Нети Стивенс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нети Стивенс
Nettie Stevens.jpg
Нети Стивенс
Датум рођења7. јул 1861.
Место рођењаКавендиш
 Вермонт
Датум смрти4. мај 1912.(1912-05-04) (50 год.)
Место смртиБалтимор
 Мериленд
ДржављанствоАмеричко
ОбразовањеУниверзитет Вестфорд
Познат поXY-детерминацији пола

Нети Марија Стивенс (7. јул 1861 — 4. мај 1912) била је америчка научница из области генетике. Године 1906. је утврдила да мужјаци тврдокрилаца производе две врсте сперме (сперматозоида), једну са великим хромозомом и једну са малим хромозомом. Када сперма (сперматозоид) са великим хромозомом оплоди јаја добија се потомство женског пола, а ако сперма (сперматозоид) са малим хромозомом оплоди јаја добија се потомство мушког пола. Овај феномен је примећен и код других животиња, укључујући и човека, и постао је познат као XY-систем за детерминацију пола.[1][2][3]

Младост[уреди]

Нети Марија Стивенс је рођена 7. јула 1861, у Кавендишу, Вермонт, као дете Јулије (рођена Адамс) и Јефрема Стивенса. Након смрти мајке, отац се оженио по други пут и породица се преселила у Вестфорд, Масачусетс. Дипломирала је на Вестфорд Академији (средња школа) 1880. године.

Стивенс је предавала у средњој школи, а била је и библиотекар. Њене наставне активности укључивале су курсеве физиологије и зоологије, као и математике, латинског и енглеског језика. Њен интерес за зоологију је можда настао под утицајем курса за обуку наставника који је похађала на острву Мартас Винјард током 1890-их година.[4]

Образовање[уреди]

После обуке у трајању од три семестра, она је наставила своје школовање у Вестфилд Редовној Школи (сада Вестфилд Државни Универзитет) где је завршила четворогодишњи курс за само две године и дипломирала са најбољим просеком оцена у својој класи.[5]

Након тога студирала је на Универзитету Станфорд, где је 1899. године завршила основне студије, а мастер диплому стекла 1900. године. Она је такође завршила и годину дана дипломског рада у области физиологије под вођством професора Јенкинса, као и из области хистологије и цитологије под вођством професора Мекфарланда.[6] Стивенс је наставила своје студије у области цитологије на Брин Мор Колеџу, где је завршила докторат и била под утицајем рада претходног руководиоца катедре за биологију Едмунда Бичер Вилсона и његовог наследника Томаса Моргана.

Након доктората, Стивенс је добила позицију асистента-стажисте на Карнеги Институту у Вашингтону. Стивенс је 1905. године освојила награду за најбољи научни рад који је написан од стране жене. Други рад под називом „Истраживање сперматогенезе” нагласио је њен улазак у област истраживања детерминације пола и хромозомског наслеђивања. На Брин Маур Колеџу Стивенс се посветила темама као што су регенерација код примитивних вишећелијских организама, структура једноћелијских организама, развој сперме и јаја, деоба ћелија код морских јежева и црва.[7]

Каријера[уреди]

Стивенс је била једна од првих америчких жена којој је признат допринос у области науке. Она није почела са својим истраживањима све до својих тридесетих година и добијеног доктората (1903. године). Њено истраживање је завршено на Брин Маур Колеџу. Њена највиша позиција је била позиција сарадника у експерименталној морфологији (1905—1912). Она је успешно проширила области попут генетике, цитологије и ембриологије.

Нети је имала научно-истраживачку каријеру у водећим морским станицама и лабораторијама. Њен учинак се огледа у 38 публикација, а неке од њих доприносе идеји о хромозомском наслеђивању. Стивенс је пружила важне информације за Менделове и хромозомске теорије наслеђивања.

Пре него што је могла да постане професор, умрла је од рака дојке 4. маја 1912. у болници Џонс Хопкинс.

Посматрајући хромозоме инсеката, утврдила је да се код неких врста хромозоми разликују међу половима. Ово откриће је омогућило да се први пут разлике у хромозомима могу повезати са разликама у фичиким атрибутима (тј. да ли је јединка мушког или женског пола). Овај рад је завршен 1905. године. У експериментима је коришћен велики број инсеката. Она је идентификовала Y-хромозом код мрачњакаTenebrio (ред тврдокрилци). Она је дошла до закључка да је хромозомска основа детерминације пола зависна од присуства или одсуства Y-хромозома. Проучавајући ткива јаја и процесе оплодње, Стивенс је предложила идеју да хромозоми увек постоје у паровима и да је Y-хромозом пар X-хромозома, што је откривено 1890. године од стране Хермана Хенкинга. Схватила је да је претходна идеја о томе да X-хромозом детерминише пол погрешна и да одређивање пола зависи од присуства или одсуства  Y-хромозома. Стивенс је хромозом назвала "Y" само да би пратила Хенкингов "X" по афлабетном реду. [8][9]

Смрт[уреди]

У својој педесетој години, након само 9 година од доктората, Нети Стивенс је умрла од рака дојке 4. маја 1912. године у Балтимору, Мериленд. Њена каријера је била кратка, али током ње је објавила око 40 радова.[10] Нети Марија Стивенс је сахрањена у граду Вестфорд, Масачусетс.

Референце[уреди]

  1. ^ Brush, Stephen G. (1. 6. 1978). „Nettie M. Stevens and the Discovery of Sex Determination by Chromosomes”. Isis. 69 (2): 162—172. JSTOR 230427. doi:10.1086/352001. 
  2. ^ „Nettie Maria Stevens – DNA from the Beginning”. www.dnaftb.org. Приступљено 7. 7. 2016. 
  3. ^ John L. Heilbron (ed.), The Oxford Companion to the History of Modern Science. Oxford University Press.2003., "genetics".
  4. ^ Hagen, Joel. Nettie Stevens and the Problem of Sex Determination. Minneapolis: University of Minnesota Press. стр. 37—47. 
  5. ^ „Nettie Maria Stevens (1861–1912)”. The Marine Biological Laboratory. Архивирано из оригинала на датум 31. 3. 2013. Приступљено 18. 8. 2013. 
  6. ^ „ST17no1.pdf”. Google Docs. 
  7. ^ Maltby, Margaret (1929). History of the Fellowships Awarded by the American Association of University Women. American Association of University Women. стр. 41—42. 
  8. ^ Bainbridge 2003, стр. 3-5,13
  9. ^ Schwartz 2009, стр. 170-172
  10. ^ „Nettie Stevens: A Discoverer of Sex Chromosomes”. Nature. Архивирано из оригинала на датум 14. 3. 2016. Приступљено 6. 7. 2016. 

Литература[уреди]

  • Schwartz, James (2009). In Pursuit of the Gene: From Darwin to DNA. Harvard University Press. стр. 170—172. ISBN 978-0-674-03491-4. 
  • Bainbridge, David (2003). The X in Sex: How the X Chromosome Controls Our Lives. Harvard University Press. стр. 3—5,13. ISBN 978-0-674-01621-7. 

Спољашње везе[уреди]