопсуестијски у Антиохијској школи. Несторије је тврдио да су Христове људска и божанска природа различите, па је због те тврдње био против употребе наслова Тхеотокос (грчки: "Божији носилац") за Девицу Марију. Преферирао је назив Христотокос („носилац Христа“). Кирил Александријски сматрао је науку супротном православном учењу и подстакакао је прдузимање мера против ње.

На самом крају, Несторије и његово учење осуђени су на Првом сабору у Ефсу 431. године што је касније потврђено на Халкедонском сабору 451. године.

Након тога, цркве усклађене са Несторијевим учењем биле су окупљене око Едеске школе и на тај начин биле одвојене од остатка јединствене Хришћанске цркве. Након Анатемисања у Римском царству, преселили су се у Сасанидско царство, где су их дочекали персијски хришћани, који су већ прогласили верску независност од Цариграда, у покушају да скину са себе оптужбе о верности страној држави.

Едеска школа пресељена је у месопотамијски град Нисибис. Нисибиска школа је након тога постала центар несторијанства. 484. године, Сасаниди су погубили про-византијског католикоса Бабоваија и омогућили несторијанском епископу у Нисибис-у, Барсауму, да повећа свој утицај на епископе у региону. То је и фактички прекинуло везе између персијског хришћанства и Римског царства.

Након тога, несторијанизам се нашироко проширио кроз Азију, остваривши присуство у Индији, централној Азији, монголским територијама и Кини. Средњовековни несторијански покрет нако овога опстаје у Асирској цркви Истока, највише на подручју Ирака, Сирије и Ирана.

Референце[уреди | уреди извор]