Пређи на садржај

Никола Јанковић (иконописац)

С Википедије, слободне енциклопедије
Никола Јанковић
Лични подаци
Датум рођењаXVIII век
Место рођењаБелица код Охрида, Османско Царство
Датум смртиXIX век
Место смртиКњажевина Србија
Уметнички рад
ПољеСликарство, Иконопис, Дрворез

Никола Јанковић (Белица, XVIII век — XIX век) био је српски сликар, дрворезбар и иконописац из Старе Србије, представник Дебарске уметничке школе,[1] који је радио у Кнежевини Србији у четвртој и петој деценији 19. века.[2] [3]

Биографија

[уреди | уреди извор]
Ктиторски натпис из манастира Троноша са именима Михаила Константиновића и Николе Јанковића.
Фреске у припрати манастира Троноша.
Иконостас у манастиру Чокешина.

Никола Јанковић је рођен је у влашком селу Белица (Горња или Доња) близу Охрида, тада у Османском царству.[4] Заједно са Михаилом Константиновићем из Битоља, осликао је 1834. манастир Троношу, где су се потписали као „бивши сликари Михаил Константиновић из Битоља и Никола Јанковић из Охрида“.[5] Никола и Михаил су осликали Троношу држећи се традиције сликарства у охридској и битољској школи иконописа.[6]

Исте 1834. године, Никола и Михаило су осликали иконостас у манастиру Чокешина.[2][7]

Никола Јанковић је највероватније аутор иконостаса у цркви Вазнесења Господњег у Чачку,[8] насталог од 1841. до 1846.[9] Иконостас има стилско јединство[9] и одликује се стабилном архитектуром, умереношћу и јасном поделом одељака и детаља, добрим уклапањем декорације главних делова - главних и бочних двери и горњег простора са Распећем. Велике иконе су у складу са величином храма. Храм има развијене олтарске преграде са пет одељака са 48 одвојених икона. Дрворезбарење је у складу са трендовима 19. века и суптилно истиче сликовиту декорацију.[10] Позлаћивање дрворезбарених мотива урађено је са изузетним познавањем технике и високим занатским умећем. Мрежаста структура је испуњена цветним орнаментима стилизованих листова жбуна, гранчица и ружа које израњају из ваза, као и испреплетених лоза са гроздовима грожђа. Иконе иконостаса су дело пожаревачког сликара Живка Павловића.[9]

1844. Никола Јанковић поново ради заједно са Живком Павловићем у манастиру Сретења Господњег у Овчару, [2] где је Никола осликао припрату, а Живко наос и олтарски простор.[11][12]

1848. Никола Јанковић је самостално радио у цркви Светог Ђорђа у Чибутковици.[2] Према сачуваном натпису на иконостасу новоизграђеног храма, његов аутор је Никола Јанковић.[13]Иконостас у Чибутковици је осликан на исти начин као и у Троноши.[2][5] Јанковић је осликао и ризницу у Чибутковици.[14]

Мокрогорска црквена општина је 1848. или 1849. ангажовала Николу Јанковића да ослика главне двери и иконе Цркве Вазнесења Господњег, у Кршању у Мокрој Гори. У овом храму иконостас је замењен новим, а сачуване су само главне двери, рад Јанковића, као и иконе „Исус Христос“ и „Света Богородица са Христом“ (види три слике испод), које су 1982. године пренете у нову цркву у оближњем селу Заовине.[15] У цркви у Кршању, у доњем десном углу главних двери, Никола Јанковић, који често означава Охрид као своје родно место, оставио је сликовни натпис којим експлицитно указује на охридско село Белицу: „Рукопис Николе Јанковића, из Орида града - из села Белица“.[16] [17]

Јанковић је 1849. радио у манастиру Светог Ахилија у Ариљу,[2] где је дрворезбарио иконостас овог средњовековног храма.[18] Иконостас је типа олтарске преграде, због уског простора храма. Постоје три зоне - царске иконе, иконе на постољу, врата, довратник, два реда икона са апостолима и пророцима и Распеће, испод којег су ликови Свете Богородице и Светог Јована Богослова.[19]

Иконе на иконостасу су рад разних сликара, али је само Никола Јанковић оставио потпис[19]и то у доњем левом углу царске иконе Богородице са Христом, датоване 1849. са сликовним натписом „Рукуделие Николе Іѧнковића из Орида града“.[20] Судећи по стилу неких икона, Живко Павловић је и овде радио са Јанковићем.[19]

1850. Јанковић је насликао неколико икона за цркву у Вранићу, а 1854-1855. и за цркву рођења Пресвете Богородице у Богатићу.[2]

Уметнички стил

[уреди | уреди извор]

Као иконописац, Јанковић делује недовољно образовано, са несигурним цртежом и скромним познавањем анатомије,[21] што се манифестује у диспропорцијама између стојећих и седећих фигура.[15][2] Овај недостатак је надоместио урођеним осећајем за пријатне и звучне боје и пажљивим приказивањем детаља и декоративних елемената слике.[21][15] Композиције је готово увек решавао шаблонски, на основу античких модела, а фигуре је обично смештао у наивно замишљен, али искрено насликани пејзаж.[21][15] Јанковић је сликао ликове младих светаца са изразито овалним лицима, а старијих са издуженим, делимично аскетским физиономијама, са истакнутим јагодицама и борама око уста. Очи је сликао оштром линијом са тешким капцима и подочњацима[21]. Његов омиљени декоративни детаљ био је орнамент са мотивом руже.[22]

