Пређи на садржај

Нилска гуска

С Википедије, слободне енциклопедије

Нилска гуска
Нилска гуска у француској
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Anseriformes
Породица: Anatidae
Род: Alopochen
Врста:
A. aegyptiaca
Биномно име
Alopochen aegyptiaca
(Linnaeus, 1766)
Уобичајени ареал нилске гуске
Синоними

Anas aegyptiaca Linnaeus, 1766

Нилска гуска (лат. Alopochen aegyptiaca) је афрички члан породице пловки, која укључује патке, гуске и лабудове. Због своје популарности првенствено као украсне птице, врста је такође уведена у Европу, Сједињене Државе и друга места ван свог природног подручја.[2][3][4] Египатске гуске су редовно биле представљене у древној египатској уметности.[5]

Таксономија

[уреди | уреди извор]

Нилску гуску је формално описао 1766. године шведски природњак Карл Линеј у дванаестом издању своје „Systema Naturae“ под биномним називом лат. Anas aegyptiaca.[6][7] Линеј је делимично засновао свој извештај на „L'oye d'Egypte“ који је 1760. године описао и илустровао француски орнитолог Матурен Жак Брисон у својој лат. Ornithologie.[8] Брисон је користио латински назив лат. Anser Egyptiatiacus, али иако је сковао латинска имена за врсте, она се не уклапају у биномски систем и нису призната од стране Међународне комисије за зоолошку номенклатуру.[9] Египатска гуска се сада сврстава заједно са изумрлом гуском са Маурицијуса, као и изумрлом гуском са острва Реунион у род Alopochen, који је 1885. године увео норвешки зоолог Леонард Стејнегер.[10][11] Врста је монотипска: нису препознате подврсте.[11] Генеричко име Alopochen (дословно, лисица-гуска) заснива се на грчком ἀλωπός (alōpós, такође ἀλώπηξ alōpēx), „лисица“ и χήν (chēn) „гуска“, што се односи на румену боју њених леђа. Реч χήν : chēn је граматички мушког или женског рода. Име врсте лат. aegyptiacus (или лат. aegyptiaca) потиче од лат. Aegyptiacus, „египатски“.[12]

Верује се да је нилска гуска најближе сродна утвама (род Tadorna) и њиховим сродницима, и смешта се са њима у потпородицуTadorninae. То је једини постојећи члан рода Alopochen, који такође садржи блиско сродне праисторијске и недавно изумрле врсте. Подаци о секвенци мтДНК цитохрома б указују на то да је потребно даље испитивање веза између Alopochen и Tadorna.[13]

Опис

[уреди | уреди извор]
Одрасла јединка и гушчићи
Гушче

Добро плива и у лету делује тешко, више као гуска него патка, отуда и енглески назив.[14] У просеку су 63 - 73 цм дугачке.

Полови ове врсте су идентични по перју, али су мужјаци обично нешто већи. Значајно се разликују у тону перја, неке птице су сивље, а друге смеђе, али није примећено да је ова варијација повезана са полом или старошћу. Велики део крила одраслих птица је бео, али бела боја је скривена покривним крилима када су у мировању. Када је узнемирена, било у знаку алармирања опасности или агресије, примећује се бела боја перја.[15]

Нилске гуске у дивљини могу живети до 15 година, док су забележене јединке у заточеништву које су достигле старост од 35 година.[16]

Гласови и вокализације полова се разликују, мужјак има промукло, пригушено квакање слично пачјем, које се ретко чује осим ако није узнемирен, као и гласнији, дахтавије оглашавање који се изводи у брзим секвенцама, звучећи помало као парна машина.[17] Женка има много бучнији, храпавији звук који често показује агресију док се брине о својим младима.[18] Мужјак нилске гуске привлачи своју женку сложеним, бучним удварањем које укључује трубљење, истезање врата и показивање перја.[19]

Дистрибуција

[уреди | уреди извор]

Нилска гуска је пореклом из подсахарске Африке и долине Нила, где је широко распрострањена и уобичајена до бројна,[20] мада је постала ретка у северној долини Нила.[21] Налази се у отвореним или полуотвореним стаништима, обично близу слатке воде, у распону од низија до 4.000 м надморске висине, изнад нивоа мора у Етиопској висоравни, и углавном одсутна из густих шума и пустиња.[15][20] Док се не гнезди, донекле се распршује, понекад правећи дуже миграције ка северу у сушне регионе Сахела, а повремено чак стижући до северноафричких земаља Алжира и Туниса,[15][20] па су због тога историјски гледано биле чешћи део тог ареала.[21]

