Никола Цвијетић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
НИКОЛА ЦВИЈЕТИЋ
Nikola Cvijetić.jpg
Никола Цвијетић
Датум рођења(1913-04-19)19. април 1913.(106 год.)
Место рођењаЛукавац, код Невесиња
 Аустроугарска
Датум смрти24. мај 1991. (78 год.)
Место смртиСарајево, Социјалистичка Република Босна и Херцеговина СР БиХ
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Никола Цвијетић (Лукавац, 19. април 1913Сарајево, 24. мај 1991), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Босне и Херцеговине и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1913. године у Лукавцу код Невесиња, у сиромашној сељачкој породици. Због сиромаштва није могао да се школује. Одмах после завршене основне школе отишао је у Мостар, где је радио као трговачки помоћник до 1931. године.[1] Крајем 1931. године, после одслужења кадровског рока, дошао је у Сарајево и запослио се у Фабрици дувана. Био је активан УРС-овим синдикатима и биран за радничког повереника. Године 1939. постао је кандидат, 1940. члан Комунистичке партије Југославије, а затим и секретар партијске ћелије у Фабрици дувана.

Народноослободилачка борба[уреди]

Био је мобилисан у пролеће 1941. и до капитулације краљевине Југославије налазио се у својој јединици. Рат га је затекао на албанској граници, одакле се после расула југословенске војске вратио у Сарајево и одмах укључио у рад партијске организације. По задатку КПЈ, у данима који су претходили почетку устанка, послан је у Сјетину где је радио на припремању устанка, а крајем јуна поновно се вратио у Сарајево и укључио у рад партијске организације.

Почетком 1942. године, ухапсила га је усташка полиција. У затвору је наставио политичку активност и формирао актив симпатизера КПЈ. После 45 дана у затвору, пуштен је на слободу захваљујући симпатизерима КПЈ у полицијским редовима. После тога се одмах придружио партизанима. У почетку је био у ударној чети партизанског одреда „Звијезда“, а касније је постављен за помоћника комесара чете у Шестој источнобосанској ударној бригади. Цвијетић је од тада учествовао у многим борбама бригаде и истакао се у већини њих. Приликом прелска Шесте источнобосанске бригаде у Срем преко Босута, био је рањен током борби против Немаца у босутским шумама октобра 1942. године.

У Срему је остао као партијски радник до маја 1943. године, када је отишао у Трећу војвођанску бригаду, из које је упућен за политичког радника у Семберију. Средином октобра 1943, Цвијетић је, као секретар Окружног комитета КПЈ за Романију,[1] учествовао у борбама Романијског партизанског одреда.

До краја рата био је на партијским дужностима као секретар Окружног комитета КПЈ за Романију (септембар 1943 – април 1944), Власеницу (април – октобар 1944) и за Посавину и Требаву (октобар 1944 – фебруар 1945).

Послератна каријера[уреди]

После рата, биран је за посланика Народне скупштине БиХ и Савезне народне скупштине у више сазива. Био је и на разним партијским дужностима. Од новембра 1947. године био је секретар ОК КПЈ за Тузлу. Од новембра 1947. био је на дужности у Организационо-политичкој управи ПК КПЈ за БиХ и потпредседник Контролне комисије. Године 1948. био је изабран за секретара Градског комитета КПЈ за Сарајево, а од 1951. је био секретар Обласног комитета КПЈ и председник Обласног одбра за Сарајево. Године 1953. био је изабран за секретара Среског комитета КПЈ за Сарајево и члана првог Извршног већа Скупштине НР БиХ.

Био је члан Централног комитета СК БиХ, председник Социјално-здравственог већа Скупштине БиХ, синдикални функционер, председник Кадровске комисије ЦК СК БиХ, члан Главног одбора Социјалстичког савеза радног народа БиХ, члан Интерпарламентарне уније, члан Савета Републике Босне и Херцеговине и остало.

Умро је 24. маја 1991. године у Сарајеву.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Југословенски савременци: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982.