Нос

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нос
Canine-nose.jpg
Пси имају веома сензитиван нос
Детаљи
Латински Nasus
Показатељи
TA A06.1.01.001
A01.1.00.009
FMA 46472
Анатомска терминологија

Нос са носном дупљом представља почетни део система органа за дисање. Нос је споља обложен кожом. Са унутрашље стране коштано-хркавичаста преграда дели на леву и десну ноздрву. Ноздрве су обложене слузокожом, чија је површина увећана са три степенасто постављена набора. Слузокожа је покривена длачицама и трепљама које задржавају прашину и микроорганизме из ваздуха. У говору, нос омогућује резонанцу.

У горњем делу носне дупље смештени су рецептори чула мириса. У носну дупљу улива се сузно-носни канал. Честице мириса лепе се и отапају у слузи коју производи нос те тако шаљу импулсе у мозак а човек осећа мирис.

Израз нос такође се користи за означавање почетка или краја нечега, као на пример: „нос авиона“.

Третман ваздуха[уреди]

Делујући као први интерфејс између спољашњег окружења и деликатних животињцких плућа, нос кондиционира улазни ваздух, у погледу термалне регулације и филтрације током респирације, а исто тако омогућава сензорну перцепцију мириса.

Длаке унутар ноздрва филтрирају улазећи ваздух, као прва линија одбране од честица прашине, дима и других потенцијалних опструкција које би иначе инхибирале респирацију, и као нека врста филтра против болести преносивих ваздухом. Осим што делује као филтер, слуз која се производи у носу надопуњава напор тела да одржи температуру, а уноси и влагу у интегралне компоненте респираторног система. Капиларне структуре носа загревају и влаже ваздух који улази у тело; каснија, ова улога одржавања влажности ствара услове у којима алвеоле могу адекватно да размењују O2 за CO2 (i.e., репирација) унутар плућа. Током издисања, капиларе затим помажу у повраћају дела влаге.

Осећај за правац[уреди]

Влажни нос[1] паса је користан за перцепцију правца.[2] Сензитивни хладни рецептори у кожи детектују место где је нос најхладнији и то је правац из кога дати мирис који животиња упваво наљушила долази.[3]

Структура форми дисања ваздуха[уреди]

Нос тапира

Код водоземаца и риба дводихалица, ноздрве се отварају у мале врећице, које се имају отворе у правцу уста кроз хоану (Apertura nasalis posterior). Те врећице садрже мале количине олфакторног епителијума, који, у случају безногих водоземаца, такође имају неколико сусједних пипака. Упркос опште структурне сличности са водоземачким, ноздрве риба дводихалица се не користе у респирацији, пошто те животиње дишу кроз уста. Водоземци исто тако имају вомероназални орган, обрубљен олфакторним епителом, међутим, за разлику од оних код амниота, то је генерално једноставна врећа која, изузев код саламандера, има мало везе са остатком назалног система.[4]

Код гмизаваца, назална комора је генерално већа, са хоаном лоцираном знатно даље назад у горњем делу уста. Код крокодила, комора је изузетно дуга, што помаже животињи да дише док је делимично зароњена. Назална комора гмизаваца је подељена у тири дела: антериорни вестибул, главну мирисну комору, и постериорно назофаринкс. Мирисна комора је обложена олфакторним епителом на њеној горњој површини и поседује бројне турбинате (conchae nasales) којима се повећава сензорна површина. Вомероназални орган је добро развијен код гуштера и змија, код којих није више повезан са назалном шушљином, већ се директно отвара на горњу страну уста. Он је мањи код корњача, код којих задржава своју оригиналну назалну везу, а одсутан је код одраслих крокодила.[4]

Птице имају сличан нос са гмизавцима, с ноздрвама лоцираним на горњем задњем делу кљуна. Пошто оне генерално имају слабо чуло мириса, олфакторна комора је мала, мада су турбинате присутне, што понекад даје комплексну структурну сличност са сисарима. Код многих птица, укључујући голубове и живину, ноздрве су покривене рожнатим заштитним штитом. Вомероназални орган птица је било недовољно развијен или потпуно одсутан, у зависности од врсте.[4]

Људски спољашњи нос[уреди]

Носна шупљина

Спољашњи нос има: корен (лат. radix nasi),[5] хрбат (лат. dorsum nasi) и врх (лат. apex nasi). Ваздух улази у спољашњи нос кроз парне отворе носнице (nares) које омеђују nosna krila (лат. alae nasi). Подлогу (инфраструктуру) спољашњег носа чине кости личног скелета и хрскавице. Коштану подлогу даје носни део чеоне кости, чеони наставак горње чељусти и носне кости.

