Никанор Богуновић Скочић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Никанор Богуновић
Srpski arhimandrit Nikanor Bogunovic Skocic (1835-1792).jpg
Место рођењаСонковић (код Скрадина)

Млетачка републикаМлетачка република
Датум смрти27. април 1792.(1792-04-27) (56/57 год.)
Место смртиМанастир Крка

Млетачка републикаМлетачка република
Архимандрит
Године1779-1792
ПретходникНиканор Рајевић
НаследникСаватије Васиљевић
Генерални викар
Године1783-1792
НаследникГерасим Зелић

Никанор Богуновић Скочић (1735–1792)[1] био је генерални викар (лат. vicаriousуместо) Далмације (1783–1792) и архимандрит манастира Крка.[2]
У историографској грађи Никанора помињу још у под именима Никодим[3][4], или Никифор[5], односно Николај.

Никанор је као архимандрит учинио много на одржању српског православног националног корпуса у Далмацији.
Од 1781. године, духовну јурисдикцију, над српским православним свештенством и народом у Далмацији, Истри и Боки Которској, имао је епископ са седиштем у Венецији, престоници Млетачке републике (итал. Serenissima Repubblica di Venezia: 697–1797).[6]

Порекло и породица[уреди]

Никанор је рођен у Пљeвљимa 1735.године као припадник угледног српског братства Богуновића.
Како у његово време тако су и данашњи Скочићи у Далмацији раније носили презиме Богуновићи.[7] Скочићи су у 18. веку били најпре сви православци, а потом је један део (огранак Богуновића из села Нос Калик) прешао у католике.
Потомци Николе Богуновића-Скочића, од којих је најпре у католицизам прешао његов син Симеон Богуновић – Скочић.
Он је, упркос противљењу родитеља, више пута бежао од куће у висовачки самостан и постао фра Андрија.[8]

У Архиву Скрадинске бискупије сачувана су сведочења сердара Јосипа Петра Јосипа Семонића-Перора (из Скрадина) и Јеронима Покрајца (прекрштеног Јована из Варивода), да је Симеон крштен у цркви Св. Јулијана у Шибенику.[9]

Презиме Скочић је било у почетку надимак једног огранка породице Богуновић, а забележено је и породично предање како је до њега дошло:
„Када је један млади Богуновић на једном сеоском сајму при натјецању у скакању надмашио све друге момке, добили су ови Богуновићи најпре надимак Скочић, а касније им је то остало и као право службено презиме.“[10]

Никанорови преци Богуновићи су српска морлачко-ускочка[11] породица, која је из околине Дубровника 1582. године[12][13][14][15], мигрирала ка северу Далмације, да би се најпре настанила на подручју Шибеника (у сам Град и у његово залеђе), где их историчар др Душан Љ. Кашић (1914-1990), налази међу пописаним знаменитим српским породицама шибенске парохије из 1652. године.и коначно су се већина братственика (читај: породица) населила 1689. године у Врело (Зрмања, Лика).

Свештенички позив и избор за архимандрита[уреди]

Алвизе Фоскари III (1724-1783), генерални провидур Далмације.

Никанор Богуновић је као свештеник служио неколико година као парох у Скрадину у време архимандрита Никанора Рајевића (1???–1770).[16]
Касније се замонашио у манастиру Крка (Манастир св. Арханђела Михаила), где ће својом интелигенцијом и радом скренути на себе пажњу српског свештенства, како у Далмацији, тако и ван ње.

У мају 1778. године, договорили су се Сава, игуман манастира Крупа (манастир је основан 1317. године), Никифор, игуман манастира Крка (манастир је основан 1350. године) и Гаврил, игуман манастира Драговић (манастир је основан 1395. године), заједно са свештенством Далмације да изаберу Никанора Богуновића, „да будетъ властныЙ архимандритъ и церковныЙ управитель“ за сву Далмацију.[17][18][19]
Овај избор потврдио је 16. августа 1778. године млечанин Алвизе Фоскари III (1724–1783), тј. итал. Alvise Foscari, генерални провидур за Далмацију и Албанију, тј. итал. Provveditore generale in Dalmazia e Albania (владао: 1777–1780), а 27. јануара 1779. године Никанор је именован за архимандрит а од стране Петра Петровића (1774–1784), епископа горњокарловачког (изабараног 1774. године, а устоличеног у Плашком 1775. године).

