Нос

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нос
Canine-nose.jpg
Пси имају веома сензитиван нос
Детаљи
Идентификатори
Латински Nasus
MeSH D009666
TA A06.1.01.001
A01.1.00.009
FMA 46472
Анатомска терминологија

Нос са носном дупљом представља почетни део система органа за дисање. Нос је споља обложен кожом. Са унутрашље стране коштано-хркавичаста преграда дели на леву и десну ноздрву. Ноздрве су обложене слузокожом, чија је површина увећана са три степенасто постављена набора. Слузокожа је покривена длачицама и трепљама које задржавају прашину и микроорганизме из ваздуха. У говору, нос омогућује резонанцу.

У горњем делу носне дупље смештени су рецептори чула мириса. У носну дупљу улива се сузно-носни канал. Честице мириса лепе се и отапају у слузи коју производи нос те тако шаљу импулсе у мозак а човек осећа мирис.

Израз нос такође се користи за означавање почетка или краја нечега, као на пример: „нос авиона“.

Третман ваздуха[уреди]

Делујући као први интерфејс између спољашњег окружења и деликатних животињцких плућа, нос кондиционира улазни ваздух, у погледу термалне регулације и филтрације током респирације, а исто тако омогућава сензорну перцепцију мириса.

Длаке унутар ноздрва филтрирају улазећи ваздух, као прва линија одбране од честица прашине, дима и других потенцијалних опструкција које би иначе инхибирале респирацију, и као нека врста филтра против болести преносивих ваздухом. Осим што делује као филтер, слуз која се производи у носу надопуњава напор тела да одржи температуру, а уноси и влагу у интегралне компоненте респираторног система. Капиларне структуре носа загревају и влаже ваздух који улази у тело; каснија, ова улога одржавања влажности ствара услове у којима алвеоле могу адекватно да размењују O2 за CO2 (нпр., респирација) унутар плућа. Током издисања, капиларе затим помажу у повраћају дела влаге.

Осећај за правац[уреди]

Влажни нос[1] паса је користан за перцепцију правца.[2] Сензитивни хладни рецептори у кожи детектују место где је нос најхладнији и то је правац из кога дати мирис који животиња упваво наљушила долази.[3]

Структура форми дисања ваздуха[уреди]

Код водоземаца и риба дводихалица, ноздрве се отварају у мале врећице, које се имају отворе у правцу уста кроз хоану (Apertura nasalis posterior). Те врећице садрже мале количине олфакторног епителијума, који, у случају безногих водоземаца, такође имају неколико сусједних пипака. Упркос опште структурне сличности са водоземачким, ноздрве риба дводихалица се не користе у респирацији, пошто те животиње дишу кроз уста. Водоземци исто тако имају вомероназални орган, обрубљен олфакторним епителом, међутим, за разлику од оних код амниота, то је генерално једноставна врећа која, изузев код саламандера, има мало везе са остатком назалног система.[4]

Код гмизаваца, назална комора је генерално већа, са хоаном лоцираном знатно даље назад у горњем делу уста. Код крокодила, комора је изузетно дуга, што помаже животињи да дише док је делимично зароњена. Назална комора гмизаваца је подељена у тири дела: антериорни вестибул, главну мирисну комору, и постериорно назофаринкс. Мирисна комора је обложена олфакторним епителом на њеној горњој површини и поседује бројне турбинате (conchae nasales) којима се повећава сензорна површина. Вомероназални орган је добро развијен код гуштера и змија, код којих није више повезан са назалном шушљином, већ се директно отвара на горњу страну уста. Он је мањи код корњача, код којих задржава своју оригиналну назалну везу, а одсутан је код одраслих крокодила.[4]

Птице имају сличан нос са гмизавцима, с ноздрвама лоцираним на горњем задњем делу кљуна. Пошто оне генерално имају слабо чуло мириса, олфакторна комора је мала, мада су турбинате присутне, што понекад даје комплексну структурну сличност са сисарима. Код многих птица, укључујући голубове и живину, ноздрве су покривене рожнатим заштитним штитом. Вомероназални орган птица је било недовољно развијен или потпуно одсутан, у зависности од врсте.[4]

Људски спољашњи нос[уреди]

Носна шупљина

Спољашњи нос има: корен (лат. radix nasi),[5] хрбат (лат. dorsum nasi) и врх (лат. apex nasi). Ваздух улази у спољашњи нос кроз парне отворе носнице (nares) које омеђују nosna krila (лат. alae nasi). Подлогу (инфраструктуру) спољашњег носа чине кости личног скелета и хрскавице. Коштану подлогу даје носни део чеоне кости, чеони наставак горње чељусти и носне кости.