Носне хрскавице састоје се од:

  • парне хрскавичне плоче троугластог облика (триангуларне хрскавице, лат. cartilago nasi lateralis, а налази се с обе стране септалне хрскавице
  • завијене парне хрскавице (лат. cartilago alaris major) у носном вршку
  • хрскавичних плочица (лат. cartilagines alares minores) смештене уз cartilage alaris major
  • малих хрскавичних прутића (лат. cartilagines nasals accesoriae)

Кожа носа може бити различите дебљине са доста жлезда лојница и длака. На носном хрпту и на латералним странама носа она је помична док је на носним крилима чврсто везана за подлогу. Према лицу нос је омеђен у подручју крила назолабијалном браздом, а између носа и горње усне налази се назолабијални угао. Ако је угао близу правог кута, носнице су хоризонтале, а ако је угао туп носнице су одигнуте, а ако је угао оштар оне су нагнуте према доле и назад. Задња два положаја носница праве потешкоће у дисању јер отклањају ваздушну струју при респирацији. Постоје три антрополошка типа носа, то су лепторини, мезорин и платирини нос, тако звани уски, средње широки и широки нос. На улазу у нос налазе се длаке (vibrissae) које су јако добро развијене код старијих људи.

Apertura piriformis чини вањски руб коштаног дела носне пирамиде,[6] њезин облик и ширина могу варирати, а најчешће је крушколика. Постоје разолики типови и облици спољашњег носа од којих се неки с обзиром на израженост могу сматрати деформитетима. Деформитети носа могу бити прирођени и стечени. Они могу бити само у коштаном или само у хрскавичном делу носа, или на граници кости и хрскавице.

Инфраструктура спољашњег носа се дели на фиксни део, релативно фикси и мобилни (покретни) део. Фиксни део инфраструцтуре вањског носа чине носне кости и чеони наставци максиле, тј. сви коштани делови који омеђују aperaturu piriformis. Врх носа чине лева и десна аларна хрскавица која је управо на том месту превијена. Ако се гледа носна пирамида с унутарње стране коју прекрива слузокожу могу се видети морфолошки детаљи. Границу вестибулума носа и носне шупљине, тј. границу слузнице и коже чини limen nasi, доњи руб латералне хрскавице. Хрскавични део септум и хрскавице остатци су примитивне хрскавичне носне чауре. У подручју спољашњег носа налази се танки слој попречнопругастих мишићних нити које обављају разне функције при дисању. Артерије које опскрбљују спољашњи нос долазе од личне и очне артерије. Венску крв вањског носа скупља фацијална вена тзв. ангуларна вена.

Референце[уреди]

  1. „Rhinarium, -arium”. Webster's Third New International Dictionary (Unabridged изд.). Encyclopædia Britannica, Inc. 1986. 
  2. Ankel-Simons, Friderun (2000). Primate anatomy: an introduction. San Diego: Academic Press. стр. 349—350. »In most mammals we find a moist and shiny glandular area around the nostrils....« 
  3. Dijkgraaf S.;Vergelijkende dierfysiologie;Bohn, Scheltema en Holkema, 1978, ISBN 90-313-0322-4
  4. 4,0 4,1 4,2 Romer, Alfred Sherwood; Parsons, Thomas S. (1977). The Vertebrate Body. Philadelphia, PA: Holt-Saunders International. стр. 453—458. ISBN 0-03-910284-X. 
  5. „Root of nose - radix nasi. 
  6. Karl Zilles; Bernhard Tillmann (2010-01-01). Anatomie. Springer. стр. 96. ISBN 978-3-540-69483-0. 

Спољашње везе[уреди]