Никанор Богуновић је био први архимандрит, који је при обнови здања манастира Крке 1783. године одредио посебну собу за библиотеку.[20]

У свом раду за националну ствар није само морао да се бори против католичког клера и његовог прозелитизма, већ и против необузданог и плахог Герасима Зелића (1752-1828) из редова њему подређеног свештенства.[21]

Са избором Богуновића за генералног викара сагласио се 27. маја 1783. године и филаделфијски архиепископ Софроније Кутовали (итал. Sofronio Kutovali), уз одобрење млетачког Сената.
На овој функцији, архимандрит Богуновић, остаће све до своје смрти 27. јуна 1792. године (у манастиру Крка).[22]

Филаделфијски архиепископи Далматинске дијецезе (1616–1790)[уреди]

Лево:
Изглед печата Филаделфијског архиепископа (18. век).
Десно:
Изглед печата манастира Крка, са ликом Св. архистратига Михајла (18. век).

Део Далмације који је био од 1578. године под Млечанима, он је био потчињен у црквеном погледу под филаделфијском архиепископијом.


Списак архиепископа који су управљали српском православном црквом у Далмацији из Венеције (Млетачке републике) са временом владања:[23]

  • Гаврил Северо (итал. Gabriele Severo) –– (владао: 1616)
  • Теофан Ксенаки (итал. Teofano Ksenaki) –– (владао: 1617–1632)
  • Никодим Метакса (итал. Nicodemo Metaksa) –– (владао: 1632–1635)
  • Атанасиа Валериано (итал. Atanasio Valeriano) –– (владао: 1635–1656)
  • Мелетије Кортазио (итал. Melozio Cortazio) –– (владао: 1657–1677)
  • Методи Морони (итал. Metodio Moroni) –– (владао: 1677–1679)
  • Герасим Влак (итал. Gerasimo Vlak) –– (владао: 1679–1685)
  • Мелетије Типалди (итал. Melezio Tipaldi) –– (владао: 1685–1713)
  • Софроније Кутовали (итал. Sofronio Kutovali) –– (владао: 1770–1790)

Никанор Богуновић и реконструкција манастира Крка (1778–1790)[уреди]

Натпис из 1789. године на библиотеци манастира „Крка“.

Заслугом архимандрита Богуновића 1778. године започело се са реконструкцијом делова манастира и изградња нових.

У склопу ових активности, он је олтарски простор (завршен 1783. године) издигао за два степеника од наоса, а исти поступак може се пратити и на часној трпези, такође надзиданој.
На релативно уском (геометријски неправилном) зиданом делу, где су се налазиле мошти, постављена је прва плоча олтарске мензе, која не може сакрити са обликом импоста оба пара пиластера.
У време обнове архимандрита Никанора Богуновића, попречним постављањем цигли омогућено је преко свега полагање једног огромног белог монолита, који данас служи као часна трпеза.

Такође, архимандрит Богуновић је преобликовао и првобитну апсиду, која је пробијена осамдесетих година 18. века, чиме је обезбеђена велика просторна јединица у олтару.
У овој реконструкцији манастира иза источног пара пиластера издубљени су у маси зида литургијски неопходни простори проскомидије и ђаконикона, а простори сродне намене од тада се налазе и у дубини олтара.

Никанору Богуновићу припадају заслуге и за изградњу нових објеката-целина у оквиру манастира.
Он је подигао нове ћелије (1780). а потом трпезарију (1782), библиотеку (1789) и звоник (1790).
У време градње звоника, Богуновић је подигао и саборну или архимандитску ћелију на други таван.


На спољнем зиду манастирске библиотеке уклесан је следећи натпис:
„Отєц архиманdрита Наканор Богȣнович, Отєц проiгȣмєн Гєоргiє Милѣвич созиdаша от своєго труdа. Помилȣи их Госпоdи 1789.“


Никанор је успео да уреди и унапреди црквени живот у Далмацији, избегавајући унијатске замке, које му је постављао католички клер, доприносећи својим угледом и вредноћом напретку свог матичног манастира – манастира Крка.
Не само да је обновио овај манастир, не жалећи средства и труда, већ је и подигао и обнављао друге цркве у својој црквеној јурисдикцији.
Богуновић је већ 1784. године започео изградњу цркве Св. архангела Михала у Отишићу, а цркву у Далматинском Косову обно виоје 1790. године.[24]

Борба за очување православља[уреди]

Никанор Богуновић је цео свој радни век посветио јачању православља, као и борби против унијаћења и уопште одбрани православног српског становништва Далматинској дијецези у оквиру Млетачке републике (итал. Serenissima Repubblica di Venezia: 697–1797) од (у то време) изразито агресивним католичким клером, односно прозелитизмом који је исти пропагирао.
С обзиром на ограничене ресурсе који су му стојали на располагању, он је постао непремостива брана за покатоличење преосталог православног становштва у Далмацији, јер је у католичку веру преведен знатан део Срба у 16. и 17. веку, који су себе временом (нарочито нешто касније, у 19. веку ) почели сматрати Хрватима.
Све до 20. век Срби католици су пружали отпор похрваћењу, при чему су у тој борби предњачили градски центри као што је Дубровник и Задар.

