Никола Груловић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
НИКОЛА ГРУЛОВИЋ
Nikola i Acim Grulovic.jpg
Никола са братом Аћимом Груловићем
Датум рођења(1888-12-04)4. децембар 1888.
Место рођењаБешка
 Аустроугарска
Датум смрти19. фебруар 1959.(1959-02-19) (70 год.)
Место смртиБеоград
Социјалистичка Република СрбијаНР Србија,
Социјалистичка Федеративна Република ЈугославијаФНР Југославија
Професијаобућарски радник
Члан КПЈ од1919.
Учешће у ратовимаОктобарска револуција
Народноослободилачка борба
Одликовања
Орден народног ослобођења
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Никола Груловић (Бешка, 4. децембар 1888Београд, 19. фебруар 1959), учесник Октобарске револуције и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник ФНР Југославије, НР Србије и АП Војводине.

Биографија[уреди]

Рођен је 4. децембра 1888. године у селу Бешка, код Инђије, у Срему. После завршене основне школе, кренуо је на изучавање обућарског заната, који је учио у Старој Пазови, Иригу, Будимпешти, Бечу и краће време у Минхену, Трсту, Загребу и Сарајеву.

Још током учења заната искусио је тежак живот и положај радничке класе. Године 1906. приступио је синдикалном покрету, а 1910. се у Београду учланио у Српску социјалдемократску партију, Димитрија Туцовића.

Почетком Првог светског рата мобилисан је од стране Аустроугарске војске и послат на Источни фронт. После заробљавања, ступио и Југословеснки добровољачки корпус, али је касније иступио и прикључио се бољшевицима. Са Максимом Чанком, Николом Ковачевићем и другим формирао је Југословенски револуционарни савез у Кијеву. Почетком 1918. организовао је мањи југословенски одред Црвене гарде с којим је ушао у састав Првог комунистичког Југословенског пука Црвене армије и у коме је постао политички комесар. Био је и члан секретеријата Југословенске комунистичке групе Руске комунистичке партије (бољшевика). У јануару 1919. дошао је у Југославију са Лазаром Вукичевићем и Лазаром Манојловићем.

По повратку у Југославију, био је учесник Оснивачког конгреса Социјалистичке радничке партије (комунста). Радио је у Војводини на оснивању комунистичке гупе „Пелагић“, чији је био председник. А новембра 1920. године је био један од посланика у скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, изабраних на листи Комунистичке партије Југославије у Срему. Био је делегат КПЈ на Трећем конгресу Комунистичке интернационале. Од 1935. године био је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију.

Учесник је Народноослободилачког рата од 1941. године. За време рата вршио разне одговорне дужности, био члан Главног штаба НОП одреда Србије и Врховног штаба НОВ и ПОЈ, члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, члан Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, члан Народноослободилачког одбора за Војводину и председник Антифашистичке скупштине народног ослобођења Војводине.

После ослобођења Југославије, 1945. године, био је најпре у дипломатској служби - делегат Југославије у Савезничкој контролној комисији у Букурешту, саветник Југоловенске амбасаде у Москви и југословенски посланик у Хелсинкију. Касније је био председник Републичког већа Скупштине Народне Републике Србије. Био члан је Централног комитета Комунистичке партије Србије, Савезног одбора ССРН Југославије и Савезног одбора Савеза бораца Југославије.

Умро је 19. фебруара 1959. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Аутор је књиге „Југословени у рату и Октобарској револуцији“, која је изашла 1962. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године и других југословенских одликовања, међу којима су два Ордена народног ослобођења.

Литература[уреди]