Нико Бартуловић

С Википедије, слободне енциклопедије
Нико Бартуловић
Нико Бартуловић, око 1940. године
Датум рођења(1890-12-23)23. децембар 1890.
Место рођењаСтари Град на Хвару
 Аустроугарска
Датум смрти1945.(1945-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (54/55 год.)
Место смртиДФЈ
НародностЈугословен

Нико Бартуловић (Стари Град на Хвару, 23. децембар 1890 – 1945) је био југословенски књижевник, новинар, позоришни редитељ и преводилац. Припадао је Организацији југословенских националиста (ОРЈУНА).

Образовање и рана делатност[уреди | уреди извор]

Основну школу је завршио у родном месту. Родитељска жеља је била да се школује за католичког свештеника, али је он уписао Реалну гимназију у Сплиту, да би матурирао у Задру. Студирао је славистику на Филозофском факултету у Прагу и Грацу, од 1909. до 1912. године.

Постао је суплент (професорски приправник) гимназије у Котору 1912. године, одакле је отпуштен због политичких ставова о националном питању Јужних Словена. У једној песми се славио наду да ће у Далмацију доћи краљ Петар I Карађорђевић.

Ухапшен је од аустроугарских власти 26. јула 1914. године, уочи објаве рата Краљевини Србији. У том тренутку је био сарадник листа "Слобода" из Сплита, јединих далматинских новина које нису ожалиле убиство аустроугарског надвојводе Франца Фердинанда. Осуђен на затворску казну, коју је служио у Шибенику, Марибору, Градачцу, Грацу и Карлау. Осуђен је на пет година затвора, али је изашао након три и по године и отишао на лечење. У Марибору је делио ћелију са Ивом Андрићем, а ту су заједно читали књигу Серена Кјеркегора "Или-или".

Написао је предговор за прво издање прве књиге Иве Андрића „Ex Ponto“, објављено у Загребу 1918. године.

Свој први књижевни рад „Куга: драма у три чина“, штампао је у Загребу 1918. године. Две године касније, објавио је и збирку приповедака „Ивањски кријесови“.

Часопис „Књижевни југ“[уреди | уреди извор]

Бартуловић је пред крај Првог светског рата 1918. године, основао часопис „Књижевни југ“ и радио као његов главни уредник. Седиште редакције је било у Загребу (Гундулићева улица 29), а њени чланови су били Иво Андрић, Владимир Ћоровић и Бранко Машић. Касније су се уредништву придружили Милош Црњански и Антон Новачан.

У програмском тексту на почетку првог броја „Књижевног југа“, Бартуловић је записао: „Задаци југославенства су за нас задаци човјечанства, а све скупа поједностављено: задаци појединца.“[1]

Часопис је основан на чисто југословенским темељима и у складу с тим прилози су били штампани на ћирилици и латиници. Најзначајнији писци су се јавили својим прилозима у овом часопису, а међу њима су били Тин Ујевић, Мирослав Крлежа, Владимир Назор, Исидора Секулић, Сима Пандуровић, Алекса Шантић, Иво Војновић, Иван Цанкар...

Међуратни период[уреди | уреди извор]

Као присталица југословенства, радосно је дочекао распад Аустроугарске монархије. Пошто су власти у Загребу одлагале уједињење, Бартуловић је предлагао да се Далмација самостално уједини са Краљевином Србијом, не чекајући одлуку Загреба.

У част доласка краљице Марије Карађорђевић у Сплит 11. маја 1923. године, Народно позориште за Далмацију је извело део представе Биједна мара, по Бартуловићевом тексту и у његовој режији.[2]

У Сплиту је био управник Народног позоришта од 1926. до 1930. године, када прелази у Београд. Приредио је спомен књигу у част десете годишњице владавине краља Александра I Карађорђевића 1931. године.

Уређивао је листове „Јавност“ (1935-1937), „Круг“ (1937) и „Видици“ (1937-1940). Био је и члан уредништва Српског књижевног гласника.

Био је члан Српског ПЕН центра, огранка Међународног ПЕН центра, удружења песника, есејиста и писаца.

Преводио је са чешког, италијанског и словеначког језика, а дела Ивана Цанкара је преводио на чешки језик.

Организација југословенских националиста (ОРЈУНА)[уреди | уреди извор]

Приступио је Југословенској напредној националистичкој омладини (ЈННО), непосредно по оснивању 1921. године у Сплиту. Организације је 16 месеци касније променила име у Организација југословенских националиста (ОРЈУНА).

