Нова левица

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Демонстрације против рата 1968. године у Ванкуверу

Нова левица (енглески језик: New Left) је појам за модерну, прогресивну, радикално-демократску и широку политичку филозофију насталу на основу идеја које су промовисали различити активистички покрети на Западу у другој половини двадесетог века, али и теорија савремених теоретичара левице.[1]

Увод и настанак[уреди | уреди извор]

Демонстрације против рата у Вијетнаму 21. октобра 1967. године у Вашингтону
Демонстранткиња нуди цвет војној полицији на протесту против рата у Вијетнаму у Арлингтону, Вирџинија, 21. октобра 1967. године
Покрет женског ослобођења

Нова левица је израз којим се описују нове замисли, идеје и покрети који су се 1960-их и 1970-их појавили или развили на левом делу политичког спектра, пре свега у западном свету, а којима је било заједничко то да су, било по својим крајњим циљевима или тактици, представљали отклон од дотада доминантног једнопартизма, бољшевизма и лењинизма различитих струја (тј. политике која је у мањој или већој мери углавном завршила у стаљинизму). Заговорницима нове левице је било заједничко то да се капиталистичком поретку супротстављају не само кроз контекст класне борбе, него и кроз борбу за права и слободе појединца, односно кроз инсистирање на еманципаторским људским правима и слободама, слободи изражавања, слободи окупљања и протеста, расној и родној равноправности, сексуалним слободама (право на коришћење контрацепције, право на абортус или легализација права ЛГБТ+ особа). Као извориште нове левице се најчешће спомињу Сједињене Америчке Државе средином 1960-их где је управо сазревала тзв. генерација бејби-бумера, прва која је одрасла у друштвено-економским околностима поратног економског бума, драматично другачијим околностима од својих родитеља, а што се одразило кроз генерацијски јаз и одбацивање њихових вредности, те прихватање поткултуре, контракултуре и покрета хипика, деце цвећа и шездесетосмаша, који ће често бити блиско повезивани са новом левицом. Покрети тога времена су се противили традиционалном ауторитету и неприкосновеним вођама, подржавали слободну љубав и легализацију појединих психоактивних супстанци, противили су се ратовима и милитаризму, промовисали мир, поштовање различитости, родну равноправност, слободу изражавања, слободу окупљања и протеста, те захтевали заштиту и одрживост природе и животне средине.[2][3]

Концепти и идеје нове левице су се муњевито проширили по свету, па су тако у Француској 1968. године довели до спектакуларних уличних протеста, а који су се, у већој или мањој мери, поновили широм света у готово свим земљама, те озбиљно нарушили или угрозили тадашње власти.[4][5]

Марш женског ослобођења у Вашингтону 1970. године
Дугина застава, симбол различитости и ЛГБТ+ заједнице, чија људска права подржава и савремена левица

На основу јаких и утицајних искустава широког социјалног покрета јавиле су се леве идеје о постојању међуповезаности класног антагонизма са дискриминацијом лица или групе лица по неком стварном или перципираном основу различитости, као што су расне, полне, родне, сексуалне, верске, етничке, националне, добне и друге различитости, те је на тај начин настала нова левица која поред свог примарног промишљања о класној борби и поред залагања за интересе радничке класе (политика социјалне правде) развија и проширује своју сферу интересовања залагањем и за остварење, поштовање, заштиту и унапређење еманципаторских људских и мањинских права и слобода (политика идентитета и људских права и слобода), затим, инсистирањем на већој демократској партиципацији становница и становника од најнижег нивоа одлучивања до највишег нивоа одлучивања (партиципативна демократија), те инсистирањем на већој заштити животне средине и одрживом развоју (зелена политика).[6][7][8]

Студентски покрети, покрети за женска права и женско ослобођење, мировни и антиратни покрети, раднички и синдикални покрети, еколошки покрети и покрети за еманципаторска људска права и слободе, те права свих неравноправних и потлачених група друштва (антирасистички, ЛГБТ+ и остали покрети) чине широки социјални покрет који у својим редовима окупља оних 99 посто израбљиваних у капитализму, односно покрет који се може изборити за суштинску промену друштвеног уређења и преношење целокупне политичке моћи у руке народа - из руку политичке елите, крупног капитала и банака.

