Никола Груловић

никола груловић
Никола са братом Аћимом Груловићем
Лични подаци
Датум рођења	(1888-12-04)4. децембар 1888.
Место рођења	Бешка, Аустроугарска
Датум смрти	19. фебруар 1959.(1959-02-19) (70 год.)
Место смрти	Београд, НР Србија, ФНР Југославија
Професија	друштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од	1919.
Учешће у ратовима	Први светски рат Октобарска револуција Народноослободилачка борба
Служба	Аустроугарска војска Црвена армија НОВ и ПО Југославије 1918 — 1919. 1941 — 1945.
Одликовања

Никола Груловић (Бешка, 4. децембар 1888 — Београд, 19. фебруар 1959) био је учесник Првог светског рата, Октобарске револуције и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник ФНР Југославије, НР Србије и АП Војводине.

Као млади обућарски радник 1906. се укљчуио у синдикални покрет, а 1910. постао члан ССДП. У току Првог светског рата мобилисан је у Аустроугарску војску и упућен на Источни фронт, где се предао Русима. У заробљеништву је ступио у Српски добровољачки корпус, али се 1917. прикључио бољшевицима и учествовао у Октобарској револуцији.

Године 1919. вратио се у Југославију, где је учествовао у формирању комунистичке групе Пелагићевци и постао члан КП Југославије. Године 1920. изабран је за народног посланика на листи КПЈ. Током 1920-их и 1930-их учествова је у илегалном партијском раду, због чега је више пута хапшен и затваран. Након окупације, 1941. био је најпре члан Главног штаба НОПО Србије, а касније већник АВНОЈ и члан Покрајинског комитета КПЈ за Војводину.

После ослобођења налази се у дипломатској служби у Букурешту, Москви и Хелсинкију, а потом је био председник Републичког већа Народне скупштине НР Србије. Биран је члан Централног комитета СК Србије.

Биографија

Рођен је 4. децембра 1888. у селу Бешка, код Инђије, у Срему. Одрастао је као пасторче у многобројној сељачкој породици, а након основне школе отишао је на учење обућарског заната у Инђију. Након пет година учења заната, радио је као обућарски калфа у Старој Пазови 1905, у Руми 1906, Будимпешти 1907, Бечу 1908, а краће време радио је и у Минхену, Грацу, Трсту, Ријеци, Загребу, Славонском Броду и Сарајеву. Још као млади калфа, осетио је тешкоће живота радничке класе, па се 1906. учланио у раднички синдикални покрет и постао члан Савеза обућарских радника Хрватске и Славоније. Током 1910. боравио је дуже време у Београду, где се прикључио Српској социјалдемократској партији (ССДП).

Почетком Првог светског рата, 1914. мобилисан је у Аустроугарску војску и послат на Источни фронт. Прихватајући још раније антивоjне и антимилитаристичке ставове Димитрија Туцовића, као војник је агитовао против рата и бунио се против нечовечног поступања аустроугарских официра према војницима, посебно оним словенског порекла. Заједно са другим војницима, током 1915. предао се руској војсци. У заробљеништву је заједно са другим бившим аустроугарским војницима југословенског порекла, одлучио да се као добровољац прикључи Српскоком добровољачки корпус, који је требало да буде упућен на Солунски фронт.

Јуна 1916, у близини Одесе основана је социјалистичка револуционарна антиагитациона група, чији је циљ био да се супротстави шиканирању и малтретирању припадника добровољачког корпуса, Груловић је изабран у комитет те групе. Након избијања Фебруарске револуције 1917. ушао је у акциони комитет који је, с паролом Себи руке, нећемо да се мешамо у руске унутрашње ствари водио акцију против намера Штаба Српског добровољачког корпуса да упути једну своју дивизију против руских радника и гушења револуције у Петрограду. Новембра 1917. после избијања Велике октобарске социјалистичке револуције Груловић је иступио из добровољачког корпуса и прикључио се бољшевицима. Са Максимом Чанком, Николом Ковачевићем и другима формирао је Југословенски револуционарни савез у Кијеву. Почетком 1918. организовао је мањи југословенски одред Црвене гарде с којим је ушао у састав Првог комунистичког Југословенског пука Црвене армије у коме је постао политички комесар. Био је и члан Секретаријата Југословенске комунистичке групе Руске комунистичке партије (бољшевика).

Револуционарни рад 1919—1941.

Заједно са Лазаром Вукичевићем и Лазаром Манојловићем, почетком 1919. дошао је у тада формирану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. По повратку у земљу, која је под утицајем социјалистичких револуција у Русији и Мађарској, била захваћена револуционарним струјањима, марта 1919. учествовао је на Оснивачкој скупштини комунистичке револуционарне групе „Пелагић“, чији је био председник. Група револуционара „пелагићеваца”, предвођена Груловићем, учествовала је априла 1919. на Конгресу уједињења на коме је формирана Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста). Политички је деловао на подручју Војводине, а извесно време је руководио партијском организацијом у Руми. Као њен представник учествовао је јуна 1920. на Другом конгресу у Вуковару, где је учествовао у изради статута Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Учествова је у организовању неколико радничких штрајкова у Срему, а упркос забрани, организовао је првомајску прославу у Врднику 1920. године. У предизборној кампањи за изборе за Уставотворну скупштину, као кандидат за народног посланика на листи КПЈ за Сремску област, држао је предизборне скупове у многим местима у Војводини. Под оптужбом да организује комунистичке нереде, био је ухапшен, па је о свом избру за избору за народног посланика, новембра 1920, сазнао у затвору. Из притвора је пуштен уочи првог заседања Уставотворне скупштине Краљевине СХС у којој је био један од укупно 58 народних посланика изабраних на листи КПЈ.

