Ногај

С Википедије, слободне енциклопедије
Ногај
Ногајев застава
Лични подаци
Датум рођења1235./1240.
Место рођењаМонголско царство
Датум смрти1300.
Место смртиНегде на реци Кагамлик (Кагамлик је утока Дњепра, Златна хорда
Породица
СупружникАлаг,
Еуфросина Палеологина
ПотомствоЧака од Бугарске
РодитељиТатар
ДинастијаБориџигин
De facto владар Златне хорде
Период(1266-1299)
ПретходникБерке-кан
НаследникТохта-кан

Ногај или Ногаи (1235/1240-1299) познат и као Кара Ногај (Црни Ногај), био је de facto владар Златне хорде, владар Украјине, Осета и Галиције-Волиније у периоду од 1266. до 1299. године, а владар Ердеља и дела Влашке у периоду од 1241. до 1299. године. Ногај је једном речју био владар свих области између Ђердапске клисуре и Крима, а руске државице све до Урала биле су Ногајеви вазали. Године 1275. он је уз помоћ руских кнезова освојио део Велике Кнежавине Литваније. Био је син Татара, унук Тервал-кана (Бувал), а праунук Џучија, најстаријег сина Џингис-кана. Име Ногај на монголском језику значи пас.

Детињство[уреди | уреди извор]

Ногај је после очеве смрти наследио све његове поседе, који су били у веома лошем стању јер су се после смрти Огатај-кана 11. децембра 1241. године Угарска и Пољска ослободиле. Да ситуација буде гора Бату-кан, вођа монголске војске, се повукао из Европе, а оставио је само 10.000 Монгола у Молдавији и Румунији, као пограничну стражу. Ногаја је и поред тога подржавао његов стриц Берке-кан, који га је учинио моћним и амбициозним човеком.[тражи се извор]

Прелазак у ислам[уреди | уреди извор]

Ногај и Берке су око 1250. године заједно отишли у Мамелучки султанат, где су 1262/1263. године примили Ислам. Ногају је том приликом дато име Иса Ногај. Мамелучки султан Бајбарс је 1270/1271. године честитао Ногају што је прешао у Ислам.

Први рат против Пољске[уреди | уреди извор]

Покољ 48 Доминиканаца у цркви Светог Јакова у Сандомјежу 2. фебруара 1260. године

Пред крај 1259. године два Татарска генерала — Бурундај и Берке су напали Пољску, а Ногај се, заједно са својим савезником Талабугом нашао у Бурундајевом одреду. Око 30.000 Татара су 2. фебруара 1260. године опљачкали град Сандомјеж и у катедрали Светог Јакова побили 48 Доминиканаца. Након спајања Бураундајеве и Беркејеве војске 12. фебруара, Татари су опљчкали и Краков, који је бранио пољски кнез Болеслав V Стидљиви. У овом походу погинуло је мало Татара, али много пољских витезова.

Битка на Тереку. Минијатура из «вертоградског историјског чланка о истоку» Хетума Патмича. Рукопис са почетка XIV века, Француска

Рат против Илканата[уреди | уреди извор]

За разлику од свог оца Ногај је подржавао Беркеа у рату против Хулагу кана, рођеног брата великог кана монголске империје Монгке-кана. Хулагу је био изненађен овим Ногајевим преласком, па је поражен у бици на реци Терек 1262. године. Неколико хиљда Монгола се удавило у реци, а преживели су се повукли.

Ногај је 1266. године напао Грузију, али га је под Тбилисијем поразио Хулагув син Абака-кан, па је био приморан да склопи мир, које је трајао до смрти Абакиног наследника Аргун-кана 1291. године.[тражи се извор]

Поход против Византије[уреди | уреди извор]

Године 1265. Ногај је прешао Дунав, где није затекао никакав отпор, јер су се све византијске снаге пред њим повукле. Опљачкао је Бугарску, па прешао у Тракију. Византијски цар Михајло VIII Палеолог је, 1266. године, да би спасио царство своју кћер Ефросинију Палеологину удао за Ногаја.

Бугарска око 1280. године

Побуна против Татара у Бугарској[уреди | уреди извор]

Око 1275 у Бугарској је избила побуна против цара Константина I Асена, а вођа тог устанка био је Ивајло. Он је у неколико наврата поразио Татаре и чак 1277. године убио цара, али тек 1278. године је успео да освоји Трново. Византијски кандидат за бугарски престо Јован Асен III је почетком 1279. године освојио Трново. Ивајло није успео да га освоји, али је поразио две војске које су кренуле у помоћ опседнутом Трнову. Асен је на крају побегао из Бугарске, а на бугарски престо је дошао Куманац Ђорђе I Тертер. Ивајло је око 1280. године дошао Силистру, па из ње отишао Ногају тражећи помоћ, али нешто касније Ногају је дошао и Асен. Ногај је 1281. године током једне гозбе наредио Ивајлово погубљење.

