Никола Калабић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Никола Калабић

Kalabic1.jpg
Никола Калабић

Лични подаци
Датум рођења 20. децембар 1906.
Место рођења Подновље (Аустроугарска)
Датум смрти 19. јануар 1946.?
Место смрти ФНРЈ
Војска Југословенска војска у отаџбини
Године служења 1941. — 1945.
Највиши чин мајор
Јединица Горска краљева гарда
Битке и ратови Други светски рат

Никола Калабић (Подновље код Дервенте, 20. децембар 1906.19. јануар 1946.?) је био начелник Катастарске управе у Ваљеву и резервни инжењеријски поручник Југословенске војске у Краљевини Југославији. Током Другог светског рата је био командант Горске краљеве гарде Југословенске војске у Отаџбини.

Биографија[уреди]

Рођен је у Подновљу код Дервенте, на северу Босне, од оца Милана и мајке Јоке. Имао је сестру Ангелину, рођену 1912, која је живела и преминула 1999. у Ваљеву.[1] По мајци је имао и брата Недељка Продановића, рођеног 1916.[2]

Николин отац се развео од Јоке после Првог светског рата, и затим се женио још три пута. Николу је у почетку водио са собом, тако да се он школовао у местима очевог службовања, а накратко и у Новом Пазару.

Завршио је шест разреда гимназије, а затим је уписао геодезију у Београду. На студијама је упознао годину дана млађу колегиницу Борку, рођену у Рајковиђима код Ваљева, у породици старих радикала-пашићеваца. Борка и Никола су се венчали 1929. године у ваљевској цркви, а следеће године, трећег августа, родили су им се близанци Мирјана и Милан. Прву службу су добили у Београду. Уследио је премештај у Аранђеловац, и најзад у Ваљево, где Калабићи и данас живе. Никола Калабић је до почетка Другог светског рата радио у ваљевској катастарској управи.

Као активни припадник четничког удружења Косте Пећанца одликован је 1936. године Орденом Југословенске круне.[3]

Други светски рат[уреди]

Први дан рата, 6. април 1941. године, резервног поручника Николу Калабића затекао је у кревету: нога му је била у гипсу због повреде у саобраћајној несрећи. Скинуо је гипс и отишао у Шабац, где му је био ратни распоред. Вратио се кући после двадесетак дана, са причом о расулу Југословенске војске. Ускоро је сазнао да се у немачком заробљеништву, рањен, налази генерал Љубо Новаковић, командант Ваљевског гарнизона Пети пук. Помогао је генералу да се извуче, а затим му је однео неопходне потрепштине на Букуљу. Ту је срео војводу Косту Пећанца, и прикључио се његовој четничкој организацији, у коју је генерал Новаковић већ ступио. Борка је приговорила Николи на његовом одласку у четнике, на шта је он одговорио: Пречи су ми краљ и отаџбина, заклео сам се. По Пећанчевим директивама, међу првима је почео формирање четничког одреда у Ваљеву и Колубари, у коме је касније вршио функцију обавештајног официра. За овај рад Пећанац га је наградио звањем војводе церског и ваљевског.[3]

Никола Калабић за време Другог светског рата

Али после свега три дана, Никола се вратио са Букуље. По Боркином сведочењу, био је нерасположен и пун горчине. Пећанцу је послао униформу и објаву, с поруком да га напушта зато што је кренуо са Недићем. Никола је псовао на сав глас, био је убеђен да ће Недић сарађивати са Немцима. Није могао да прихвати, говорио је да се ропства треба ослободити, нипошто бити роб. Како су вести биле све горе, одлучио је да пође у борбу, сведочила је Борка.