Након доношења Обзнане, децембра 1920. којом је суспендован рад КПЈ, а потом и потпуне забране рада Комунистичке партије, јуна 1921. Груловић је услед хапшења већине народних посланика КПЈ, био присиљен да напусти Југославију. Као емигрант, током краћег задржавања у Бечу, у личним контактима са емигрантским круговима, руководиоцима и представницима других социјалистичких и радничких партија, упознао се са приликама у међународном радничком покрету, који је тада све жешће прогањан у многим земљама Европе. Током 1921. сарађивао је у немачким социјалдемократским листовима, а потом је отишао у Москву где током јуна и јула 1921. присуствовао раду Трећег конгреса Комунистичке интернационале. По повратку у Краљевину СХС, као познати комуниста, одмах је ухапшен и у току истраге, којој је био подвргнут због своје раније револуционарне делатности, у ланцима је спровођен од затвора у Вуковару, до затвора у Винковцима, Шиду, Сремској Митровици и Руми, да би након четворомесечног поступка био протеран у завичајну Бешку. Упркос полицијском прогону обављао је разне дужности у радничком покрету и тада илегалном раду КП Југославије. Био је председник Савеза кожарско-предрађивачких радника у Београду током 1923, члан Централне управе Савеза кожарско-предрађивачких радника Југославије и члан Извршног одбора Централног одбора Независних радничких синдиката Југославије током 1927. године. Од 1935. био је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију и члан Иницијативног одбора Странке радног народа за Србију. Пошто је у очима власти био експониран као партијски радник, који делује у Срему и Београду, био је изложен прогону тадашњих власти, па је хапшен више пута. Године 1925. и 1926. био је хапшен и затворен у београдском затвору „Главњача”, најпре на основу једне старе потернице за њим, а потом због иступања на првомајском збору у Сремској Митровици. Хапшен је поново 1932. на основу једне провокаторске доставе, а 1935. био је у затвору на Ади Циганлији током исраге пред Државним судом за заштиту државе. Године 1937. и 1938. поново је хапшен од београдске полиције због рада на формирању народнофронтовског покрета и чланства у Иницијативном одбору Странке радног народа.

НОР и политички рад 1941—1959.

Након окупације Југославије, 1941. активно је учествовао у формирању Народноослободилачког покрета (НОП). На почетку устанка у Србији био је члан Главног штаба НОП одреда Србије, у чијем је својству обилазио и усмеравао акције Космајског, Првог и Другог шумадијског, Поморавског и Крагујевачког партизанског одреда. Новембра 1941. изабран је у ослобођеном Ужицу за члана Иницијативног одбора Главног народноослободилачког одбора Србије, у коме је водио ресор трговине, индустрије и занатства и ресор шума и вода. Након Прве непријатељске офанзиве, заједно са главнином партизанских снага, повукао се у Санџак, а потом прешао у источну Босну. У току 1942. био је делегат Врховног штаба НОП одреда при Озренском партизанском одреду, а након тога је био одређен на дужност итеданта и члана Економског одељења Врховног штаба НОВ и ПОЈ.

После ослобођења, налазио се најпре у дипломатској служби — од 1944. до 1946. био је делегат Југославије у Савезничкој контролној комисији у Букурешту, а потом саветник амбасаде ФНРЈ у Москви, од 1946. до 1948. и ванредни посланик у Хелсинкију, у Финској, од 1948. до 1950. године. Од 1950. до 1954. био је опуномоћени министар у Министарству спољних послова ФНРЈ. Биран је за народног посланика Народне скупштине НР Србије, а у трећем сазиву од 1953. до 1958. био је председник Републичког већа Народне скупшрине.

У чланство Централног комитета Савеза комуниста Србије биран је на Другом (1949) и Трећем конгресу СКС (1954). Био је члан Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије и Главног одбора Социјаистичког савеза радног народа Србије, као и члан Централног одбора Савеза бораца НОР Југославије и члан Главног одбора Савеза бораца НОР Србије.

Умро је 19. фебруара 1959. у Београду, где је сахрањен у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Аутор је књиге Југословени у рату и Октобарској револуцији, која је објављена 1962. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ првог реда, Орден братства и јединства првог реда и Орден за храброст. Два пута је одликован Орденом народног ослобођења. Први пут 6. јула 1945. и други пут 27. новембра 1953. године.

Галерија

• 
  Спомен-биста Николе Груловића у Новој Пазови
• 
  Партизанска споменица 1941.
• 
  Орден народног ослобођења

Литература

• Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957.  COBISS.SR 4864263
• Ликови револуције том I. Београд: Просвета. 1962.  COBISS.SR 90274823
• Vojna enciklopedija tom III. Beograd. 1972.  COBISS.SR 42775559
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom I. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49291527