Никола Калабић

С Википедије, слободне енциклопедије
Никола Калабић
Kalabic1.jpg
Војвода мајор Никола Калабић са знаком америчких маринаца, који му је поклонио пуковник Алберт Сајц (1943/44)
Датум рођења(1906-12-20)20. децембар 1906.
Место рођењаПодновље
Аустроугарска Аустроугарска
Датум смрти19. јануар 1946. (de iure)
Место смртиДегурићка пећина
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНРЈ
Војска Југословенска војска у отаџбини
Године службе1941—1945.
Чинпотпуковник
ЈединицаГорска краљева гарда
Битке/ратовиДруги светски рат
СроднициМилан Калабић (отац)
Милан Калабић (млађи) (син)

Никола Калабић (Подновље код Добоја, 20. децембар 1906de iure: Дегурићка пећина, 19. јануар 1946[1]) је био српски и југословенски геометар, начелник Катастарске управе у Ваљеву и резервни инжењеријски поручник Југословенске војске. Током Другог светског рата је био командант Горске краљеве гарде Југословенске војске у Отаџбини и важио је за једног од њених најистакнутијих команданата.

Биографија[уреди | уреди извор]

Породица и младост[уреди | уреди извор]

Рођен је 20. децембра 1906. године у српском православној породици из Подновља код Добоја, од оца Милана и мајке Јоке. Имао је сестру Ангелину, рођену 1912, која је живела и преминула 1999. у Ваљеву.[2]

Отац Милан је био аустроугарски гранични подофицир, а на почетку Првог балканског рата 1912. године, илегално прелази Дрину и јавља се као добровољац у српској војсци. Приликом преласка реке, опазиле су га његове колеге граничари и почеле да пуцају, а пошто им се учинило да су га погодили и да се удавио, породицу су обавестили о његовој смрти. То је Миланову супругу Јоку навело да се поново уда за Николу Продановића, са којим је 1916. године добила сина Недељка.[3] Недељко Продановић умро је у Тасманији 2011. године[4]

Када се сазнало да је Милан Калабић још жив, аустроугарске власти су Јоку са децом Николом, Ангелином и Недељком одвели у логор Нежидер у западној Аустрији. Након Првог светском рата, у којем се борио као српски војник на Солунском фронту, Милан се развео од Јоке и узео Николу са собом. Преведен је у жандармерију, тако да је сина водио по местима у којима је имао службу.

Образовање и геометарска каријера[уреди | уреди извор]

Фотографија Николе Калабића из војничке књижице (1927)

Калабић је у Београду завршио шест разреда гимназије, а затим уписао геометарски одсек у средњој техничкој школи 1925. године.[5] Школу је завршио 1927. године са добрим успехом и стекао звање геометра. Одмах је упућен на одслужење војног рока у инжињеријском подофицирском школи у Марибору, где је добио чин каплар-ђак. Катастарску службу у Нишу је добио одмах по окончању војног рока и тамо је почео са спремањем државног стручног испита за геометра. За време припреме испита, упознао је годину дана млађу колегиницу Стајку, звану Борка, родом из ваљевског села Рајковић. Венчали су се 1929. године у Ваљеву, а Калабић је потом позван на једну војну вежбу, на којој унапређен у чин резервног инжињеријског поручника Југословенске војске.

Резервни инжињеријски потпоручник Никола Калабић са супругом Борком, сином Миланом и кћерком Мирјаном, непосредно уочи Априлског рата

Близанце Мирјану и Милана су добили 3. августа 1930. године. Калабић је убрзо положио стручни испит са врло добрим успехом, дана 5. децембра 1930. године у Београду. Тако је и прву геометарску службу добио у Београду.[5] Уследио је премештај у Аранђеловац и најзад у Ваљево[5], где Калабићи и данас живе. Ту је најпре био један од геометара, а потом и начелник Катастарске управе од 1932. године.[6] У Ваљеву му се придружила мајка Јока, а након развода и сестра Ангелина. Зато је Калабић ту купио кућу, потом и аутомобил марке Бјуик, што је тада била права реткост и привилегија.