Средином августа 1941, Калабић је ступио у везу и с Дражом Михаиловићем, нудећи му своје услуге за склапање споразума с Пећанцем.[3] За пуковника Михаиловића, Никола је сазнао од угледног ваљевског адвоката, иначе Солунца, Свете Протића. Са Протићевим писмом-препоруком, лета 1941. године одлази на Равну гору. Његова прва дужност била је командир пратеће чете пуковника Михаиловића. Од новембра 1941, Никола је командир чете Горске гарде. Како се Михаиловић до јесени 1941. одлучио да напусти чак и ограничену сарадњу с партизанима и прихватио политику отвореног непријатељства, могао је неке своје јединице да стави под номиналну Недићеву команду. Калабић је био један од Михаиловићевих команданата који су се легазивало код Недића и Немаца.[4]

Нешто касније, 19. децембра исте године, Немци су одвели у логор Бањицу Николину и Боркину родбину, где је требало да буду стрељани. Међутим у јесен 1943. године, Никола је успео да их избави из логора, преко свог обавештајног официра Јанка Кошутића, преко његових веза у управи града.

Никола Калабић је био озлоглашен међу четницима, као и „Краљева гарда“ којој је стајао на челу. Један Калабићев официр писао је Михаиловићу новембра 1943. да се народ више плаши када чује да долазе четници у село него Немци, Бугари, „Арнаути“ и друге „вере“.[5]

Калабић је 27. новембра 1943. са немачким војним руководством склопио споразум који је предвидео заједничку борбу против комуниста под немачким водством и снабдевање четника муницијом[6][7]. Током априла и маја 1944. Калабићеве снаге бориле су се против 2. и 5. дивизије НОВЈ у склопу немачке операције Камерјегер. Током операције, у склопу обиласка јединица на фронту, посетио га је Војноуправни командант Југоистока генерал Фелбер, што је забележено у Ратном дневнику Фелберовог ађутанта[8].

Пролећа 1944. године генерал Михаиловић оснива до тада највеће јединице. Најбоља међу њима била је Четврта група јуришних корпуса, на челу са мајором Драгославом Рачићем и начелником штаба, капетаном Нешком Недићем.

Ефикасност јединица под командом Николе Калабића била је у најмању руку дискутабилна, како наводе историјски извори. На терену под његовом командом владао је хаос и јавашлук.

На челу свог другог јуришног корпуса, Калабић је учествовао у свим великим биткама против комуниста у Србији, лета и јесени 1944. године: у Жупи, на Јастрепцу, у Топлици, на Копаонику, поново у Жупи, на Јеловој Гори и на прилазима Равној гори.

11. августа 1944. Калабић се, заједно са Рачићем и Нешком Недићем састао у Тополи са Фелберовим представником капетаном кнезом фон Вредеом. Према фон Вредеовом извештају, представници четника су предложили унапређивање сарадње, која је до тада била спорадична, и стварање заједничког фронта против комуниста од Недићевих снага, СДК и Михаиловићевих четника под немачким покровитељством[9]. У књизи Карла Хнилицке објављена је позната фотографија из архиве генералмајора Гајтнера на којој су Рачић, Калабић и Нешко Недић са фон Вредеом у Тополи[10].

После пораза у бици на Јеловој Гори, Четврта група јуришних корпуса је била у расулу и повлачењу на север, и Калабић је поново на челу Горске гарде. Првих дана октобра корпус Горске гарде се са другим јединицама повукао до Београда, а Калабић и Нешко Недић водили су разговоре са генералом Мушицким, командантом СДК, у његовој команди у Београду. Наредних дана су четничке снаге, укључујући Горску гарду, из Београда транспортоване возовима и камионима у околину Краљева[11][12].

У забелешци обавештајног одељења штаба Армијске групе Ф од 19. октобра 1944. констатовано је како је Рачић објавио почетак борбе против „окупатора“, упркос одговарању од стране Калабића који такав потез сматра преурањеним[13].

Калабић се према Босни пробијао у групацији генерала Трифуновића преко Сјенице и Пријепоља, заједно са претходницом Шојерлен (Пробој Армијске групе Е кроз Санџак).

У источној Босни Калабић је командовао својим снагама у нападу четника на Тузлу децембра 1944, где су његове снаге учествовале у оштрим борбама, а о успесима су известиле немачку команду[14]. Током наредних дана Калабићеве снаге су претрпеле тешке губитке и делимично су разбијене[15].