Сарадња са поглаварима Српске православне цркве[уреди]

У свом националном раду он се ослањао на помоћ власти Руске империје (рус. Россійская Имперія: 1721–1917), као и Руске православне цркве (рус. Русская Православная Церковь), а посебно је обраћао пажњу на координацију својих поступака са водећим личностима Српске православне цркве (скр. СПЦ ).

Из горе наведених разлога, Богуновић је имао веома живу коресподенцију са Вићентијем Јовановићем Видаком (1730–1780), митрополит карловачки (владао: 1774–1780), Мојисијем Путником (1728–1790), митрополит карловачки (владао: 1781–1790) и Стефаном Стратимировићем (1757–1836), митрополитом карловачким (владао: 1790–1836). Срби у аустријском царству, где су се и налазили горе поменути митрополити били су такође у незавидном положају, а можда чак и у горем од оних који су владали у Далмацији. Као поданици моћних држава попут Светог римског царства (лат. Imperium Romanum Sacrum: 962–1806), односно њеног локалног репрезента Аустријског царства (нем. Österreichische Monarchie: 1526–1804) и ватреног заговорника католицизма, Срби су се нашли у прилично незавидној ситуацији. Њихов формалин суверен био је Јозеф II Хабзбуршки (1741–1790), тј. нем. Joseph Benedikt Anton Michael Adam, цар Светог римског царства (владао: 1765–1790), који је донео одлуку о затварању 700 православних манастира са 20.000 монаха.

Као предани национални радник, Никанор Богуновић је личним примером демонстрирао способност, мудрост и дипломатске вештине, показујући будућим поколењима Срба да и у немогућим условима добро осмишљени рад увек доноси успех.

Важније личности које су утицале на рад и положај Никанора Богуновића Скочића[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Алексијевић, Спиридон (Милорад): „Житије Блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, Архимандрита манастира Крке, храма Св. Архистратига“, Српско-далматински магазин за 1840 (Zadar: Георгiй Николаєвићь/Ђорђе-Георгије Николајевић, 1840, стр. 148-171)
  2. ^ Зелић, Герасим: „Житiе сирѣчъ рожденiе, воспитанiе, странствованiя, и различна по свѣту и у отечеству приключенiя и страданiя Герасiма Зелића...“ (Buda: писмены Кралевскаго Унїверсїтета Унгарскаго, 1823, стр. 166)
  3. ^ Марјановић, Чедомир: „Историја Српске цркве“ (Београд: Ars Libri, 2001, стр. 350)
  4. ^ Дучић, Нићифор: „Историја Српске православне цркве од првијех десетина VII в. до наших дана“ (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1894, стр. 305)
  5. ^ Peričić, Šime: „Dalmacija uoči pada Mletačke Republike“, Monografije Knjiga 10 (Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Odjel za hrvatsku povijest, 1980, стр. 56)
  6. ^ Милаш, Никодим: „Православна Далмација: историјски преглед“ (Нови Сад: Издавачка књижарница, А. Пајевића, 1901, стр. 441)
  7. ^ Сретен Петковић,Манастир Света Тројица у Пљевљима,стр.123)
  8. ^ Arhiv Franjevačke provincije Presvetoga Otkupitelja u Splitu, S/14 (Acta Marianovic) f. 66r постоји забелешка „Die 19 Novembris an. 1757 in Conventu Sanctae Mariae Visovatii admissi fuerunt et induti habitu seraphico: Simon Skočić de parentibus ritus graeci progenitus qui saepe ab eisdem parentibus abductus, saepe et semper e domo aufugiens, ac nostrae Religionis ingressum exoptans, hodie tandem indutus, et fr(ater) Andreas est nominatus. Domus Parentum id aegre ferentium exstat in Suburbio Sibenicensi Terrae-Firmae ultra (?) altera vero in promontorio subtus villam Miglievci, ubi torrens Cicoila in Carcam influit. (...)“
  9. ^ Arhiv Šibenske biskupije, Skradinska biskupija, vol. 21, f. 15r-15v.
  10. ^ „Зборник Матице српске за књижевност и језик“, Књиге 16-17 (Нови Сад: Матица српска, 1968, стр. 314)
  11. ^ „U svojoj relaciji podnesenoj mletačkom kolegiju god. 1572. generalni providur Dalmacije i Albanije Foscarini opisuje susjedne turske krajeve. Dakle, u doba dok rat između Venecije i Turske još uvijek traje. Na tom teritoriju vidi on samo dvije vrste stanovništva - Turke u manjini i kršćane u većini. Kršćane on naziva bez razlike Morlaci, i dodaje »ovi su kršćani narod srpske vjere.«“ и у фусноти 70: „Sono questi popoli christiani de fede serviana.“; Novak, Grga: „ Morlaci (Vlasi) gledani s mletacke strane“ (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1971, стр. 594)
  12. ^ „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio, стр. 98-99)
  13. ^ Синдик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва, књига 23, Српски етнографски зборник, књига 38 (Београд: Српска краљевска академија, 1926, стр. 138-139, 141, 148, 152, и 220-224)
  14. ^ Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2, тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, 2001, стр. 37-46)
  15. ^ Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Београд: Лума Принт, 2012, стр. 5-8)
  16. ^ Зелић, Герасим: „Житiе сирѣчъ рожденiе, воспитанiе, странствованiя, и различна по свѣту и у отечеству приключенiя и страданiя Герасiма Зелића...“ (Buda: писмены Кралевскаго Унїверсїтета Унгарскаго, 1823, стр. 316)
  17. ^ Милаш, Никодим: „Православна Далмација: историјски преглед“ (Нови Сад: Издавачка књижарница, А. Пајевића, 1901, стр. 438)
  18. ^ Историјско друштво НР Србије: „Историјски гласник“ (Београд: Научна књига, 1955, стр. 110)
  19. ^ Јелић, Ратко: „Алманах: Срби и православље у Далмацији и Дубровнику“ (Zagreb: Савез удружења православног свештенства СР Хрватске, 1971, стр. 23)
  20. ^ „Српска штампана књига 18. века: Каталог“ (Нови Сад: Matica srpska, 1963, стр. 21)
  21. ^ Јелић, Ратко: „Алманах: Срби и православље у Далмацији и Дубровнику“ (Zagreb: Савез удружења православног свештенства СР Хрватске, 1971 стр. 246)
  22. ^ Самарџић, Радован: „Историја српског народа IV-1 - Срби у XVIII веку“ (Београд: Српска књижевна задруга, 1986, стр. 55)
  23. ^ Maschek, Luigi: „Manuale del Regno di Dalmazia, per l' anno 1872 compilato da Luigi Maschek... “ (Zadar: G. Wodtzka, 1872, стр. 227)
  24. ^ Чоловић, Бранко М.: „Манастир Крка“ (Zagreb: Српско културно друштво „Просвјета“, 2006, стр. 46)

