Николајевска црква у Новом Саду

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Николајевска црква у Новом Саду
Nikolajevska crkva.JPG
Николајевска црква у Новом Саду
Опште информације
МестоНови Сад
ОпштинаНови Сад
Држава Србија
Време настанка18. век
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе града Новог Сада
СедиштеНови Сад
АдресаБулевар Михајла Пупина бр. 22 21000
Званични веб-сајт

Николајевска црква је најмања православна богомоља у Новом Саду. Црква потиче из тридесетих година 18. века и дуго је у народу била знана као Недељкова црква по Недељку Богдановићу који ју је подигао. Црква се убраја у споменике културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја.

О историјату цркве се мало зна јер су све црквене књиге изгореле током револуције 1849. године када је и сам храм готово уништен. Након рушења, упућен је позив за обнову храма и међу првима се на позив јављају чувени новосадски добротвори Јован и Марија Трандафил (1860)[1], а потом и Јован Полит и Ананије Дера (пореклом Грци; иначе ова црква је једно време служила као молитвени храм Грцима и Цинцарима). Новца међутим није било довољно за уређење њене унутрашњости, те је црква све до 1854. године кориштена као војни магацин. Оправка Николајевске цркве је кренула 1860. године. Храм је претрпео и велике штете током бомбардовања града 6. априла 1941. године. [2]

У самом храму леже покопани са својим породицама ктитори Недељко Богдановић и Јован Трандафил.[3] Ту је сахрањена и велика српска добротворка удова Марија Трандафил рођ. Поповић. По другом тестаменту из 1878. године удова Марија је основала нарочити "Завештај Марије Трандафил храму Св. Николаја у Новом Саду". Ту фондацију је снадбела приходом од своје куће зване "Са иконом" у Ћурчинској улици, и ораће земље у Мртваљошу (8 јутара) и Камендину (73 јутра). Трећину чистог прихода од куће у Осјеку добио је тадашњи Убошки дом, који се налазио у Николајевској порти, а за потребе саме Николајевске цркве поклоњена је „Кућа код иконе”. Из овог фонда Николајевске цркве издржавани су свештеник, црквењак и један појац, док је за попадију, у случају да остане удовица, предвиђено доживотно издржавање од 200 форинти годишње.[4]

Црква је сиромашна, слабо опремљена. Без украса на зидовима, белина простора испуњава храм. Иконостас је веома скроман и једноставан, а лепотом се истиче престона икона светог Николе којем је црква и посвећена (Храм је посвећен Преносу моштију Светог оца Николаја, 22. мај). Иза царских двери, у олтарском простору, чува се вредна икона црне малтешке Богородице, вероватно поклон неког грчког верника. Иконостас је рад сликара Павла Симића и на њему се запажа утицај назаренског сликарства. На једној надгробној плочи на спољњем зиду цркве, први пут се у локалној епиграфији помиње име Новог Сада. [5]

Интересантан је податак да су се у овом храму крстила деца чувеног светског научника Алберта Ајнштајна чија је прва жена била Новосађанка Милева Марић. Мали Швајцарци, Едуард и Алберт, крштени су по православном обреду по жељи њиховог деде Милоша Марића 20. септембра 1913. године.

Данас Николајевска црква плени својом лепотом која се нарочито огледа у њене две позлаћене куполе на крову. Куполе у руском царском стилу неодољиво подсећају на кијевске и петровградске храмове.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1860. године
  2. ^ Званична презентација града Новог сада/Николајевска црква
  3. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1862. године
  4. ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
  5. ^ „Упознај Србију/Николајевска црква”. Архивирано из оригинала на датум 28. 10. 2014. Приступљено 14. 06. 2014. 

Спољашње везе[уреди]