Нови Сентиван

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нови Сентиван
мађ. Újszentiván
Újszentiván szerb ortodox templom.JPG
Српска православна црква у Сентивану
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Мађарска
РегионРегија велике јужне равнице
ЖупанијаЧонград
Становништво
Становништво
 — 1.649
 — густина106,46 ст./km2
Географске карактеристике
Координате46°11′00″ СГШ; 20°11′00″ ИГД / 46.183333° СГШ; 20.183333° ИГД / 46.183333; 20.183333Координате: 46°11′00″ СГШ; 20°11′00″ ИГД / 46.183333° СГШ; 20.183333° ИГД / 46.183333; 20.183333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина15,49 км2
Нови Сентиван на мапи Мађарске
Нови Сентиван
Нови Сентиван
Нови Сентиван на мапи Мађарске
Поштански број6754
Позивни број62
Веб-сајт
www.deszk.hu

Нови Сентиван или Сентиван[1] (мађ. Újszentiván) је село у близини Сегедина, жупанија Чонград у републици Мађарској. По последњем попису из 2001. године село има 1.578 становника. Село је и данас насељено мањим бројем Срба (2,9% сеоског становништва), а у средишту насеља је српска православна црква.

Природне одлике[уреди]

Насеље Сентиван налази на 11 километара јужно од средишта Сегедина на самој граници Мађарске са Србијом. То је једно од неколико насеља, која се налазе у мађарском, крајње северном делу Баната, између река Мориш и Тисе, као део старе области Поморишје. Површина сеоског атара је 15,49 km2.

Непосредно јужно од села налази се малогранични прелаз ка Србији и селу Ђала у Општини Нови Кнежевац.

Село је познато по присутности српске мањине, која чини 3,0% сеоског становништва по задњем попису. 1910. г. Срби су у селу чинили готово половину становништва. У селу постоји српска православна црква.

Порекло назива[уреди]

Име „Újszentiván“ је мађарска сложеница која значи „Нови Свети Иван“. Месни Срби и данас користе назив „Нови Сентиван“.[2]

Историја Срба у Сентивану[уреди]

Село под овим називом се први пут помиње 1411. године По српском извору из 1905. године, место је насељено 1760. године под царицом Маријом Терезијом.[3] Сентиван је 1764. године православна парохија у Чанадском протопрезвирату.[4]

Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место "Сент Иван" припада Тамишком округу, Чанадског дистрикта. Становништво је било српско.[5] Када је 1797. године пописан православни клир ту је само један свештеник. Парох поп Јован Јовановић (рукоп. 1761) знао је осим српског и мађарски и румунски језик.[6]

Као већинско српско помиње се 1783. године, а 1910. године као мешовито - Срби 40%, Мађари 40%. После Првог светског рата већи део српског становништва се иселио у српске делове новообразоване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Првобитна српска православна црква брвнара из 18. века, изгорела је за време мађарске буне 1848. године. Садашњи православни храм подинут је 1853. године, посвећен Св. Георгију. Иконописац није познат.[7] Православно парохијско звање је основано 1830. године, од када се воде и матрикуле крштених. Матице венчаних и умрлих бележе се од 1850. године.

Популарну српску књигу набавио је много мештана преко претплатничког пункта 1843. године. Пренумеранти су били: Љубомир Зубковић капелан, Гаврило Јегдић учитељ, Евгеније Јерковћ препаранд, Тодор Ружић "црквени син", Јован Манујловић ћурчија, Вукашин Веселиновић економ Георг Ружић земљеделац и још 11 ученика тамошње српске школе - граматисти, букварци и часловци.[8]

Нови Сентиван и друга околна села због ратних сукоба у блиској околини године 1849. био је много опљачкан и ватром опустошен, од стране осветољубивих Мађара. Страдао-уништен је српски храм од руке других Хришћана, мржњом заслепљених. Годинама се село опорављало и те страхоте су га егзистенцијално уназадиле. За време мађарске буне 1849. године десила су се многа зверства над српским цивилним становништвом. Владин комесар и врховни жупан Исидор Николић је забележио један нечувен злочин мађарских хонведа, када је у Новом Сентивану једно нерођено дете "у материној утроби прободено бајонетом!" [9]

Дана 9. априла 1855. године Сентиван је пострадао од велике воде Тисе. Та река је близу места провалила насип и брзо поплавила велики део атара. Иако су и друга околна места имала штете, Сентиван је најгоре прошао. Велика вода је опколила село са свих страна, а затим вода је продрла у само село и много кућа се "стропоштало". Тамошња црква недавно довршена била је оштећена, почела: "да се накреће и да се до скоро срушити мора". Узалуд је народ поправљао бедем, села се нису могла спасити, а како није опасност минула чекале су близу села приправне лађе да евакуишу народ ако затреба. За прво време се стока спашава и пребацује на удаљене суве пашњаке.[10]