Отац Милан је наставио жандармеријску каријеру, а због прекомерне употребе силе током службе 1924. године и смрти Шћепана Мијушковића и његов рођак Стеван, комита и организатора Божићне побуне, Окружни суд у Никшићу га је 1930. године, осудио на затворску казну од 18 година. Помилован је и одмах пензионисан 1932. године. Брат убијеног Шћепана је 30. јула 1940. године пуцао на Милана испред његове зграде у Улици краља Томислава бр. 64 у београдском насељу Котеж Неимар.[7] Иако озбиљно рањен, успео је да се извуче и буде пребачен у болницу, да би се опоравио након операције.

Никола Калабић је био члан соколских организација и соколски инструктор.[5] Као активни припадник „Удружења четника за част и слободу отаџбине“ војводе Косте Миловановића Пећанца, одликован је 1936. године Орденом Југословенске круне.[6]

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Служба код Пећанца[уреди | уреди извор]

Отац и син: Милан и Никола Калабић

Први дан рата, 6. април 1941. године, резервног инжињеријски поручника Николу Калабића затекао је у кревету: нога му је била у гипсу због повреде у саобраћајној несрећи. Скинуо је гипс и отишао у Шабац, где му је био ратни распоред. Вратио се кући после двадесетак дана, са причом о расулу Југословенске војске. Ускоро је сазнао да се у немачком заробљеништву, рањен, налази генерал Љубо Новаковић, командант Ваљевског гарнизона Пети пук. Помогао је генералу да се извуче, а затим му је однео неопходне потрепштине на Букуљу. Ту је срео војводу Косту Миловановића Пећанца, и прикључио се његовој четничкој организацији, у коју је генерал Новаковић већ ступио. Борка је приговорила Николи на његовом одласку у четнике, на шта је он одговорио: "Пречи су ми краљ и отаџбина, заклео сам се." По Пећанчевим директивама, међу првима је почео формирање четничког одреда у Ваљеву и Колубари, у коме је касније вршио функцију обавештајног официра. За овај рад, Пећанац га је наградио звањем војводе церског и ваљевског.[8]

Али после свега три дана, Калабић се вратио са Букуље. По сведочењу супруге Борке, био је нерасположен и пун горчине. Пећанцу је послао униформу и објаву, с поруком да га напушта зато што је кренуо са Недићем. Никола је псовао на сав глас, био је убеђен да ће Недић сарађивати са Немцима. Није могао да прихвати, говорио је да се ропства треба ослободити, нипошто бити роб. Како су вести биле све горе, одлучио је да пође у борбу, сведочила је Борка.

Никола Калабић за време рата

Под Михаиловићевом командом[уреди | уреди извор]

Средином августа 1941, Калабић је ступио у везу и са пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем, нудећи му своје услуге за склапање споразума с Пећанцем.[8] За пуковника Михаиловића, Никола је сазнао од угледног ваљевског адвоката, иначе Солунца, Свете Протића. Са Протићевим писмом-препоруком, лета 1941. године одлази на Равну гору. Његова прва дужност била је командир пратеће чете пуковника Михаиловића, тако да већи део времена до зиме прве ратне године проводи уз њега. За то време, његов отац Милан Калабић се придружио Српској државној стражи под управом Владе народног спаса генерала Милана Недића. У почетку се није слагао са Николином одлуком да буде у шуми са Михаиловићем, али и сам убрзо почиње да им помаже достављањем муниције.

Од новембра 1941. године, Калабић је постао командант Горске краљеве гарде, која је у том тренутку још имала улогу пратеће чете Команде четничких одреда, односно пуковника Михаиловића. Неколико дана пре велике немачке операције "Михаиловић" у децембру 1941. године, Никола је организовао састанак пуковника Михаиловића и његовог оца потпуковника Милана Калабића, на којој је договорено да Милан преко расположивих органа власти Владе народног спаса настави да помаже Михаиловићеву организацију у шуми. Када је почела операција "Михаиловић", пуковник Михаиловић је раздвојио своје снаге, како би се лакше пробили кроз непријатељски обруч. Калабић је тако са својом групом кренуо и наишао на немачке снаге, којима се представио као командир одреда под командом Милана Калабића.