Пронађени су примерци у југоисточној Европи (до доњег Дунава и јужне Мађарске) до почетка 18. века, а у деловима Турске и западног Блиског истока до почетка 19. века (и од тада се поново успоставила мала популација захваљујући побеглим заробљеним птицама), али његови историјски ареали на овим местима нису потпуно познати, а разлог нестанка је такође непознат.[20][21][22]

Уведене популације

[уреди | уреди извор]

Уједињено Краљевство

[уреди | уреди извор]

Британска популација нилске гуске датира из 17. века када је уведена на имања и у паркове,[4][23] иако је врста формално додата на британски списак птица тек 1971. године.[24] Британска увођења су била прва ван његовог изворног подручја; међутим, ове јединке се нису широко прошириле и није познато да су се прошириле у друге земље.[4][23] У Великој Британији се налази углавном у Источној Англији и на разним локацијама дуж реке Темзе,[25][26] где се гнезди на стаништима са отвореном водом, кратком травом и погодним местима за гнежђење (било острва, рупе у старим дрвећима или међу на старом дрвећу). Током зиме, широко су распрострањени у речним долинама, где се хране кратком травом и житарицама.[27][28] У Уједињеном Краљевству је 2009. године званично проглашена неаутохтоном врстом. Сходно томе, египатске гуске у Великој Британији могу бити одстрељене без посебне дозволе ако изазивају проблеме.[29]

Континентална Европа

[уреди | уреди извор]

Нилска гуска је први пут уведена у Холандију 1967. године, а у Белгију 1982. године, и то је чинило основу за популацију у континенталној Европи, вероватно допуњену неким јединкама које су побегле из заточеништва из других европских земаља.[4][23] Из ове две земље, врста је доживела релативно брзо ширење ареала у суседне земље, прво се проширивши у Немачку и Француску (где је могуће да су је допуниле локални бегунци иѕ заточеништва) средином 1980-их, а затим у Чешку, Данску, Луксембург и Швајцарску почетком 2000-их.[4][23][30] Даља запажања, понекад и са изоловане случајеве размножавања, направљена су у Аустрији, Италији, Пољској, Шпанији, Шведској и другде у континенталној Европи, али још увек није познато да се усталило у тим земљама.[4][23]

У Србији је ретка пролазница, могуће и да су виђени примерци побегли из заточеништва.[31]

Због своје агресивности према другим птицама, може смањити или потиснути аутохтоне врсте,[4][30], а од 2017. године нилскаска гуска је наведена као инвазивна врста у Европској унији.[32] Стога се ова врста не може увозити, узгајати, транспортовати, комерцијализовати, користити, размењивати или намерно испуштати у животну средину, а државе чланице су обавезне да покушају да је искорене.[33]

Остале земље

[уреди | уреди извор]

Поред Европе, египатска гуска је презентована и успоставила популације за размножавање на Маурицијусу, у Израелу, Уједињеним Арапским Емиратима и Сједињеним Државама.[4] У САД, популације које се гнезде налазе се у Арканзасу, Калифорнији, Флориди, Небраски, Оклахоми и Тексасу, са повременим извештајима о овој врсти и на другим местима.[34][35][36] Иако је египатска гуска уведена у Аустралију и Нови Зеланд, није се учврстила у тим земљама.[36]

Понашање

[уреди | уреди извор]

Ово је углавном копнена врста, која ће се такође може наћи и на дрвећу.

Ова врста ће се гнездити у великом броју локација, посебно у рупама зрелог дрвећа у парковима. Женка гради гнездо од трске, лишћа и траве, а оба родитеља се смењују у инкубацији јаја.[19] Египатске гуске се обично паре доживотно. И мужјак и женка брину о потомству док не буду довољно стари да се сами брину о себи.[37] Међутим, таква родитељска брига не укључује тражење хране за младе, који су способни сами да се хране након излегања.

Нилске гуске обично једу семе, лишће, траву и стабљике биљака. Повремено ће јести скакавце, црве или друге мале животиње. Док гушчићи не напуне неколико недеља и не буду довољно јаки за пашу, хране се углавном малим воденим бескичмењацима, посебно слатководним планктоном. Као резултат тога, ако аноксични услови доведу до производње ботулинум токсина и он се преноси кроз ланац исхране путем црва и ларви инсеката неосетљивих на токсин, читава јата гушчића која се хране таквим пленом могу угинути. Родитељи, који не једу такве организме у значајној мери, углавном остају нетакнути.