Уочи покрета према Србији, започетог 13. априла 1945. године, све четничке јединице подељене су у три борбене колоне. На челу средње колоне, која је поред осталог имала да се стара и о безбедности врховне команде, био је потпуковник Никола Калабић. Тачно месец дана касније, после великих напора, све три колоне су стигле до краја свога пута: уништене су на Зеленгори, од стране неупоредиво надмоћнијих комунистичких снага. Преживеле групе војника су се упутиле на своје матичне територије, да наставе борбу. Са неколико десетина својих људи, Калабић је успео да стигне у околину Ваљева.

У бици на Зеленгори, припадници НОВЈ су заробили Николину мајку Јоку, супругу Борку и ћерку Мирјану. Заправо, оне су се предале комунистима, по Николином савету, под лажним именима. Али план није успео, јер је неко одмах препознао Калабиће. Комунисти су мобилисали Мирјану у 18. Хрватску ударну бригаду, иако још није имала ни 15 година, док су Јока и Борка одведене у затвор.

Сина Милана, Никола је водио са собом док је то било могуће. После неког времена, га је поверио свештенику Миру Глушцу, благајнику у једној бригади Горске гарде.

Према мемоарима архимандрита Јована Радосављевића, који се позива на сведочење фочанског свештеника Новака Станојевића, Миро Глушац је ухапшен 25. или 26. маја 1945. године, заједно са петнаестогодишњим Миланом Калабићем и стрељани су у селу Блажуј, код Сарајева, на врелу Босне.

Хватање Калабића и наводна сарадња са ОЗНОМ[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Операција хапшења Драже Михаиловића

Пред сам крај рата Никола Калабић као и многи други припадници ЈВУО покушавали су да се сакрију у забаченим деловима земље и тамо покушавајући да сачекају покушај буне против комунистичке власти. ОЗНА је кренула са широким планом ликвидације бивших припадника ЈВУО и осталих војних организација ван територији Југославије. Тако су успели своје агенте да убаце у мрежу подршке Николе Калабића, и да га у тајној операцији 5. децембра 1945. године ухапсе.

Замка[уреди]

Почетком јануара 1946. године Никола Калабић био је намамљен у Београд од стране агената ОЗНА-е преобучених у четнике. Његовим људима је речено да им се пружа шанса да изврше атентат на Тита. Од самог доласка у Београд били су под присмотром ОЗНА-е. Првобитно смештени у Румунску улицу када су агенти упали унутра и савладали пратњу Николе Калабића.

Смештен у кућу на Вождовцу, Калабић бива савладан и врло почиње сарадњу са ОЗНА-ом. Прво је издао своје четнике који су остали по планинама који бивају јако брзо ликвидирани од стране ударних група КНОЈ и ОЗНА. [16]

Планирала се акција хапшења Драже Михаиловића и Никола Калабић је у замену за своју властиту безбедност пристао да сарађује. Био је како се наводи - веома вољан за сарадњу. Доведен у стан у Косовској улици под контролом ОЗНА-е Калабић је учио агенте о четницима, како се понашају, како једу, како се облаче, држе и говоре. По казивању агента који је био део свега тога - Калабић је био изузетно сервилан, чак до те мере да су га сами агенти задиркивали да треба више да се понаша „као Калабић“.[17]

Након обуке, одред агената ОЗНА-е под фиктивном командом Николе Калабиће креће у Босну у сусрет Дражи Михаиловићу. Након наиласка на патролу народне милиције, преобучени агенти ОЗНА-е се повлаче са терена и враћају у Београд, док Милиција, КНОЈ и ОЗНА претражују терен како би створили слику да заиста траже „четнике“. Онда поново група креће на терен. При првом сусрету са четницима, Калабић показује своју оданост ОЗНА-и и игра своју улогу перфектно [18] Када су агенти доведени до места где се крио Дража Михаиловић, Калабић је показао лице издајника. Убеђивао је све време сопственог врховног команданта како је у Србији јака орагнизација, како су четници свуда, да народно незадовољство само што не експлодира и убеђивао га да пође са њима у Србију. Михаиловић се нећкао, али је Калабић био ванредно добар и убедио Михаиловића. Договорили су се о фиктивној акцији где су требали заједно да нападну станицу Милиције у Добруну. Калабић је лично одредио два агента ОЗНА-е.