Говорио је на првом конгресу Организације југословенских националиста, који је одржан у Сплиту од 1. до 3. децембра 1921. године, на Дан уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, поводом друге годишњице настанка Краљевине СХС. На конгресу је изабран за потпредседника Директоријума.[3]

Учествовао је у издавању лист „Победа“, гласила организације.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Бартуловић је покушао да током Априлског рата 1941. године, напусти Краљевину Југославију и оде у емиграцију. Његов авион није полетео из Никшића, а други авион у којем се налазио његов стари пријатељ Владимир Ћоровић, доживео је несрећу и одвео путнике у смрт.

Вратио се у Сплит, тада у италијанској окупационој зони. Учествовао је у раду одбора за помоћ избеглицама из Независне Државе Хрватске.[4]

Извори наводе да се током пролећа 1943. године у Колашину, састао са адвокатом Драгишом Васићем, потпредседником Српског културног клуба и једном од првих људи који се, иако левичар, на почетку рата придружио покрету пуковника Драгољуба Драже Михаиловића. Као сплитски делегат, Бартуловић је присуствовао Светосавском конгресу у селу Ба, 27. и 28. јануара 1944. године.[5]

Капитулација Италије је довела до тога да у Сплит уђу усташке и немачке снаге. Бартуловић је ухапшен 29. марта 1944. године и остао је у затвору до ослобођења Сплита 26. октобра 1944. године.

Смрт[уреди | уреди извор]

Комунистичке власти су ухапсиле Бартуловића непосредно по уласку у Сплит. Најпре је држао у затвору у Книну, а од 1945. године у Задру.

Убијен је почетком 1945. године на путу према Загребу, између Обровца и Топуског, без судске пресуде.

Неподобност Бартуловићевих дела[уреди | уреди извор]

Након доласка Комунистичке партије Југославије на власт 1944. године, дела Нике Бартуловића нису штампана и на њега се гледало као политички неподобног аутора, због израженог национализма и антикомунизма.

Песник Марко Ристић, амбасадор ФНР Југославије у Француској (1945-1948) и члан Савета федерације, познат по својој оштрој и политички мотивисаној критици предратних писаца, записао је о Бартуловићу: „...у доба Првог светског рата када је у Загребу био један од уредника Књижевног југа био је патриота, али је његов патриотизам, развијајући се у правцу национализма до крајњих реакционарних консеквенца, у Другом светском рату дегенерирао у своју супротност, у своју крваву четничку негацију.“[6] Касније ће рећи да је Бартуловић: „...писац без неког нарочитог дана.“

Дела Нике Бартуловића су поново штампана 1990. године. Тада су изашле три његове приповетке у оквиру антологије „Утуљена баштина“, коју је приредио Гојко Тешић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду.[7]

Политичка мисао Нике Бартуловића[уреди | уреди извор]

Југословенство[уреди | уреди извор]

Бартуловић је у својим раним чланцима, попут програмског уводника у првом броју часописа „Књижевни југ“, показао неподељену наклоност идеји југословенства и братској заједници хрватског и српског народа. Тврдио ја да Хрвати дају деци српска имена: „...а сваки Србин из Србије који би се код њих појавио био гледан као више биће, као нека врста натчовека.“[8]

Идеје о југословенству је уздизао и темељио на вишим, опште људским принципима. Зато је на ово питање гледао као на продужетак демократске идеје.[8]

Залагао се за унитарну државу, те је самим тим био противник федералистичких концепата уређења Југославије.[9] Веровао је да би таква држава ојачала национална осећања усмерена према јединственој југословенској нацији.

Антикомунизам и антифашизам[уреди | уреди извор]

На комунизам и фашизам, Бартуловић је гледао као на два једнако екстремна појма, која су му подједнако далеко као једном демократи.[10]

Антиклерикализам[уреди | уреди извор]

У хрватском политичком покрету окупљеном најпре око Хрватске сељачке странке Стјепана Радића, а касније и усташком покрету, Бартуловић је видео јаку подршку Римокатоличке цркве. Како је Ватикан био најватренији заговорник очувања Аустроугарске, као тврде католичке државе, самим тим и непријатељ југословенства, сасвим је јасно зашто се Бартуловић определио за антиклерикалне политичке позиције.[8]

Масонерија[уреди | уреди извор]

Поједини извори упућују на то да је Бартуловић био слободни зидар, односно припадник масонске ложе „Доситеј Обрадовић“, заједно са Виктором Новаком и Фердом Шишићем, за које се поуздано зна да су припадали масонерији.