Литература[уреди]

  • Сретен, Петковић: Манастир Света Тројица у Пљевљима
  • Зелић, Герасим: „Житiе сирѣчъ рожденiе, воспитанiе, странствованiя, и различна по свѣту и у отечеству приключенiя и страданiя Герасiма Зелића...“ (Buda: писмены Кралевскаго Унїверсїтета Унгарскаго, 1823)
  • Алексијевић, Спиридон (Милорад): „Житије Блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, Архимандрита манастира Крке, храма Св. Архистратига“, Српско-далматински магазин за 1840 (Zadar: Георгiй Николаєвићь/Ђорђе-Георгије Николајевић, 1840)
  • Чингрија, Перо: „Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio“ (Архив Историјског института САНУ, Београд)
  • Дучић, Нићифор: „Историја Српске православне цркве од првијех десетина VII в. до наших дана“ (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије, 1894)
  • Милаш, Никодим: „Православна Далмација: историјски преглед“ (Нови Сад: Издавачка књижарница, А. Пајевића, 1901)
  • Синдик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва књига 23, Српски етнографски зборник књига 38 (Београд: Српска краљевска академија, 1926)
  • Историјско друштво НР Србије: „Историјски гласник“ (Београд: Научна књига, 1955)
  • „Српска штампана књига 18. века: Каталог“ (Нови Сад: Matica srpska, 1963)
  • „Зборник Матице српске за књижевност и језик“, Књиге 16-17 (Нови Сад: Матица српска, 1968)
  • Јелић, Ратко: „Алманах: Срби и православље у Далмацији и Дубровнику“ (Zagreb: Савез удружења православног свештенства СР Хрватске, 1971)
  • Novak, Grga: „ Morlaci (Vlasi) gledani s mletacke strane“ (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1971)
  • Peričić, Šime: „Dalmacija uoči pada Mletačke Republike“, Monografije Knjiga 10 (Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, Odjel za hrvatsku povijest, 1980)
  • Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, књига 2, тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, 2001)
  • Марјановић, Чедомир: „Историја Српске цркве“ (Београд: Ars Libri, 2001)
  • Чоловић, Бранко М.: „Манастир Крка“ (Zagreb: Српско културно друштво „Просвјета“, 2006)
  • Кљајевић, Божидар: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“, (Београд: Лума Принт, 2012)