У Сентивану банатском било је 1865. године у парохији шесте платежне класе, 488 православних житеља.[11]

Владика будимски Арсеније Стојковић рођен је 1804. године у Мокрину, а одрастао Сентивану, где је отац поп Трифун добио прву парохију. Завршио је гимназију у Темишвару а филозофију у Сегедину, па две године мађарског права у Пешти. Пострижен је за монаха 1830. године у манастиру Раковцу. са места архимандрита Раковачког, постављен је за администратора епархије Будимске 1844. године. У међувремену је прешао 1845. године да буде архимандрит манастира Крушедола. Био је затим епископ будимски до смрти, 1853-1892. године.[12]

Месни парох поп Југ Станикић (1887-1895) био је 1892. године сарадник гласила "Српског сиона" из Карловаца. Постављен је за администратора парохије у месту децембра 1894. године млади поп Стеван племенити Видак.[13] Нови Сентиван је приложио 12 ф. 1895. године за Фонд Св. Саве.[14] Фебруара 1904. године отворен стечај за парох шесте платежне класе у Новом Сентивану. Почетком 20. века ту је српска црквена општина, скупштина је редовна под председништвом Милоша Путника. Црквено-општински посед има 33 кј. земље. Храм је тада био у доста добром стању, и постоји српско православно гробље. Парохија је и даље шесте класе, има парохијски дом а парохијска сесија износи 32 кј. земље. Парох је 1905. године поп Наум Марјановић који се ту налази годину дана.[15]

Био је 1864. године наименован учитељ Сава Рајковић у тамошњу школу. Завршио је четири гимназијска разреда и Препарандију. Способан је за учитеља основне школе са препоруком.[16] Помиње се 1866. године сентивански учитељ Сава Бугарски, који је приложио 4 ф. за пензиони фонд. У месту је 1905. године српска народна школа са једним здањем, зиданим 1872. године. Учитељ је бо тада Никола Поповић родом из Јосипова, служи две године. У основну школу на редовну наставу ишло је 64 ђака, а у недељну школу ишло је 16 ученика старијег узраста.[17]

Године 1905. Нови Сентиван је мала општина у Турскокањишком срезу. Ту живи 1226 становника у 206 домова. Немци доминирају, а Срба је било тада 510 православних душа (или 42%) са 101 кућом. Од српских јавних здања помињу се православна црква и народна школа. Комуникације са светом обезбедиле су им пошта, телеграф и жељезничка станица.[18]

Године 1925. у селу је било мање Срба него пре. Од 1000 јутара имали су они 450 јутара са 42 куће. Земља је била првокласна и скупа, а месни Немци су били врло заинтересовани да је откупе. Радиле су - опстале након Првог светског рата, Српска земљорадничка задруга и Српска читаоница. У општинској власти били су Срби као вирилци - Дана Веселин, Богољуб Ружин и Тоша Путник. Путник је најчешће презиме међу Србима у месту - већина их је у сродству. У старој православној цркви из 1760. године није било сталног пароха; администрирао је сегедински свештеник.[19]

Почетком 21. века у центру насеља је опстала српска православна црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Грађена је у архитектонском стилу неокласицизма 1853. године. Српско православно гробље се налази на самом јужном крају села. на њему је сазидана и мртвачница. Граничи се са католичким гробљем, а њиме руководи српска црквена општина. Половина и то старијег дела гробља је санирана, најстарији споменик је из 1859. године.[20] У месту је 2013. године било 60 православних душа.[21]

Референце[уреди]

  1. ^ Правопис српскога језика, стр. 222, т.138
  2. ^ Срби у селу, Приступљено 17. 4. 2013.
  3. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  4. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
  5. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  6. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 8/2015.
  7. ^ "Нин", специјални додатак Динка Давидова, Београд 1990. године
  8. ^ Димитрије Поповић: "Златотворно село...", Сегедин 1843. године
  9. ^ "Врховно жупанство Исидора Николића србоградског, над Бачком, Торонталом и Вршачким окружијем 1849-1852. године", Беч 1853. године
  10. ^ "Световид", Беч 1855. године
  11. ^ "Српски летопис", Будим 1866. године
  12. ^ "Српски сион", Карловци 1907. године
  13. ^ "Српски сион", Карловци 1894. године
  14. ^ "Српски сион", Карловци 1895. године
  15. ^ мата косовац, наведено дело
  16. ^ "Школски лист", Нови Сад 1864. године
  17. ^ Мата Косовац, наведено дело
  18. ^ Мата Косовац, наведено дело
  19. ^ "Време", Београд 7. јул 1925. године
  20. ^ Српски институт, интернет база података, Будимпешта
  21. ^ "Српске недељне новине", Будимпешта 2013.

Спољашње везе[уреди]