Новонорвешки језик
Нинорск (ISO 639-3: nno; novonorveški) по једној класификацији један од некадашњих пет западноскандинавских језика[1], [2] сјеверногерманске скупине који у писму користи око 10-20% становништва Норвешке. Један је од два члана норвешког макројезика[3]. Настао је средином 19. стољећа на темељу старијих дијалеката а његовом стварању доприњео је Ивар Андреас Аасен, аутор значајних дјела попут Det norske folkesprog grammatik или 'Gramatika norveških dijalekata' (1848; “Grammar of the Norwegian Dialects”) и Ordbog over det norske folkesprog или 'Rječnik norveških dijalekata' (1850; “Dictionary of the Norwegian Dialects”). Назив нинорск прихваћен је 1929. а до тада је називан Landsmål (национални језик).
Разлике између букмола и нинорска нису превелике. Први се ослања на већ дуго кориштени правопис преузет из данског језика (а самим тиме не представља вјеродостојну преслику норвешког начина изговора), док нинорск покушава истакнути разлике између данског и норвешког. Упркос томе, букмол и даље преовладава у писаном језику, док у говору, већина Норвежана говори дијалектима (који су чешће ближи новонорвешком него букмолу), чак и у службеним ситуацијама.
Види[уреди | уреди извор]
- бергенск
- букмол
- хøгнорск
- иннландсмол
- ландсмол, аллмогеспрок, бyгдемол, диалект
- фолкмол
- норднорск
- норск
- øстнорск
- риксмол
- самнорск
- стасјонсспрок
- трøндерск
- вестнорск