Судбина и покушај рехабилитације[уреди]

Судбина Николе Калабића до данас није расветљена. Не постоје никакви докази да је погубљен док неки сведоци говоре о томе да је убијен пре хапшења Драже Михаиловића или да је преживео рат и био жив после рата више година. Неки говоре о томе да је након процеса против Михаиловића убијен, неки говоре да је умро у старости као заштићени сведок.[тражи се извор од 03. 2013.]

Године 2009. родбина Николе Калабића (унука Весна Драгојевић) покренула је његову рехабилитацију.[19] Донета је судска пресуда и утврђен датум погибије 19. јануар 1946. године.[20][21][22][23]

Референце[уреди]

  1. ^ Погледи.рс — Ангелина Калабић
  2. ^ Погледи.рс — Рођени брат Николе Калабића
  3. ^ а б в Миловановић (1991).
  4. ^ Tomasevich (1975).
  5. ^ Петрановић (1992), стр. 370.
  6. ^ Национална архива Вашингтон, NAW, T77, roll 882, frame 5630907-8, превод у Зборнику НОР-а XIV, књига 4, документ 262, Приступљено 9. 4. 2013.
  7. ^ Петрановић (1992), стр. 410.
  8. ^ Национална архива Вашингтон, NAW, T501, roll 255, frame 000804, Приступљено 9. 4. 2013.
  9. ^ Национална архива Вашингтон, документи Команде Југоистока (Армијске групе Ф) - NAW, T311, roll 286 Aktennotiz über Besprechung mit Vertretern der DM-Bewegung in Topola am 11.8.44., Приступљено 9. 4. 2013.
  10. ^ Karl Hnilicka: DAS ENDE AUF DEM BALKAN 1944/45 између страна 224 и 225, Приступљено 9. 4. 2013.
  11. ^ Ратко Парежанин; МОЈА МИСИЈА У ЦРНОЈ ГОРИ, Рим 1974 - стране 17-18
  12. ^ Радомир Милошевић - Чеда: ЗАКАСНЕЛИ РАПОРТ, Интерпринт, Београд 1996 - стране 78-79
  13. ^ "Racic beschloss den Kampf gegen den "Okkupator" aufzunehmen trotz abraten von Kalabic, der ein solches Vorgehen mit verfrüht bezeichnet. Racic beabsichtigt Verlegung seiner Einheiten nach Ostbosnien" - Национална архива Вашингтон, NAW, T311, roll 194, frame 000559 Aktennotiz für Ic-Lagebericht, Приступљено 9. 4. 2013.
  14. ^ Вечерњи извештај обавештајног одељења (18. децембар 1944.): „Хрватска: [...] Четници јављају да је 27. комунистичка дивизија претрпела тешке губитке у борбама са Рачићевим, Кесеровићевим и Калабићевим одредима 25 северно од Рогатице." - Национална архива Вашингтон, NAW, T311, roll 195, frame 000258-9 Ic-Abendsmeldung vom 18 Dezember 1944., Приступљено 9. 4. 2013.
  15. ^ Ахмет Ђонлагић: 27. источнобосанска дивизија НОВЈ, стр. 369
  16. ^ „Zamka za Nikolu Kalabića | Ostali članci“. Novosti.rs Приступљено 15. 2. 2013.. 
  17. ^ „Kalabić obučava udbaše | Ostali članci“. Novosti.rs Приступљено 15. 2. 2013.. 
  18. ^ „Od javke do javke | Ostali članci“. Novosti.rs Приступљено 15. 2. 2013.. 
  19. ^ Branko Puzović. „Наш деда није издао Дражу! Новости, 06.06.2009“. Novosti.rs Приступљено 15. 2. 2013.. 
  20. ^ Време.рс — Геометар К
  21. ^ Блиц.рс — Никола Калабић убијен пред хватања Драже
  22. ^ Новости.рс — Калабић и званично мртав
  23. ^ Нови обрт: Калабић није издао Дражу Михаиловића

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]