Оба пола су агресивно територијална према својој врсти током парења и често прогоне уљезе у ваздуху, нападајући их у ваздушним „борбама“.[18] Примећено је да египатске гуске нападају ваздушне објекте попут дронова који улазе у њихово станиште. Суседни парови могу чак и убити туђе потомство ради опстанка сопственог потомства, као и због више ресурса.

У њиховом изворном подручју, предатори египатских гусака укључују леопарде,[38] лавове, гепарде, хијене, крокодиле и лешинаре Старог света.[39]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Gosling
    Гушче
  • Goslings
    Гушчићи
  • Female from the front
    Женка нилске гуске
  • Male (left) herding one of his females (right)
    Мужјак (лево) чува једну од својих женки (десно)
  • Immature birds
    Незреле птице
  • Subadult
    Млади одрасли
  • In flight
    У лету
  • Head
    Глава
  • Front
    Предњи део
  • Alopochen aegyptiacus eggs
    Јаја Alopochen aegyptiacus
  • Egyptian geese in Gauteng, South Africa
    Нилске гуске у Гаутенгу, Јужна Африка
  • Egyptian goose in a crow's nest that has been taken over in Germany.
    Нилска гуска у вранином гнезду које је преузела, локација у Немачкој.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ BirdLife International (2018). „Alopochen aegyptiaca”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2018: e.T22679993A131910647. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T22679993A131910647.en Слободан приступ. Приступљено 11. 11. 2021. 
  2. ^ Dohner, Janet Vorwald (2001). The Encyclopedia of Historic and Endangered Livestock and Poultry Breeds. Yale University Press. ISBN 978-0300138139. 
  3. ^ Braun, D.Greg (2004). „First documented nesting in the wild of Egyptian Geese in Florida” (PDF). Florida Field Naturalist. 32 (4): 138—143. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж Huysentruyt, F.; Callahan, C.T.; Stubbe, D.; Winston, K.; Adriaens, T.; Brooks, D.M. (2020). "Egyptian Goose (Alopochen aegypticaca, Linnaeus, 1766)". In Downs, C.T.; L.A. Hart (eds.) Invasive Birds Global Trends and Impacts. CABI. стр. 206 — 212. ISBN 978-1-78924-206-5. 
  5. ^ Houlihan, Patrick F. (2023-09-30). The Birds of Ancient Egypt. Oxbow Books. ISBN 979-8-88857-029-6. 
  6. ^ Linnaeus, Carl (1766). Systema naturae : per regna tria natura, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis (на језику: латински). Том 1, део 1 (12. изд.). Holmiae (Stockholm): Laurentii Salvii. стр. 197. 
  7. ^ Mayr, Ernst; Cottrell, G. William, ур. (1979). Check-List of Birds of the World. 1 (Друго издање изд.). Cambridge, Massachusetts: Museum of Comparative Zoology. стр. 449. 
  8. ^ Brisson, Mathurin Jacques (1760). Ornithologie, ou, Méthode Contenant la Division des Oiseaux en Ordres, Sections, Genres, Especes & leurs Variétés (на језику: француски и латински). 6. Paris: Jean-Baptiste Bauche. стр. 284—288 Две звездице (**) на почетку одељка означавају да је Брисон свој опис засновао на испитивању примерка. 
  9. ^ Allen, J.A. (1910). „Collation of Brisson's genera of birds with those of Linnaeus”. Bulletin of the American Museum of Natural History. 28: 317—335. 
  10. ^ Stejneger, Leonhard (1885). Kingsley, John Sterling, ур. The Standard Natural History. 4, Birds. Boston: S.E. Cassino. стр. 141. 
  11. ^ а б Gill, Frank; Donsker, David; Rasmussen, Pamela, ур. (август 2024). „Screamers, ducks, geese & swans”. IOC World Bird List Version 14.2. International Ornithologists' Union. Приступљено 6. 11. 2024. 
  12. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 33, 42. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  13. ^ Sraml, M.; Christidis, L.; Easteal, S.; Horn, P.; Collet, C (1996). „Molecular Relationships Within Australasian Waterfowl (Anseriformes”. Australian Journal of Zoology. 44 (1): 47—58. doi:10.1071/ZO9960047. 