Осим преко свог оца, Калабић је одржавао везу и са другим представницима колаборационистичког режима. Тако се јуна 1942. састао са Драгим Јовановићем преко Илије Михаиловићa, бившег председника Народне скупштине и члан најужег руководства Југословенске националне странке.[9]

Прогон Калабићеве породице[уреди | уреди извор]

Никола Калабић са кћерком Мирјаном, непосредно по њеном бекству из Бањичког логора

Након сазнања да четницима тајно допрема муницију и информације, Гестапо је 3. октобра 1942. године ухапсио Николиног оца Милана Калабића, потпуковника Српске државне страже и начелника пожаревачког округа за време окупације, који је стрељан након саслушања под тортуром[10] Открило се да је он пријавио под својом командом неколико стотина војника више него што је било реално стање, а плате које је за њих преузимао је прослеђивао четницима преко наредника Боже Панића. Пошто су средином новембра 1942. године, четници убили начелника среза жупског и једног председника општине, СС и полицијски заповедник окупационе управе у Србији Аугуст Мајснер је издао саопштење да је за одмазду стрељано 20 присталица Драже Михаиловића, а на списку се нашло и име Милана Калабића.

Нешто касније, 19. децембра исте године, припадници Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса су ухапсили Николину кћерку Мирјану, мајку Јоку и сестру Ангелину, а потом их одвели у Бањички логор, а исто су учинили и са родбином његове супруге Борке. Тамо их је лично саслушавао Светозар Тоза Вујковић, управник логора. Уочи ових хапшења, Борка је схватила да је прате и успела да се сакрије. Исто је учинио и њихов син Милан, који је тада имао 11 година и Калабићу је било потребно дуго времена да га пронађе.

У јесен 1943. године, Калабић је успео да кћерку Мирјану избави из Бањичког логора, преко свог обавештајног официра Костадина Кошутића из Управе града Београда. Наиме, он је дошао у логор са лажним налогом да је води на ново саслушање, али је уместо тога одвео и предао Калабићу у тополском селу Божурња. Остали чланови Калабићеве породице су ослобођени из Бањичког логора почетком 1944. године, заједно са Јелицом Михаиловић (супругом генерала Михаиловића), а по наређењу др Хермана Нојбахера, специјалног Хитлеровог изасланика, чија је идеја била да у предстојећим борбама придобије четнике на сарадњу, те је ово требало да буде гест добре воље.

Током 1944. године, Гестапо је ухапсио и студенткињу Бориславу Бобу Станишић из Пожаревца, са којом се Милан Калабић верио пре хапшења. Откривено је да је и она била четнички илегалац у Београду, па је након саслушања и тортуре у Бањичком логору, депортована 2. јуна у логор Аушвиц, где је највероватније и убијена.

Споразуми са Немцима и терор[уреди | уреди извор]

Криза у коју су четници запали после пораза у Херцеговини, југоисточној Босни и Црној Гори до којих је дошло у пролеће 1943. после битке на Неретви Михаиловићевог повлачење у Србију и разоружања дела четника у операцији Шварц, навела је Калабића да у пролеће 1943. покуша да тражи неку нагодбу са Немцима. Покушај није успео јер споразум није одобрио генерал Паул Бадер, главни командант Србије.[11] После доласка из Црне Горе у Србију, Михаиловић је 12. јуна 1943. године наредио да се расформира практично непостојећи Опленачки четнички корпус и да се на територији опленачког и орашачког среза образује "Корпус Горске гарде Њ. В. Краља Петра II", а за команданта је именовао Николу Калабића.[12]

Никола Калабић за време Другог светског рата

Крајем лета 1943, опасност од партизана отклонила је препреке за успостављање четничко-немачке сарадње. Потребе четника за оружјем и муницијом зарад одбране Србије од партизане постале су крајње озбиљне. Једини могући извор снабдевања били су Немци, директно или преко Недићеве владе. Немци су са друге стране са ограниченим људством морали да воде борбе против партизана и надзиру пространо подручје југоисточне Европе, што је капитулација Италије додатно отежала. Са немачке стране, преговоре су водили нижи официри, док су са стране четника то били неки од Михаиловићевих најистакнутијих заповедника.[13] У таквим околностима 27. новембра 1943. године Никола Калабић је у име пуковника Јеврема Симића 27. новембра 1943. са капетаном кнезом фон Вредеом, представником немачког заповедника за југоисток, склопио споразум који је предвидео заједничку борбу против комуниста под немачким вођством, слободу деловања четника и уздржавање четника од саботажа.[14][15][16][17] Споразум који је требало да остане у тајности је важио у космајском, аранђеловачком и смедеревском крају.[14][16] Симић је 17. јануара 1944. је потписао нови споразумом му је проширена зона његове надлежности са важношћу споразума до 31. марта 1944.[14]