Савремена и нова левица у 21. веку[уреди | уреди извор]

Црвена застава, симбол покрета социјалне правде и левице

Нова левица тежи умањењу или превазилажењу свих друштвених стратификација. Нова левица се залаже за умањење неслободе, неједнакости и несолидарности у друштву, које узрокује капитализам, а као крајњи циљ својих идеала заговара превазилажење, коренити раскид са системом светског капитализма и успостављање друштвено-економског уређења глобалног карактера утемељеног на демократији у политичко-економској сфери, те на демократски планираној светској производњи и расподели.[9][10][11][12][13] У питању је, дакле, систем производње и расподеле глобалног карактера који би био у складу са потребама сваке појединке и сваког појединца, те глобалне заједнице као целине, и који би узимао у обзир носиве капацитете и услове регенерације животне средине. Коренити раскид са светским капитализмом би успоставио некапиталистичко бескласно уређење заједнице, чија би главна обележја требала бити: глобални карактер, заједничко власништво, демократско управљање, производња само за потребе и бесплатан приступ.

Заговара достизање глобалног некапиталистичког друштва које би било базирано на индивидуалној и колективној слободи, једнакости, солидарности и међусобној помоћи, због чега тежи умањењу, превазилажењу и коначном раскиду са свим облицима репресије, хијерархије и власти појединца над појединцем. Присталице ове политике сматрају да је за остварење ових идеја неопходно умањити, превазићи и остварити раскид са свим облицима ауторитарног начина организовања. Због тога се организују у нове левичарске политичке странке, организације и покрете.

Присталице нове левице своје вредности и идеале надовезују на вишевековну традицију еманципаторских борби прогресивних покрета и особа, радница и радника, те свих обесправљених, других и другачијих.[14][15][16][17]

Превазилажење институција капитализма са крајњим циљем радикалног раскида и корените трансформације постојећег система обележавају следеће карактеристике левице:[18]

  • На нивоу предузећа то значи развијање механизама демократије на радном месту, односно на месту производње, стваралаштва и креативности;
  • На нивоу економије то значи развијање механизама друштвене и демократске координације уместо „слепе“ тржишне производње;
  • На нивоу политичких и јавних институција то значи ширење представничког типа демократије са механизмима директне демократије (нпр. демократска партиципација на нижим и вишим нивоима одлучивања, могућност опозива изабраних представника нижих и виших нивоа власти);
„Радни људи света, уједините се!“, један од слогана левице

Капитализам је интернационални и глобални систем и све више ће то бити својим даљим развојем, тако да ће и антикапитализам моћи да буде једино интернационални и глобални систем. Присталице ове политичке филозофије сматрају да ова политика не може опстати у једној земљи или у пар земаља, него да мора добити глобални карактер и због тога се залажу за превазилажење светског капитализма и прогресивни интернационализам (антикапиталистички интернационализам, антикапиталистички глобализам, прогресивни глобализам или алтерглобализам).[19]

Светски капитализам се може превладати једино глобалним антикапиталистичким покретом који ће у првом замаху првенствено уздрмати најразвијеније земље светског капиталистичког центра, зато што су неразвијене земље светске капиталистичке периферије и земље у развоју светске капиталистичке полупериферије у зависном и подређеном положају у односу на најразвијеније земље светског капиталистичког центра.[20][21]

Разумевајући ово стање, то не значи да се прогресивне снаге у неразвијеним земљама светске капиталистичке периферије и земљама у развоју светске капиталистичке полупериферије до тада не могу залагати за реалне, неавантуристичке и неизолационистичке конкретне и непосредне, прогресивне и социјалне политике и мере, за модернизацију, нову индустријализацију и бржи развој својих домаћих економија путем активне економске улоге јавног сектора, јавних прописа, програма и сервиса.[22]