  14. ^ „What characteristics distinguish Egyptian Geese?”. 16. 06. 2013. Приступљено 29. 05. 2025. 
  15. ^ а б в Madge, Steve; Burn, Hilary (1988). Waterfowl: an identification guide to the ducks, geese, and swans of the world. Boston: Houghton Mifflin. стр. 170. ISBN 978-0-395-46727-5. 
  16. ^ „Egyptian Goose”. Lehigh Valley Zoo (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-21. 
  17. ^ „Egyptian Goose - Nord University Bird ID”. 
  18. ^ а б MacLean, Gordon L.; Roberts, Austin (1988). Roberts' Birds of Southern Africa. Hyperion Books. ISBN 978-1-85368-037-3. 
  19. ^ а б „Egyptian Goose Fact Sheet”. Lincoln Park Zoo. 
  20. ^ а б в г Carboneras, C. (1992). „Egyptian Goose”. Ур.: del Hoyo, J.; A. Elliott; J. Sargatal. Handbook of the Birds of the World. I. Lynx Edicions. стр. 589. ISBN 84-87334-10-5. 
  21. ^ а б в Gyimesi, A.; Lensink, R. (30. 9. 2010). „Risk analysis of the Egyptian Goose in the Netherlands” (PDF). Bureau Waardenburg bv. Приступљено 10. 7. 2023. 
  22. ^ Marchant, J. (2022). „Alopochen aegyptiaca (Egyptian goose)”. CABI Digital Library. doi:10.1079/cabicompendium.94205. Приступљено 10. 7. 2023. 
  23. ^ а б в г д Gyimesi, A.; Lensink, R. (2012). „Egyptian Goose Alopochen aegyptiaca: an introduced species spreading in and from the Netherlands”. Wildfowl. 62: 128—145. 
  24. ^ Holloway, Simon (2010). The Historical Atlas of Breeding Birds in Britain and Ireland 1875-1900. A & C Black. ISBN 9781408128664. 
  25. ^ „Specieswatch: Egyptian goose”. the Guardian (на језику: енглески). 2014-05-25. Приступљено 2021-04-29. 
  26. ^ „Illuminated River's New Sacred Friends”. Illuminated River (на језику: енглески). 3. 5. 2019. Приступљено 2021-04-29. 
  27. ^ Sutherland, W. J.; Allport, G. (1991-07-01). „The distribution and ecology of naturalized Egyptian Geese Alopochen aegyptiacus in Britain”. Bird Study. 38 (2): 128—134. Bibcode:1991BirdS..38..128S. ISSN 0006-3657. doi:10.1080/00063659109477080 Слободан приступ. 
  28. ^ „Egyptian goose”. Приступљено 29. 05. 2025. 
  29. ^ McCarthy, Michael (30. 09. 2009). „Britain's naturalised parrot now officially a pest”. The Independent. Лондон. Приступљено 29. 05. 2025. 
  30. ^ а б Mazurska, K.; Solarz, W. (2016). „Risk Assessment of Egyptian goose Alopochen aegyptiacus” (PDF). European Union. Приступљено 10. 7. 2023. 
  31. ^ „Nilska guska - eBird”. ebird.org (на језику: српски). Приступљено 2025-05-29. 
  32. ^ „List of Invasive Alien Species of Union concern - Environment - European Commission”. ec.europa.eu. Приступљено 2021-07-26. 
  33. ^ „REGULATION (EU) No 1143/2014 of the European parliament and of the council of 22 October 2014 on the prevention and management of the introduction and spread of invasive alien species”. Архивирано из оригинала 2017-03-03. г. 
  34. ^ „Egyptian Goose”. Audubon. 2017-11-14. Приступљено 2022-07-21. 
  35. ^ Clark, Gary (2011-11-04). „Non-native Egyptian geese proliferating in Texas”. Houston Chronicle. Приступљено 2020-05-22. 
  36. ^ а б Chesbro, C. Distribution of the Egyptian Goose (Alopochen Aegyptiacus) in Northwestern Arkansas and in the United States of America (Теза). University of Arkansas. 
  37. ^ „Egyptian Goose”. Приступљено 29. 05. 2025. 
  38. ^ „This goose feigns injury to save its chicks from a leopard”. Animals (на језику: енглески). 2018-12-04. Архивирано из оригинала 3. 3. 2021. г. Приступљено 2022-04-03. 
  39. ^ Tattan, Anna. „Alopochen aegyptiaca (Egyptian goose)”. Animal Diversity Web (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-02. 

Спољaшње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нилска_гуска&oldid=30108783”