Према речима Јелисавете Вељовић, Јанковићев рани стил, који је приметан у Троноши и Чокешини, разликује се од његовог каснијег стила из 1843. до времена када се Јанковић удружио са Живком Павловићем, што може навести на размишљање да су можда у питању две особе са истим именом и презименом. Према речима Јелисавете Вељовић, начин на који је Никола Јанковић потписивао иконостасе и резбарије такође сугерише да је био мајстор дрворезбар.[22]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Рајић, Делфина; Тимотијевић, Милош (2011). Црква Светог Вазнесења Христовог у Чачку. Чачак: Народни музеј Чачак. стр. 73. ISBN 978-86-84067-40-3. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж Вујовић, б (1986). Уметност обновљене Србије 1791 — 1848. Београд: Просвета. стр. 259. 
  3. ^ Макуљевић, Ненад (2015). „Делатност дебарских и самоковских зографа у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Северној Србији у XIX веку” (PDF). Проблеми на изкуството. 48 (4): 22. 
  4. ^ Рајић, Делфина, Милош Тимотијевић (2011). Црква Светог Вазнесења Христовог у Чачку. Чачак: Народни музеј Чачак. стр. 73. ISBN 978-86-84067-40-3. 
  5. ^ а б Милосављевић, Драгиша (1988/89). „Мокрогорска црква Св. Вазнесења y Кршању” (PDF). Саопштења. Републички завод за заштиту споменика културе - Београд. XX-XXI: 250. 
  6. ^ Живојиновић, Слободан. „Манастир Троноша”. Свечовек. Приступљено 23. јул 2018. 
  7. ^ „Манастир Чокешина”. Православље у Холандији. Приступљено 23. јул 2018. 
  8. ^ Рајић, Делфина, Милош Тимотијевић (2011). Црква Светог Вазнесења Христовог у Чачку. Чачак: Народни музеј Чачак. стр. 73. ISBN 978-86-84067-40-3. 
  9. ^ а б в Рајић, Делфина; Тимотијевић, Милош (2011). Црква Светог Вазнесења Христовог у Чачку. Чачак: Народни музеј Чачак. стр. 69. ISBN 978-86-84067-40-3. 
  10. ^ Рајић, Делфина, Милош Тимотијевић (2011). Црква Светог Вазнесења Христовог у Чачку. Чачак: Народни музеј Чачак. стр. 70. ISBN 978-86-84067-40-3. 
  11. ^ „Манастир Сретење”. Споменици културе у Србији. Приступљено 23. јул 2018. 
  12. ^ „Манастир Сретење Дучаловићи на Овчару”. Православље у Холандији. Приступљено 23. јул 2018. 
  13. ^ „Црква Светог великомученика Георгија”. Чибутковица. Архивирано из оригинала 22. мај 2019. г. Приступљено 23. јул 2018. 
  14. ^ Класицизам код Срба. Каталог црквеног сликарства и примењене уметности. Београд: Народни музеј у Београду. 1967. стр. 35. 
  15. ^ а б в г Милосављевић, Драгиша (1988/89). „Мокрогорска црква Св. Вазнесења y Кршању” (PDF). Саопштења. Републички завод за заштиту споменика културе - Београд. XX-XXI: 249. 
  16. ^ Милосављевић, Драгиша (1988/89). „Мокрогорска црква Св. Вазнесења y Кршању” (PDF). Саопштења. Републички завод за заштиту споменика културе - Београд. XX-XXI: 252. 
  17. ^ Милосављевић, Драгиша (1988/89). „Мокрогорска црква Св. Вазнесења y Кршању” (PDF). Саопштења. Републички завод за заштиту споменика културе - Београд. XX-XXI: 253. 
  18. ^ Вељовић, Јелисавета (2010). „Иконостас Цркве Светог Ахилија у Ариљу - XIX век” (PDF). Зборник радова Народног музеја. XL: 135. 
  19. ^ а б в Вељовић, Јелисавета (2010). „Иконостас Цркве Светог Ахилија у Ариљу - XIX век” (PDF). Зборник радова Народног музеја. XL: 134. 
  20. ^ Вељовић, Јелисавета (2010). „Иконостас Цркве Светог Ахилија у Ариљу - XIX век” (PDF). Зборник радова Народног музеја. XL: 137. 
  21. ^ а б в г Вељовић, Јелисавета (2010). „Иконостас Цркве Светог Ахилија у Ариљу - XIX век” (PDF). Зборник радова Народног музеја. XL: 150. 
  22. ^ а б Вељовић, Јелисавета (2010). „Иконостас Цркве Светог Ахилија у Ариљу - XIX век” (PDF). Зборник радова Народног музеја. XL: 151. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_Јанковић_(иконописац)&oldid=30218592”