Потписивање ових споразума је донело више погодности четницима. Сада када нису били угрожени од Немаца, могли су да појачају своју активност против партизана, инфилтрирају се у Недићеве формације и да појачавају своју пропаганду и оснаже своје редове.[18]

У току јесени 1943. Горска гарда са Николом Калабићем на челу, у сарадњи са Немцима и колаборационистима, водила је борбe против Шумадијског, Космајског и Сремског одреда и Прве јужноморавске бригаде НОВЈ, која се у то време, преко Шумадије, пробијала према Санџаку.[19]

Никола Калабић је био озлоглашен међу четницима, као и „Краљева гарда“ којој је стајао на челу. Један Калабићев официр писао је Михаиловићу новембра 1943. да се "народ више плаши када чује да долазе четници у село него Немци, Бугари, Арнаути и друге вере".[20] Михаиловић је 22. децембра 1943. расформирао Космајски корпус и младеновачки и космајски срез припојио корпусу Гарде.[12]

Савезници код Калабића и даље борбе[уреди | уреди извор]

Амерички пуковник Алберт Сајц и Никола Калабић у Страгарима, новембра 1943. године

Крајем новембра 1943. године, у Калабићем штаб је дошла савезничка мисија на челу са америчким пуковником Албертом Сајцом, обавештајцем из ОСС-а. Мисију су чинили још капетан Валтер Менсфилд, официр за везу капетан Борислав Тодоровић и један амерички радио-телеграфиста. Њихов дочек је организован у селу Страгари, које је претходно спаљено од немачких окупационих снага. Пуковник Сајц је одмах био одушевљен Калабићем и његовим војницима, а о самом Калабићу је овако писао[21]:

Био је најзанимљивија личност четничког покрета. Висок, витак, снажне грађе, лепих црта лица, лако препознатљив. Имао је црну густу браду, која му је савршено пристајала и зелене очи које су просто стрељале.

Пуковник Сајц поклања Калабићу свој пиштољ и значку америчких маринаца (Страгари, новембар 1943)

Савезничкој мисији је било омогућено слободно кретање по теренима које је контролисала Горска гарда, односно Југословенска војска у Отаџбини.

Са престанком четничко-немачких споразума о примирју, крајем фебруара 1944, четници су формално опет постали непријатељ окупационих снага. И без формалних споразума уједињавала их је опасност од партизана. Ипак, Немци су користили силу против четника кад код би они иступали против Немаца, Бугара или српских колаборациониста. Те осовинске акције нису биле већег обима, осим операције Трајбјагд (Хајка), удруженог напада Немаца, Бугара и љотићеваца на Калабићеве четнике у Шумадији у фебруару и марту 1944.[22]

Пролећа 1944. године генерал Михаиловић је образовао до тада највеће јединице. Најбоља међу њима била је Четврта група јуришних корпуса, на челу са мајором Драгославом Рачићем и начелником штаба, капетаном Нешком Недићем. У то време јачају покушаји уједињена Михаиловићевих четника и недићевско-љотићевских снага. Током априла и маја 1944. Калабићеве снаге бориле су се против 2. и 5. дивизије НОВЈ у склопу немачке операције Камерјегер. Током операције, у склопу обиласка јединица на фронту, посетио га је Војноуправни командант Југоистока генерал Фелбер, што је забележено у Ратном дневнику Фелберовог ађутанта.[23]

На челу свог 2. јуришног корпуса, Калабић је учествовао у свим великим биткама против партизана у Србији у лето 1944. године у циљу спречавња продора партизана у централну Србију,[24] у Жупи, на Јастрепцу, у Топлици, на Копаонику и поново у Жупи. 11. августа 1944. Калабић се, заједно са Рачићем и Нешком Недићем састао у Тополи са Фелберовим представником капетаном кнезом фон Вредеом.[25] Према фон Вредеовом извештају, представници четника су предложили унапређивање сарадње, која је до тада била спорадична, и стварање заједничког фронта против комуниста од Недићевих снага, СДК и Михаиловићевих четника под немачким покровитељством.[тражи се извор] У књизи Карла Хнилицке објављена је позната фотографија из архиве генералмајора Гајтнера на којој су Рачић, Калабић и Нешко Недић са фон Вредеом у Тополи.[26] Тешка ситуација у којој се јула и августа 1944. заједно нашли Немци, српски колаборационисти и четници, довела је до отвореног сједињавања свих контрареволуционарних снага, а врхунац тог зближавања био је састанак између Драже Михаиловића и Милана Недића у селу Ражани код Косјерића августа 1944.[17] Састанак су организовали и њему и присуствовали Калабић и Драги Јовановић.

