Николај Подгорни

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Николај Подгорни
Nicolai Podgorny.jpg
Николај Подгорни
Биографија
Датум рођења (1903-02-18)18. фебруар 1903.
Место рођења Карловка
Руска Империја
Датум смрти 12. јануар 1983.(1983-01-12) (79 год.)
Место смрти Москва
Совјетски Савез
Држављанство Совјетско
Професија политички радник
Политичка
партија
Комунистичка партија Совјетског Савеза
Потпис Nikolai Podgorny Signature 1967.png
председник Президијума Врховног совјета Совјетског Савеза
9. децембар 1965. — 16. јун 1977.
Претходник Анастас Микојан
Наследник Леонид Брежњев
први секретар Комунистичке партије Украјине
26. децембар 1957. — 2. јул 1963.
Претходник Алексеј Кириченко
Наследник Петро Шелест
члан Политбироа КПСС
4. мај 1960. — 24. мај 1977.

Николај Викторович Подгорни (рус. Никола́й Ви́кторович Подго́рный, укр. Микола Вікторович Підгорний; Карловка, 18. фебруар 1903Москва, 12. јануар 1983) био је совјетски и украјински политичар. Служио је као први секретар КП Украјине од 1957. до 1963. и председник Совјетског Савеза од 1965. до 1977. године. Након опадања моћи Алексеја Косигина, Подгорни је био други најутицајнији човек у Совјетском Савезу све до пензионисања 1977. године.

Биографија[уреди]

Рођен је 1903. године у Карловки, данашња Украјина, у радничкој породици. До Руске револуције 1917. радио је у обртничким радионицама, након чега је био један од оснивача ћелије Комсомола у Карловки. Био је секретар Комсомола од 1921. до 1923, 1926. је дипломирао у локалној радничкој школи, а 1931. дипломирао на Институту за прехрамбену индустрију у Кијеву. Године 1930. примљен је у чланство Свесавезне комунистичке партије (бољшевика). Током 1930-их радио је као инжењер у неколико фабрика, а 1939. постављен је за заменика народног комесара за прехрамбену индустрију Украјинске ССР. Наредне године је постао заменик народног комесара за прехрамбену индустрију Совјетског Савеза.[1]

За време Другог светског рата радио је као директор Техничког института за прехрамбену индустрију у Москви, а након ослобођења Украјине, вратио се и био активан у украјинској политици. Полако напредујући у украјинској политици, 1957. постао је први секретар Комунистичке партије Украјине и био на челу Партије до 1963. године. Током његовог мадната извршена је масовна реорганизација и модернзиација Украјине, која је претрпела велику штету током рата.[1] Подгорни је 1960. постао пуноправни члан Политбироа КПСС и тако се пробио у сфере савезне политике под заштитом тадашњег вође Никите Хрушчова. Био је познат као један од најлибералнијих политичара у совјетском политичком врху.[2]

Председник Совјетског Савеза[уреди]

Леонид Брежњев је 1964. након уклањања Хрушчова с места вође Совјетског Савеза формирао колективно руководство, у којем је он био генерални секретар КПСС, Алексеј Косигин премијер, а Анастас Микојан председник Совјетског Савеза.[3] Подгорни је током борби за моћ тада пао у немилост новог руководства, те је уклоњен из чланства Секретаријата КПСС. Пошто је Микојан због старости и болести ослобођен функције председника наредне године, на његово место постављен је Подгорни.[4] Та је функција била у ствари церемонијална и није имала посебног значаја. То је означило крај његових претензија на место првог секретара у Секретаријату.[5] Тих је година у совјетском руководству превладала конзервативна струја на челу с Брежњевим, чијим је припадником био и већи део чланства Политбироа, док су Косигин и Андреј Кириленко[6] и даље остали либерално оријентисани чланови Политбироа.

Подгорнијев председнички мандат обележила је велика дипломатска активност. Одржавао је контакте с египатским руководством током Шестоденвног рата 1967.[7] и исте године био у посети папи Павлу VI у духу остполитике; резултат је било побољшање положаја Римокатоличке цркве у Источном блоку.[8] Године 1971. посетио је Народну Републику Кину и Северни Вијетнам, Косигин Канаду, а Брежњев Југославију. Подгорни је често ишао у посету Северном Вијетнаму и развијао совјетско-вијетнамске односе.[9] Године 1973. посетио је Финску и Авганистан.[10]

Брежњев је средином 1970-их почео да води либералнију спољну политику због чега је постао непопуларан међу конзервативном струјом у Политбироу (његова посета Југославији, договори око смањења наоружања, форсирање приближавања две Немачке,…). Подгорни је с друге стране био све популарнији,[11] али је остао задовољан својом функцијом, поготово након проширења овласти од стране Врховног совјета.[12]

Пад с власти[уреди]

Усвајањем новог совјетског устава 1977. године, де јуре је потврђена водећа улога Комунистичке партије у совјетском друштву, односно да је секретар КПСС уједно и вођа државе. Тиме је Подгорнијева функција и званично остала церемонијална.[13] Исте је године гласањем Централног комитета КПСС Подгорни 24. маја уклоњен из чланства Политбироа, а 16. јуна изгубио и функцију председника Президијума. Задржао је само место у Врховном совјету, али се више није појављивао у медијима.[14] Виђен је на прослави 61. годишњице Октобарске револуције 1978, након чега је убрзо изгубио и место у Врховном совјету.

Умро је од рака 12. јануара 1983. и сахрањен на гробљу Новодевичју у Москви.[1]

Носилац је многих совјетских и страних одликовања.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Подгорный Николай Викторович” (на језику: руски). warheroes.ru. Приступљено 20. 7. 2013. 
  2. ^ Law (1975). стр. 223.
  3. ^ Taubman (2003). стр. 16.
  4. ^ Zemtsov (1989). стр. 88.
  5. ^ Zemtsov (1989). стр. 105.
  6. ^ Law (1975). стр. 211.
  7. ^ Leng (2000). стр. 152.
  8. ^ „Paul VI invites Communist Podgorny to the Vatican”. Traditioninaction.org. јануар 1967. Приступљено 20. 7. 2013. 
  9. ^ Law (1975). стр. 429.
  10. ^ Law (1975). стр. 212.
  11. ^ „Soviet Union: Whoa, Comrade Brezhnev”. Time. 6. 12. 1971. стр. 1. Приступљено 20. 7. 2013. 
  12. ^ Zemtsov (1989). стр. 97.
  13. ^ Zemtsov (1989). стр. 119.
  14. ^ Daniels (1998). стр. 37.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]