Пораз Татара у првом нападу на Србију, литографија Анастаса Јовановића (1817—1899) из 1852.

Први поход на Србију[уреди | уреди извор]

Године 1282. Ногај је послао 4 000 Татара у Цариград, да из града потисну побуњеног тесалијског војводу Јована I Дуку, али Михајло је умро, а на власт је дошао његов поводљив син Андроник II Палеолог, који није користио Татарску војску за рат против Тесалије него против Србије, у коју су, предвођени Михаилом Главасом Тархонијатом, продрли до Липљана, Призрена и набујалог Белог Дрима, због тога нису успели да продру дубље у Србију. Део татарске војске, предвођен Чрноглавом покушао је на коњима да преплива Бели Дрим, али нису успели и подавили су се, док је Чрноглава са делом војске успео да преплива реку, али су сви изгинули у сукобу са српском војском. Чрноглавина глава на колцу је послата српском краљу Милутину.[тражи се извор]

Инвазија Угарске[уреди | уреди извор]

Година 1284. или 1285. Ногај је заједно са Талабугом и Куманима извршио инвазију Угарске. Татари су се поделили у две трупе. Прва трупа, предвођена Ногајем је напала Ердељ и опљачкала градове Регин, Кронштат и Бистрицу, док је друга трупа предвођена Талабугом напала север Угарске, али је била успорена великим снеговима са Карпата и поражена код Пеште, од стране угарског краља Ладислава IV. Друга трупа је нападана из заседе од стране Секеља за време повлачења и тако је погинуло много Татара, па је рат завршен татарском поразом.

Други рат против Пољске[уреди | уреди извор]

Талабугин напад на Пољску[уреди | уреди извор]

Ногајев други поход на Пољску почео је 1287. године. Ногај га је водио у савезу са Талабугом, Володимиром од Волиније, Мстиславом од Луцка и Левом од Галича. У целој њиховој војсци налазило се 30.000 људи. 7. децембра северни одред Татара предвођен Талабугом је био у близини града Володимир, где је Талабуга поставио камп. После тога су са муком прешли реку Вислу код Завихоста, али пошто следећа река на коју су наишли није била замрзнута нису могли да продру дубље у Пољску. После неког времена кренули су према Сандомјежу, који нису опседали, али су оставили своје русинске јединице под градом. Слабо снабдевене татарске јединице нису ни пљачкале ни освајале, а и нису могле освојити утврђене градове. Покушали су да освоје Лујса Гору, али су поражени од стране пољског кнеза Лешка II Црног и његових 15 000 људи у бици код Лагува. Лешко је до ногу потукао Татаре, али их није протерао са својих територија. После овог пораза, 20. децембра их је код Кјелце напао краковски војвода Вавел. Тада је Талабуга био приморан да се повуче из Пољске и у јануару 1288. године налазио се у повлачењу код Лавова.[тражи се извор]

Ногајев напад на Пољску[уреди | уреди извор]

24. децембра јужни татарски одред под вођством Ногаја, кренуо је на север. Истог дана Татари упадају у Малопољску и опседају Краков, у који је нешто пре тога из Сандомјежа стигао Лешко да припрема град за одбрану. Пошто је град био добро припремљен за опсаду и због напада угарског краља Ладислава, Ногај напушта опсаду, пљачка садашње Малопољско војводство и чак становнике наговара на побуне. Том приликом је опседнут је град Стари Сонч, чији је вођа бранитеља био Ђорђе Соварски. Тај град је био још боље припремљен за опсаду и имао је више бранитеља. У међувремену Лешко је раскинуо савез са Угарима и напао их је, а у Пољској га је заменио Владислав Ниски, који је Ђорђу дао наредбу да скупи угарске војске у Пољској и порази Татаре код Старог Сонча. После тог тешког и потпуног пораза Татари су опљачкали регион Подхале, па су разорили угарски град Подолињец. Пред излаз из Кошћелиске долине, код Црног Дунајеца Татаре су напали пољски горштаци. После те битке кренули су у повлачење и већ крајем јануара Ногај се са својом војском налазио у Галицији. У тој експедицији Ногај је заробио око 20.000 људи.

