Никола Мелисен
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Код референцирања књига, користити Харвард стил цитирања. |
| Никола Мелисен | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Место рођења | Demetrias, |
| Место смрти | Demetrias, |
| Породица | |
| Супружник | Anna Palaiologina Maliasine |
Никола Комнин Анђел Дука Вријеније Мелсен (грч. Νικόλαος Κομνηνός Ἄγγελος Δούκας Βρυέννιος Μαλιασηνός), као византијски грчки племић и магнат активан у области Волоса у Тесалији у другој половини 13. века.
Живот
[уреди | уреди извор]Никола је био син првог осведоченог члана породице Мелисен, Константина, магната у Тесалији који се оженио Маријом, ћерком Михаила I Комнина Дуке, владара Епира.[1] Као и његов отац, користио се презименом „Комнин Мелисен“, али им се повремено додају и презимена још две велике византијске аристократске породице, Дука и Вријеније. Такође га често зову Анђел, вероватно наслеђено презиме преко мајке.[2]
Од оца је наследио велика имања у Тесалији. У почетку под епирским владарима, Николи је у његове поседе потврдио и византијски цар Михаило VIII Палеолог.[3] Никола се оженио Аном Комнин Дука Палеолог Филантропен, нећаком цара Михаила VIII Палеолога, око. 1255. Имали су најмање једног сина по имену Јован.[4] Овај брак, као и уклањање манастира Иларион у Алмиросу из надлежности манастира Макринитиса, који је основао Николин отац, од стране епирског деспота Михаила II Комнина Дуке, указује на промену породичне оданости од Епирске деспотовине ка Никејском царству.[5] Стога је брат цара Михаила VIII, Јован Палеолог, обновио зависност манастира у Халмиру и поново потврдио његов порески имунитет 1259. године, који је 1266. године поново потврдио деспот Нићифор I Комнин Дука.[5]
Негде 1271–1272, Никола и његова жена основали су манастир Неа Петра у Дрјанубаини у Тесалији. Првобитно женски манастир, негде између 1274. и 1277. године, претворен је у мушки манастир. Никола је и овом и манастиру Макринитиса дао неколико других поседа, и чак је успео да од цара Михаила VIII добије манастир Латому у Солуну као зависност од две фондације своје породице.[5] Негде између 1274. и 1276. године, и пар се замонашио, узимајући монашка имена Јоасаф и Антхуса; Никола је можда касније узео друго монашко име, Нил, на основу натписа из манастира Макринитиса који је касније уграђен у Богородичину цркву у Макриници.[2][2] Никола је још био жив 1280. године, а вероватно и 1285/86. После смрти, сахрањен је у манастиру Макринитиса.[2] После његовог уништења, његов надгробни споменик, са песмом, уграђен је у зидове манастира Атанасије у Макриници.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Polemis 1968, стр. 142–143
- ^ а б в г д Polemis 1968, стр. 143
- ^ Bartusis 2012, стр. 489–490
- ^ Polemis 1968, стр. 143, 163
- ^ а б в PLP, 16523. Μαλιασηνός, Νικόλαος Κομνηνὸς ῎Αγγελος ∆ούκας Βρυέννιος.
Литература
[уреди | уреди извор]- Bartusis, Mark C. (2012). Land and Privilege in Byzantium: The Institution of Pronoia. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-00962-2.
- Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press.
- Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit (2001). Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). Vol. I, 1–12, Add. 1–2, CD-ROM Version. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 978-3-7001-3003-1.