На основу залагања за превазилажење светског капитализма присталице ове политике се повезују са еманципаторским и прогресивним покретима и странкама из целог света. Борба се смешта у светски антикапиталистички покрет, којег чине различити раднички и синдикални покрети, покрети за еманципаторска људска права и слободе, те нове левичарске странке, организације и појединци.[23]

Светски социјални форум и мото „Другачији свет је могућ“

Еманципаторски и прогресивни покрети за промену система се, наиме, организују на два начина. Са једне стране се организују као странке које желе добити демократску политичку моћ и деловати као антисистемска власт, а са друге стране се организују као покрети који се кроз демонстрације, директне акције и притиске боре за мењање система, без жеље за формалним преузимањем политичке власти. Идеална позиција је једнаковредно удруживање обе стратегије мењања система за достизање истог циља: оних који делују ванинституционално, и врше притиске за мењање досадашњих друштвених односа, и оних који у формалном институционалном политичком простору мењају политике и саме институције које воде коренитом раскиду са постојећим системом.[24][25]

Постоје тенденције на левици да би се савремене левичарске странке требале градити и развијати као масовне, демократске странке без неприкосновених вођа, са унутрашњом организацијом заснованом на принципима партиципативне демократије од најнижег до највишег нивоа, показујући тако својом унутрашњом организацијом за какво друштво се залажу.

Термини као што су „нова левица“ или „савремена левица“ се користе и као синоними за различите социјалистичке, екологистичке и савремене марксистичке странке, организације и покрете, али се најчешћи придеви „нова“ и „савремена“ користе за разликовање нове и савремене левице од концепата једнопартијског модела власти, које су заступале такозване бољшевичко-комунистичке партије 20. века, засноване на бољшевизму и лењинизму различитих струја (тј. политици која је у мањој или већој мери углавном завршила у стаљинизму). Њихови експериментални модели покушаја градње „социјализма у засебним земљама“, који се у реалности своде на једнопартијски државни капитализам у засебним земљама у оквиру светског капиталистичког система и тржишта, сматрају се недемократским и ауторитарним, те искривљењем племените идеје социјалне правде. Нема антикапитализма без демократије и зато антикапитализам може да буде само демократски и глобални.[26][27][28]