Кад је постало јасно да ће партизани кренути на југозападну и западну Србију из Црне Горе, Санџака и Босне, Рачићеве и Калабићеве снаге распоређене су натраг у западну Србију, где су биле појачане додатним јединицама и касније послужиле као главна четничка одбрана Србије против надолазећих јединица НОВЈ.[27]

Операција Хајка[уреди | уреди извор]

Детаљније: Операција Хајка

Губитак Србије и повлачење у Босну[уреди | уреди извор]

Смотра 2. јуришног корпуса 4. групе јуришних корпуса: армијски генерал Драгољуб Михаиловић и командант корпуса Никола Калабић (Равна гора, пролеће 1944)

После пораза у бици на Јеловој гори, Четврта група јуришних корпуса је била у расулу и повлачењу на север, и Калабић је поново на челу Горске гарде. Првих дана октобра корпус Горске гарде се са другим јединицама повукао до Београда, а Калабић и Нешко Недић водили су разговоре са генералом Мушицким, командантом СДК, у његовој команди у Београду. Наредних дана су четничке снаге, укључујући Горску гарду, из Београда транспортоване возовима и камионима у околину Краљева.[28][29]

После пораза у бици на Јеловој гори, Четврта група јуришних корпуса је била у расулу и повлачењу на север, и Калабић је поново на челу Горске гарде. Првих дана октобра корпус Горске гарде се са другим јединицама повукао до Београда, а Калабић и Нешко Недић водили су разговоре са генералом Мушицким, командантом СДК, у његовој команди у Београду. Наредних дана су четничке снаге, укључујући Горску гарду, из Београда транспортоване возовима и камионима у околину Краљева.[30][31]

У забелешци обавештајног одељења штаба Групе армија Ф од 19. октобра 1944. констатовано је како је Рачић објавио почетак борбе против „окупатора“, упркос одговарању од стране Калабића који такав потез сматра преурањеним.[тражи се извор]

Калабић се према Босни пробијао у групацији генерала Трифуновића преко Сјенице и Пријепоља, заједно са претходницом Шојерлен (Пробој групе армија Е кроз Санџак).[32]

У источној Босни Калабић је командовао својим снагама у нападу четника на Тузлу децембра 1944, где су његове снаге учествовале у оштрим борбама, а о успесима су известиле немачку команду.[тражи се извор] Током наредних дана Калабићеве снаге су у околини Шековића претрпеле тешке губитке и делимично су разбијене.[33] После неуспелог напада на Тузлу Калабићеве снаге биле су приморане да одступе ка Кладњу, уместо да, како је планирано, преко Шековића продру према Калесији.[33]

Био је у групи официра која је наговарала Михаиловића да одступи на запад, али када је Михаиловић одбио, остао је уз њега.[34] Михаиловић је био заваран депешама коју је слала ОЗНА и веровао да је народ у Србији незадовољан комунистима и да чега његов повратак да се подигне устанак против нове власти.[35]

Уочи покрета према Србији, започетог 13. априла 1945. године, све четничке јединице подељене су у три борбене колоне. На челу средње колоне, која је поред осталог имала да се стара и о безбедности врховне команде, био је потпуковник Никола Калабић. Тачно месец дана касније, после великих напора, све три колоне су стигле до краја свога пута: уништене су на Зеленгори, од стране неупоредиво надмоћнијих комунистичких снага. Преживеле групе војника су се упутиле на своје матичне територије, да наставе борбу. Са неколико десетина својих људи, Калабић је успео да стигне у околину Ваљева.

У бици на Зеленгори, припадници НОВЈ су заробили Николину мајку Јоку, супругу Борку и ћерку Мирјану. Заправо, оне су се предале комунистима, по Николином савету, под лажним именима. Али план није успео, јер је неко одмах препознао Калабиће. Комунисти су мобилисали Мирјану у 18. Хрватску ударну бригаду, иако још није имала ни 15 година, док су Јока и Борка одведене у затвор.