Освајање Бугарске[уреди | уреди извор]

Ђорђе Тертер је по доласку на власт објавио рат Византији, Ногајевој савезници. После пораза бугарских савезника 1282. године Татари предвођени Ногајем су опустошили Бугарску. На крају 1285. године Ђорђе је морао да да свог сина Теодора Светослава за таоца, а Теодорова сестра Хелена је удата за Ногајевог сина Чаку. Године 1292. Ногај је поново напао Бугарску. Пред њим је у Византију побегао Ђорђе Тертер, на власт је дошао Ногајев кандидат, сопотски војвода Смилец.[тражи се извор]

Други поход на Србију и склапање мира[уреди | уреди извор]

Српски владари Стефан Драгутин и његов брат, краљ Србије Стефан Урош II Милутин су освојили Браничевску област од самосталних бугарских великаша Дрмана и Куделина. Након тога је и тадашњи татарски вазал и видински кнез Шишман I покренуо напад на Србију. У нападу је поражен а српска војска му је заузела области све до Видина. Након, склопљен је мир и Шишман I постаје српски вазал.

Протеривање Дрмана и Куделина, који су пред Србима побегли свом de jure суверену татарском кану Ногају, као и Шишманово признавање српске врховне власти уместо татарске, покренули су Ногаја да се окрене збивањима на Балканском полуострву и утврди своје позиције на њему. Он је због тога покренуо велику војску ка Србији са циљем да се разрачуна са Милутином и његовом офанзивом. Краљ Србије је био свестан Ногајеве војне надмоћи, због чега му је у сусрет уместо војске, упутио посланике да преговарају о склапању мира. Ногај је његове посланике примио и сагласио се са њима о склапању мира којим је признато уз Милутиново обећање да су његове акције против бугарских великаша биле дефанзивног карактера и да он не планира да се проширује на исток на рачун других Ногајевих бугарских вазала. Сам кан је са своје стране тражио од Милутина таоце који ће бити гарант да ће се Милутин придржавати уговорених обавеза, што је краљ Србије испунио пославши кану свог сина Стефана Дечанског и децу својих виђенијих великаша, тако да је 1292. године између њих закључен мировни уговор који су испоштовали обојица[1]. Ногајеви мотиви за склапање овако повољног мира са Србијом у позицији јасне војне надмоћи нису познати, али је највероватније да он сам није био претерано заинтересован за Балканско полуострво и ширење на њему.

Рат против Тохте и последице[уреди | уреди извор]

Ногај је упркос својој моћи и јунаштву лојално служио канове Златне хорде. Године 1287. Ногај је свргнуо Туда-Монгкеа, а на престо Златне хорде је дошао Талабуга, кога је Ногај убио 1291. године. Помогао је младом Тохти да дође на власт јер је мислио да ће и Тохта бити његова марионета, али Тохта је постао веома тврдоглав и постао Ногајев ривал. Ногај је Тохту поразио у једној бици и хтео је да крене за њим и продре дубоко у Златну хорду, али на Криму су Ђеновљани поразили и убили Ногајевог унука Агтјиа, који је прикупљао данак, па је Ногај морао оружје окренути против Ђенове. У овој борби Ногај је опљачкао све ђеновљанске луке и освојио цео Крим.

Године 1296. Смилец је искористио Ногајево мање обраћање пашње према Бугарској, због његовог рата против Тохте и подигао побуну против татарске власти. Смилецов покрет је подржавала Србија.[тражи се извор]

Погибија[уреди | уреди извор]

Године 1299. велики кан Монгола Темир Бориџигин је, као Тохтин савезник напао Ногаја, победио га и убио на реци Кагамлику. До канове погибије дошло је због издаје Руса. Тохта је после тога преузео већину ногајевих поседа, а само је у Бугарској као цар владао Ногајев син Чака. Ногајева жена Чини је са својим сином Туријем после овога побегла у Илканат где су били почасни гости владара Илканата Газана.

После Ногајеве погибије Чака је отишао угуши устанак. Смилец се са својом породицом одмах склонио у Трново, које је Чака освојио. Чака је у ствари настојао да доведе Теодора Светислава на власт.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“ (рукопис из 1941) Београд 1989. (поглавље о Милутину)



Владар Украјине и Галиције-Волиније
(1266—1299)



De facto владар Златне хорде и Осетије
(1266—1299)



Владар Ердеља и Влашке
(1241—1299)
Чака од Бугарске (Врло кратко владао тим подручјима. Њих је освојио Тохта-кан)