Начелна обележја савремене левице су: активна демократија и антиауторитаризам; антикапитализам; друштвени прогресивизам и антиконзервативизам; антимилитаризам (антиратна оријентација); феминизам и антипатријархализам; секуларизам и антиклерикализам; антирасизам и антиксенофобија; прогресивни патриотизам и прогресивни интернационализам (антикапиталистички интернационализам, антикапиталистички глобализам, прогресивни глобализам или алтерглобализам); антинационализам, антишовинизам, антинацизам и антифашизам.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Carmines, Edward G., and Geoffrey C. Layman. 1997. "Issue Evolution in Postwar American Politics." In Byron Shafer, ed., Present Discontents. NJ: Chatham House Publishers.
  2. ^ Jeffrey W. Coker. Confronting American Labor: The New Left Dilemma. Univ of Missouri Press, 2002
  3. ^ Herbert Marcuse (1955). Eros and Civilization. Beacon Press. ISBN 9781135863715. Retrieved August 28, 2018.
  4. ^ Cynthia Kaufman (2003). Ideas For Action: Relevant Theory For Radical Change. South End Press. ISBN 9780896086937.
  5. ^ Cynthia Kaufman (2003). Ideas For Action: Relevant Theory For Radical Change. South End Press. ISBN 9780896086937.
  6. ^ Radical Ambition: C. Wright Mills, the Left, and American Social Thought By Daniel Geary
  7. ^ Kenny, Michael. The First New Left: British Intellectuals After Stalin. London: Lawrence & Wishart.
  8. ^ Kołakowski, Leszek (1981). Main Currents Of Marxism: Volume III, The Breakdown. Oxford University Press. p. 416. ISBN 0192851098.
  9. ^ Hall, Stuart (January–February 2010). "Life and times of the first New Left". New Left Review. New Left Review.
  10. ^ Busky, Donald F. (July 20, 2000). Democratic Socialism: A Global Survey. Praeger. ISBN 978-0275968861.. Democratic socialism is the wing of the socialist movement that combines a belief in a socially owned economy with that of political democracy.
  11. ^ Eatwell & Wright, Roger & Anthony (March 1, 1999). Contemporary Political Ideologies: Second Edition. Bloomsbury Academic. ISBN 978-0826451736..
  12. ^ Alan Ryan (1981). Bertrand Russell: A Political Life. Macmillan.
  13. ^ Calaprice, Alice; Lipscombe, Trevor (2005). Albert Einstein: A Biography. Greenwood. ISBN 9780313330803.. He committed himself to the democratic-socialist goals that became popular among intellectuals in Europe at the time.
  14. ^ Peter Hain Ayes to the Left Lawrence and Wishart.
  15. ^ "Towards a Democratic Socialism," New Left Review I/109, May–June 1978.
  16. ^ "Tony Benn: Committed Democratic Socialist". Transnational Institute. 22 April 2014.
  17. ^ Ian Adams, Ideology and politics in Britain today (1998)
  18. ^ www.demokraticni-socializem.si/
  19. ^ www.demokraticni-socializem.si/
  20. ^ International Encyclopedia of Environmental Politics. Taylor & Francis.
  21. ^ www.radnickafronta.hr/
  22. ^ Neumayer, Eric (2004). "The environment, left-wing political orientation, and ecological economics" (PDF).
  23. ^ Anderson and Herr, Gary L. and Kathryn G. (2007). Encyclopedia of Activism and Social Justice. SAGE Publications. ISBN 978-1412918121..
  24. ^ www.demokraticni-socializem.si/
  25. ^ Crosland, Anthony, The Future of Socialism, (Constable, 2006)
  26. ^ 'State Capitalism' in the Soviet Union. M.C. Howard and J.E. King
  27. ^ Binns, Peter (1986). "State Capitalism".
  28. ^ Curian, Alt, Chambers, Garrett, Levi, McClain, George Thomas, James E., Simone, Geoffrey, Margaret, Paula D. (October 12, 2010). The Encyclopedia of Political Science Set. CQ Press. ISBN 978-1933116440..

Литература[уреди | уреди извор]

  • Teodori, Massimo, ed., The New Left: A documentary History. London: Jonathan Cape (1970).
  • Oglesby, Carl (ed.) The New Left Reader Grove Press (1969). ISBN 83-456-1536-8. Influential collection of texts by Mills, Marcuse, Fanon, Cohn-Bendit, Castro, Hall, Althusser, Kolakowski, Malcolm X, Gorz & others.
  • Detlev Albers u.a. (Hg.), Otto Bauer und der "dritte" Weg. Die Wiederentdeckung des Austromarxismus durch Linkssozialisten und Eurokommunisten, Frankfurt/M 1979
  • Andrews, Geoff; Cockett, Richard; Hooper, Alan; Williams, Michael, New Left, New Right and Beyond. Taking the Sixties Seriously. Palgrave Macmillan, 1999. ISBN 9780333741474
  • Maass, Alan; Zinn, Howard (2010). The Case for Socialism (Revised ed.). Haymarket Books. p. 164. ISBN 978-1608460731. The International Socialist Review is one of the best left-wing journals around..."
  • Schmidt, Michael; Van der Walt, Lucien (2009). Black Flame: The Revolutionary Class Politics of Anarchism and Syndicalism. Counter-Power. 1. AK Press. p. 128. ISBN 978-1-904859-16-1. [...] anarchism is a coherent intellectual and political current dating back to the 1860s and the First International, and part of the labour and left tradition"
  • Neumayer, Eric (2004). "The environment, left-wing political orientation, and ecological economics" (PDF).
  • Barry, John (2002). International Encyclopedia of Environmental Politics. Taylor & Francis. ISBN 978-0415202855. All surveys confirm that environmental concern is associated with green voting...[I]n subsequent European elections, green voters have tended to be more left-leaning...the party is capable of motivating its core supporters as well as other environmentally minded voters of predominantly left-wing persuasion...