Сина Милана, Никола је водио са собом док је то било могуће. После неког времена, га је поверио свештенику Миру Глушцу, благајнику у једној бригади Горске гарде.

Према мемоарима архимандрита Јована Радосављевића, који се позива на сведочење фочанског свештеника Новака Станојевића, Миро Глушац је ухапшен 25. или 26. маја 1945. године, заједно са петнаестогодишњим Миланом Калабићем и стрељани су у селу Блажуј, код Сарајева, на врелу Босне.

Судбина Николе Калабића[уреди | уреди извор]

Верзија о погибији[уреди | уреди извор]

Једна од верзија о судбини Николе Калабића, јесте да је погинуо у борби са агентима ОЗНЕ код Дегурићке пећине надомак Ваљева и манастира Ћелије, дана 19. јануара 1946. године.

Основни суд у Ваљеву је 2011. године, у ванпарничном поступку донео решење којим се утврђује 19. јануар 1946. године као датум смрти Николе Калабића.[36][37][1][38]

Верзија о сарадњи са комунистима[уреди | уреди извор]

Група официра и агената ОЗНЕ са наводним Николом Калабићем

Пред сам крај рата Никола Калабић као и многи други припадници ЈВУО покушавали су да се сакрију у забаченим деловима земље и тамо покушавајући да сачекају покушај буне против комунистичке власти. ОЗНА је кренула са широким планом ликвидације бивших припадника ЈВУО и осталих војних организација ван територији Југославије. Тако су успели своје агенте да убаце у мрежу подршке Николе Калабића, и да га у тајној операцији 5. децембра 1945. године ухапсе.

Почетком јануара 1946. године Никола Калабић био је намамљен у Београд од стране агената ОЗНА-е преобучених у четнике. Његовим људима је речено да им се пружа шанса да изврше атентат на Тита. Од самог доласка у Београд били су под присмотром ОЗНА-е. Првобитно смештени у Румунску улицу када су агенти упали унутра и савладали пратњу Николе Калабића.

Смештен у кућу на Вождовцу, Калабић бива савладан и врло почиње сарадњу са ОЗНА-ом. Прво је издао своје четнике који су остали по планинама који бивају јако брзо ликвидирани од стране ударних група КНОЈ и ОЗНА.[39]

Планирала се акција хапшења Драже Михаиловића и Никола Калабић је у замену за своју властиту безбедност пристао да сарађује. Био је како се наводи - веома вољан за сарадњу. Доведен у стан у Косовској улици под контролом ОЗНА-е Калабић је учио агенте о четницима, како се понашају, како једу, како се облаче, држе и говоре. По казивању агента који је био део свега тога - Калабић је био изузетно сервилан, чак до те мере да су га сами агенти задиркивали да треба више да се понаша „као Калабић“.[40]

Након обуке, одред агената ОЗНА-е под фиктивном командом Николе Калабиће креће у Босну у сусрет Дражи Михаиловићу. Након наиласка на патролу народне милиције, преобучени агенти ОЗНА-е се повлаче са терена и враћају у Београд, док Милиција, КНОЈ и ОЗНА претражују терен како би створили слику да заиста траже „четнике“. Онда поново група креће на терен. При првом сусрету са четницима, Калабић показује своју оданост ОЗНА-и и игра своју улогу перфектно.[41] Када су агенти доведени до места где се крио Дража Михаиловић, Калабић је показао лице издајника. Убеђивао је све време сопственог врховног команданта како је у Србији јака орагнизација, како су четници свуда, да народно незадовољство само што не експлодира и убеђивао га да пође са њима у Србију. Михаиловић се нећкао, али је Калабић био ванредно добар и убедио Михаиловића. Договорили су се о фиктивној акцији где је требало да заједно нападну станицу Милиције у Добруну. Калабић је лично одредио два агента ОЗНА-е.

