Николас Мадуро

С Википедије, слободне енциклопедије
Николас Мадуро
Nicolás Maduro 2022 (cropped).jpeg
Николас Мадуро Морос 2022.
Лични подаци
Име при рођењуНиколас Мадуро Морос
Датум рођења(1962-11-23)23. новембар 1962. (60 год.)
Место рођењаКаракас, Венецуела
ПрофесијаПолитичар
Породица
СупружникСилија Флорес
ДецаНиколас Мадуро-Гуера
Политичка каријера
Политичка странка Уједињена социјалистичка партија Венецуеле (од 2007)
ЧинRango de Comandante en Jefe FANB (infobox).png
главнокомандујући, као председник Венецуеле
Потпис
Председник Венецуеле
Тренутна функција
Функцију обавља од 5. март 2013.
ПретходникУго Чавез
Генерални секретар Покрета несврстаних
Тренутна функција
Функцију обавља од 17. септембар 2016.
ПретходникХасан Рохани
Потпредседник Венецуеле
13. октобар 2012 — 5. март 2013.
ПредседникУго Чавез
ПретходникЕлијас Ауа
НаследникХорхе Ареаза

Николас Мадуро Морос (шп. Nicolás Maduro Moros; 23. новембар 1962, Каракас, Венецуела) тренутни је председник Венецуеле, након смрти Уга Чавеза и бивши потпредседник државе. У периоду од августа 2006. године до јануара 2013. године био је министар иностраних послова. Завршио је средњу школу и био возач аутобуса пре него што је почео да се бави политиком. Члан је Уједињене социјалистичке партије Венецуеле од њеног оснивања 2007. године.

Од његовог доласка на власт, животни стандард и социјално стање у Венецуели су се драстично погоршали, а сама земља се суочила са недостатком основних животних намирница и лекова.[1][2] Због тога су против њега током 2014. године отпочеле масовне и насилне демонстрације које и данас трају. Суочен са губитком популарности, Мадуро је 2017. године организовао изборе за уставотворну скупштину али опозиција тврди да они нису валидни јер је излазност била свега 12%.[3][4] Сједињене Државе су током 2017. године увеле санкције против Мадура и забраниле му улазак на територију САД због његове диктатуре, непоштовања народне воље и репресије политичких неистомишљеника.[5]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1962. године у Каракасу, као син синдикалиста.[6] Након завршетка средње школе, наредних година је радио као возач аутобуса. Ушао је у политику током 1980-их, када је као незванични синдикалист представљао возаче аутобуса Метроа Каракас.

Током 1990-их био је једна од кључних личности у оснивању Покрета за Пету републику (МВП), који је подржао Уга Чавеза на председничким изборима 1998. године.[6]

Мадуро је 1998. био изабран за посланика МВП у Дому посланика, затим у Националној уставотворној скупштини 1999. и напослетку у Народној скупштини Венецуеле 2000. године. Увек је био посланик дистрикта Главни град. Од 2005. године до 2006. године био је гласноговорник Скупштине, а од 8. августа 2006. године до 15. јануара 2013. године министар спољних послова Венецуеле.

У обраћању нацији 8. децембра 2012. године, председник Уго Чавез позвао је становништво да у случају његове смрти изабере Мадура за новог председника.[7][8]

Председник[уреди | уреди извор]

Након Чавезове смрти 5. марта 2013. године, Мадуро је био вршилац дужности председника до 14. априла. Тада је на превременим председничким изборима изабран за новог председника Венецуеле, победивши противкандидата Енрикеа Каприлеса са 1,5% разлике у освојеним гласовима.[9]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Osmary Hernandez, Mariano Castillo and Deborah Bloom (21. 2. 2017). „Venezuelan food crisis reflected in skipped meals and weight loss”. CNN. Приступљено 28. 5. 2017. 
  2. ^ Aslund, Anders (2. 5. 2017). „Venezuela Is Heading for a Soviet-Style Collapse”. Foreign Policy. Приступљено 28. 5. 2017. 
  3. ^ „La lista de los 40 países democráticos que hasta el momento desconocieron la Asamblea Constituyente de Venezuela”. Infobae (на језику: шпански). 31. 7. 2017. Приступљено 1. 8. 2017. 
  4. ^ „Fear spreads in Venezuela ahead of planned protest of controversial election”. The Washington Post. 28. 7. 2017. Приступљено 29. 7. 2017. 
  5. ^ „Treasury Sanctions the President of Venezuela”. United States Department of the Treasury. 31. 7. 2017. Приступљено 1. 8. 2017. 
  6. ^ а б Lopez, Virginia (13. 12. 2012). „Nicolás Maduro: Hugo Chávez's incendiary heir | World news”. The Guardian. Приступљено 16. 4. 2013. 
  7. ^ James, Ian (8. 12. 2012). „Venezuela's Chavez Says Cancer Back, Plans Surgery”. USA Today. Приступљено 16. 4. 2013. 
  8. ^ Crooks, Nathan (8. 12. 2012). „Venezuela's Chavez Says New Cancer Cells Detected in Cuba Exams”. Bloomberg. Приступљено 16. 4. 2013. 
  9. ^ Shoichet, Catherine (15. 4. 2013). „Chavez's Political Heir Declared Winner; Opponent Demands Recount”. CNN. Приступљено 16. 4. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Николас Мадуро на Викимедијиној остави.


Wikinews favicon.svg Новости везане за чланак Николас Мадуро на Викиновостима

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Николас_Мадуро&oldid=25533867”