Николај Кибалчич

С Википедије, слободне енциклопедије
Николај Кибалчич
Kibalchich2.jpg
Пуно имеНиколай Иванович Кибальчич
Датум рођења(1853-10-19)19. октобар 1853.
Место рођењаКороп
 Руска Империја (данашња Украјина)
Датум смрти3. април 1881.(1881-04-03) (27 год.)
Место смртиСанкт Петербург
 Руска Империја
Узрок смртиВешање, након што је осуђен на смртну казну
ОбразовањеИнститут железничких инжењера; Медицинско-хируршка академија
Занимањепроналазач
ОрганизацијаНародна воља
Значајни радовиНацрт ракетне летелице
РођациВиктор Серж

Николај Кибалчич (рус. Николай Иванович Кибальчич, укр. Микола Іванович Кибальчич; Короп, 19. октобар 1853Санкт Петербург, 3. април 1881) био је руски револуционар и проналазач српско-украјинског порекла.[1] Сматра се пиониром ракетне технологије, и истраживања свемира.[2] Остао је упамћен и као један од главних учесника атентата на руског цара Александра II Романова.[2] Даљи је рођак Виктора Сержа.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Николај Кибалчич је рођен 1853. у селу Короп, у Черниговској губернији (данашња Черниговска област), у породици православних свештеника.[4] Његова породица потиче од православног свештеника Григорија, који се у Русију преселио након Велике сеобе Срба, и наредних пет генерација његових потомака су били свештеници.[1] Део породице Кибалчич одлази у Србију да се бори у Српско-турским ратовима, укључујући и његовог брата Степана.[1]

Уписује Новгородско-северску гимназију, међутим убрзо се на инсистирање оца пребацује у богословску школу након које уписује Черниговску богословију.[1] Од 1871. студира на Петербуршком институту железничких инжењера, а од 1873. на Медицинско-хируршкој академији.[1]

Народна воља[уреди | уреди извор]

Први пут бива ухапшен 1875. под оптужбом за ширење револуционарне пропаганде, и у затвору остаје све до 1878.[1] Николај се по изласка из затвора налазио под полицијским надзором, и било му је забрањено да заврши школовање.[5] Након изласка на слободу ступа у револуционарну организацију Земља и слобода, која се касније поделила на две организације, а Кибалчич се приклања струји Народна воља (рус. Наро́дная во́ля).[5] У организацији постаје задужен за израду експлозивних направа, а у чланку "Политичка револуција и економско питање", Кибалчич формулише програмска начела своје организације.[5]

Као члан Народне воље израђује експлозивну направу коју су њени чланови користили приликом атентата на цара Александра II Романова.[1] Самом атентату је претходила израда више иновативних експлозивних направа, од којих су неке коришћене приликом ранијих покушаја атентата.[5]

Атентат на Романова[уреди | уреди извор]

Народна воља је 13. марта 1881. (јулијански календар) извршила бомбашки напад у коме је страдао руски цар Александар II Романов.[4] Након антентата Народна воља издаје саопштење у коме преузима одговорност за атентат, и излаже своје политичке захтеве.[4][6] Након објаве саопштења, члановима Народне воље стижу писма подршке од стране радикалних левичара, међу којима је био најпознатији Карл Маркс.[6]

Николај Кибалчич бива ухапшен 17 дана након атентата, заједно са осталим организаторима атентата, и осуђен је на смрт вешањем.[4] Приликом погубљења, одбио је да прими причест од свештеника, и изразио је своје атеистичке ставове.[5] У тренутку смрти имао је 27. година. Након његовог погубљења, долази до прогона породице Кибалчич од стране руских власти, тако да део Кибалчича емигрира у Србију и Бугарску.[1]

Скица из Кибалчичевог нацрта начињеног пре погубљења

Нацрти ракетне летелице[уреди | уреди извор]

Неколико дана пре погубљења, Николај Кибалчич израђује нацрте ракетне летелице са људском посадом, која би према његовим предвиђањима могла да понесе људску посаду.[1][2] Нацрти нису у потпуности завршени, а сам Кибалчич је послао молбу у којој је тражио да његово погубљење буде одложено до завршетка пројекта, међутим молба је одбијена, а нацрти су након његове смрти били запечаћени.[4] Нацрти су први пут објављени тек 1918. године, након Октобарске револуције.[4][1]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

У Русији и бившим земљама Совјетског Савеза, више улица и образовних установа ниси назив по Николају Кибалчичу, а његова родна кућа у Коропу је претворена у спомен-музеј.[1] У совјетској литератури, Николај Кибалич је приказиван као "научник-револуционар", и помињан је у говорима Никите Хрушчова током свемирске трке између САД и СССР-а.[1]

Међународна астрономска унија је Месечев кратер Кибалчич 1966. назвала у част Николаја Кибалчича.[5]

Радови Николаја Кибалчича оставили су велики утицај на совјетску научнофантастичну књижевност.[4] По Кибалчичу је такође створен лик дечака-јунака, који је у Совјетском Савезу био предмет дечијих романа, цртаних и играних филмова.[5][7]

Српска телевизијска серија Мала историја Србије, посвећује једну од својих епизода Николају Кибалчичу.[8]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „Кибальчич биография. Николай Иванович Кибальчич. Смотреть что такое "Кибальчич" в других словарях”. seweraage.ru. Приступљено 2021-04-19. 
  2. ^ а б в Kosmicheskie issledovanniia (1968). USSR Probes Space. Novosti Press Agency Publishing House. стр. 87. 
  3. ^ Serge, Victor (2002-11-08). Memoirs of a Revolutionary (на језику: енглески). University of Iowa Press. ISBN 978-1-60938-018-2. 
  4. ^ а б в г д ђ е „TERORISTA I NEKRUNISANI KRALJ RAKETNE INDUSTRIJE | Afirmator”. afirmator.org. Приступљено 2021-04-19. 
  5. ^ а б в г д ђ е „Государственная корпорация по космической деятельности «Роскосмос»”. www.roscosmos.ru. Приступљено 2021-04-19. 
  6. ^ а б „The People's Will (Narodnaya Volya)”. Spartacus Educational (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-20. 
  7. ^ „Главная военная тайна: где живёт Мальчиш-Кибальчиш”. За городом Что-нибудь интересное. 2017-01-11. Приступљено 2021-04-20. 
  8. ^ "Mala istorija Srbije" Nikolaj Nikola Kibalcic (TV Episode 2015) - IMDb, Приступљено 2021-04-19