Процес рехабилитација[уреди | уреди извор]

Весна Драгојевић, унука Никола Калабића, покренула је процес његове рехабилитације 2009. године.[42] Основни суд у Ваљеву је 2011. године својим решењем одредио 19. јануар 1946. године као датум Калабићеве смрти, односно погибије.[36][37][1][38] Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Ваљеву у мају 2017. године.[43] Ову одлуку је у мају 2018. поништио Апелациони суд и вратио на поновно одлучивање.[44] Поступак је настављен пред Вишим судом у Ваљеву.[45]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Новости.рс — Калабић и званично мртав
  2. ^ Погледи.рс — Ангелина Калабић
  3. ^ Погледи.рс — Рођени брат Николе Калабића
  4. ^ Преминуо најстарији Србин у Тасманији | Дијаспора | Novosti.rs
  5. ^ а б в г Поповић 2009, стр. 782.
  6. ^ а б Milovanović 1983a, стр. 75.
  7. ^ „Крваво обрачунавање у Улици краља Томислава: Један Црногорац тешко ранио Милана Калабића, пензионера да би осветио браћу убијену пре 15 година”. Време. 6850: 7. 31. јул 1940. 
  8. ^ а б Milovanović 1983a, стр. 76.
  9. ^ Borković 1979b, стр. 220.
  10. ^ Tomasevich 2002, стр. 215.
  11. ^ Tomasevich 1975, стр. 318.
  12. ^ а б Milovanović 1983c, стр. 158.
  13. ^ Tomasevich 1975, стр. 321.
  14. ^ а б в Tomasevich 1975, стр. 323.
  15. ^ Petranović 1992, стр. 410.
  16. ^ а б Milovanović 1983c, стр. 159.
  17. ^ а б Borković 1979b, стр. 223.
  18. ^ Tomasevich 1975, стр. 330.
  19. ^ Milovanović 1983c, стр. 164.
  20. ^ Petranović 1992, стр. 370.
  21. ^ „Kalabića ubili šest puta”. Novosti. 1. 1. 2011. 
  22. ^ Tomasevich 1975, стр. 338.
  23. ^ Национална архива Вашингтон, NAW, T501, roll 255, frame 000804, Приступљено 9. 4. 2013.
  24. ^ Tomasevich 1975, стр. 413.
  25. ^ Tomasevich 1975, стр. 342.
  26. ^ Karl Hnilicka: DAS ENDE AUF DEM BALKAN 1944/45 између pp. 224 и 225, Приступљено 9. 4. 2013.
  27. ^ Tomasevich 1975, стр. 413-414.
  28. ^ Ратко Парежанин; МОЈА МИСИЈА У ЦРНОЈ ГОРИ, Рим 1974 - стране 17-18
  29. ^ Радомир Милошевић - Чеда: ЗАКАСНЕЛИ РАПОРТ, Интерпринт, Београд 1996 - стране 78-79
  30. ^ Ратко Парежанин; МОЈА МИСИЈА У ЦРНОЈ ГОРИ, Рим 1974 - стране 17-18
  31. ^ Радомир Милошевић - Чеда: ЗАКАСНЕЛИ РАПОРТ, Интерпринт, Београд 1996 - стране 78-79
  32. ^ Radanović 2015.
  33. ^ а б Radanović 2015, стр. 402.
  34. ^ Tomasevich 1975, стр. 447; Поповић 2009, стр. 783.
  35. ^ Tomasevich 1975, стр. 441.
  36. ^ а б Време.рс — Геометар К
  37. ^ а б Блиц.рс — Никола Калабић убијен пред хватања Драже
  38. ^ а б Нови обрт: Калабић није издао Дражу Михаиловића
  39. ^ „Zamka za Nikolu Kalabića | Ostali članci”. Novosti.rs. Приступљено 15. 2. 2013. 
  40. ^ „Kalabić obučava udbaše | Ostali članci”. Novosti.rs. Приступљено 15. 2. 2013. 
  41. ^ „Od javke do javke | Ostali članci”. Novosti.rs. Приступљено 15. 2. 2013. 
  42. ^ Puzović, Branko. „Наш деда није издао Дражу! Новости, 06.06.2009”. Novosti.rs. Приступљено 15. 2. 2013. 
  43. ^ Рехабилитован Никола Калабић („Политика”, 26. мај 2017)
  44. ^ Укинута одлука о рехабилитацији Николе Калабића („Вечерње новости”, 18. мај 2018)
  45. ^ Ђуретић и Димитријевић сведочиће о Калабићу („Политика”, 5. фебруар 2019)

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]