Награде[уреди | уреди извор]

За свој роман „На прелому“, добио је награду Министарства просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. За књигу „Људи на острву“, добио је Награду Коларчеве задужбине. Награду листа Политика је добио за приповетку „Љубав на одру“, а награду „Цвијета Зузорић“ је добио за причу „Синовљева госпоја“.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Kuga: drama u tri čina, Nakladni zavod Ign. Granitz, Zagreb 1918.
  • Ivanjski krijesovi: novele, Zagreb 1920.
  • Bijedna Mara: drama u 4 čina, prema eposu Luke Botića, Naklada Jugoslavenske knjižare, Split 1922.
  • Od revolucionarne omladine do ORJUNE: istorijat jugoslovenskog omladinskog pokreta, Direktorijum Orjune, 1925.
  • More u našoj književnosti, Centrala Jadranske straže, Split 1927.
  • На прелому: роман, Српска књижевна задруга, Београд 1929.
  • Људи на острву, Издавачко предузеће Геце Кона, Београд 1931.
  • Спомен књига: 10 година владавине Његовог Величанства краља Александра I (1921-1931), Управа "Спомен књиге 10 година Њ. В. Александра I", Београд 1931.
  • Сабрана дела I-II, Народна просвета, Београд 1932.
  • Изабране приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1938.
  • Мој пријатељ Тонислав Малвасија, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон а.д, Београд 1940.
  • Glas iz gorućeg grma, Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, Zagreb 2003.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Niko Bartulović: Zadaci vremena, Književni jug, Broj 1, Zagreb 1918, str. 1-4.”. digitalna.nb.rs. 1. јануар 1918. Приступљено 2020-08-06. 
  2. ^ „Позоришни плакат Народног позоришта за Далмацију - Сплит (11. мај 1923)”. digitalna.nb.rs. Приступљено 2020-08-06. 
  3. ^ Bartulović, Niko (1925). Od revolucionarne omladine do ORJUNE: Istorijat jugoslovenskog omladinskog pokreta. Split: Direktorijum Orjune, Splitska Društvena Tiskara. 
  4. ^ „Нико Бартуловић”. www.deathpenalty.rs. Архивирано из оригинала 14. 07. 2020. г. Приступљено 2020-08-06. 
  5. ^ Илић, Саша (2003). „Велики национални конгрес у селу Ба 26-28. јануар 1944. године: Билтени дирекције за информативну службу”. Архив: часопис Архива Југославије. 1/2: 163. Архивирано из оригинала 27. нов 2022. г. Приступљено 06. авг 2020.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date=, |archive-date= (помоћ)
  6. ^ Ristić, Marko (1952). Književna politika: Članci i pamfleti. Beograd: Prosveta. 
  7. ^ Tešić, Gojko (1990). Utuljena baština: antologija. Beograd: Književno izdavačka zadruga Dositej. 
  8. ^ а б в Божић, Софија (2011). „Нико Бартуловић у предвечерје Другог светског рата: идеолошки погледи једног хрватског интелектуалца” (PDF). Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 77: 19. 
  9. ^ Илић, Саша (2003). „Велики национални конгрес у селу Ба, 26-28. јануар 1944. године: Билтени Дирекције за информативну службу”. Архив: часопис Архива Југославије. 1/2: 163. Архивирано из оригинала 27. нов 2022. г. Приступљено 06. авг 2020.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date=, |archive-date= (помоћ)
  10. ^ Bartulović, Niko (7. 11. 1936). „Protiv alternative: fašizam ili boljševizam”. Javnost. 45. 

Извори и литература[уреди | уреди извор]

  • Божић, Софија: Нико Бартуловић у предвечерје Другог светског рата: идеолошки погледи једног хрватског интелектуалца, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Филозофски факултет Универзитета у Београду, 77/2011, 13–26.
  • Жутић, Никола (2010). Идеологија и политика Нике Бартуловића 1911-1935, књига 1, Српска радикална странка Београд.
  • Жутић, Никола (2011). Идеологија и политика Нике Бартуловића 1935-1941, књига 2, Српска радикална странка Београд.
  • Жутић, Никола (2011). Историјско у књижевности Нике Бартуловића, Српска радикална странка, Београд.
  • Жутић, Никола (2010). Нико Бартуловић - римокатолик четник. Српска радикална странка, Београд.
  • Јакић, Т (1972). Бартуловић, Нико, Лексикон писаца Југославије, I, МС, Нови Сад, стр. 167-169.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нико_Бартуловић&oldid=26639803”