Носне хрскавице састоје се од:

  • парне хрскавичне плоче троугластог облика (триангуларне хрскавице, лат. cartilago nasi lateralis, а налази се с обе стране септалне хрскавице
  • завијене парне хрскавице (лат. cartilago alaris major) у носном вршку
  • хрскавичних плочица (лат. cartilagines alares minores) смештене уз cartilage alaris major
  • малих хрскавичних прутића (лат. cartilagines nasals accesoriae)

Кожа носа може бити различите дебљине са доста жлезда лојница и длака. На носном хрпту и на латералним странама носа она је помична док је на носним крилима чврсто везана за подлогу. Према лицу нос је омеђен у подручју крила назолабијалном браздом, а између носа и горње усне налази се назолабијални угао. Ако је угао близу правог кута, носнице су хоризонтале, а ако је угао туп носнице су одигнуте, а ако је угао оштар оне су нагнуте према доле и назад. Задња два положаја носница праве потешкоће у дисању јер отклањају ваздушну струју при респирацији. Постоје три антрополошка типа носа, то су лепторини, мезорин и платирини нос, тако звани уски, средње широки и широки нос. На улазу у нос налазе се длаке (vibrissae) које су јако добро развијене код старијих људи.

Apertura piriformis чини вањски руб коштаног дела носне пирамиде,[6] њезин облик и ширина могу варирати, а најчешће је крушколика. Постоје разолики типови и облици спољашњег носа од којих се неки с обзиром на израженост могу сматрати деформитетима. Деформитети носа могу бити прирођени и стечени. Они могу бити само у коштаном или само у хрскавичном делу носа, или на граници кости и хрскавице.

Инфраструктура спољашњег носа се дели на фиксни део, релативно фикси и мобилни (покретни) део. Фиксни део инфраструцтуре вањског носа чине носне кости и чеони наставци максиле, тј. сви коштани делови који омеђују aperaturu piriformis. Врх носа чине лева и десна аларна хрскавица која је управо на том месту превијена. Ако се гледа носна пирамида с унутарње стране коју прекрива слузокожу могу се видети морфолошки детаљи. Границу вестибулума носа и носне шупљине, тј. границу слузнице и коже чини limen nasi, доњи руб латералне хрскавице. Хрскавични део септум и хрскавице остатци су примитивне хрскавичне носне чауре. У подручју спољашњег носа налази се танки слој попречнопругастих мишићних нити које обављају разне функције при дисању. Артерије које опскрбљују спољашњи нос долазе од личне и очне артерије. Венску крв вањског носа скупља фацијална вена тзв. ангуларна вена.

Клинички значај[уреди]

Једно од најчешћих здравствених стања која обухватају нос су крварења носа (у медицини: епистакса). Већина њих се јавља у Киселбаховом плексусу. Назално зачепљење је чест симптом инфекција или других запаљења назалне облоге (ринитис), као што је при алергијском ринитису или вазомоторном ринитису (услед злоупотребе назалног спреја). Већина тих стања такође узрокује аносмију, што је медицински термин за губитак мириса. Ово се може десити и при другим условима, на пример након трауме, услед Калмановог синдрома или Паркинсонове болести.

Троугао опасности лица

Код деце, нос је често дестинација за страна тела.[7] Нос је подложан појави промрзлина. Назално црвенило је знак респираторних потешкоћа које узрокују ширење ноздрва при удисању.

Због посебне природе снабдевања крвљу људског носа и околних области, могуће је за ретроградне инфекције да се из назалне области прошире на мозак. Из тог разлога, подручје од углова уста до моста носа, укључујући нос и горњу вилицу, је позната као троугао опасности лица.

Специфичне системске болести, инфекције или други услови који могу довести до уништења дела носа (на пример, носног моста или перфорација носне септуле) су ринофима, рак коже (на пример, базоцелуларни карцином), грануломатоза са полиангитисом, системски еритемски лупус, реуматоидни артритис, туберкулоза, сифилис, лепра или излагање кокаину, хромијуму или токсинима. Нос може да буде стимулисан да расте при акромегалији.

Хируршки поступак за кориговање проблема дисања услед поремећаја у носним структурама назива се Ринопластика, и то је исто тако процедура која се користи за козметичку хирургију, која се обично назива „носни посао”. За хируршке процедуре ринопластике нос је мапира у бројне подјединице и сегменте. Тиме је обухваћено девет естетских носних подјединица и шест естетских носних сегмената.

Неки лекови се могу назално давати. Назална администрација може да обухвата спрејеве за нос и топикалне третмане.

Друштво и култура[уреди]

Неки људи бирају да имају козметичку операцију звану ринопластика, да би променили изглед свог носа. Носни пирсинг је исто тако честа појава, и оно може да буде урађено на носници, септуму или мосту.

У Новом Зеланду, притискање носа („хонги”) је традиционални почетак поздрава међу Маорима.[8] Међутим, у данашње време је то углавном ограничено на одређене традиционалне прославе.[9]

Ханазука монумент чува као светковину усакаћене носеве најмање 38.000 Кореанаца убијених током јапанских инвазија у Кореји од 1592. до 1598.[10]

Септилна хрскавица се може уништити путем дуготрајног назалног удисања дрога, као што је кокаин. Ово затим може да доведе до ширег колапса носног скелетона.

Чачкање носа је честа и у знатној мери табуисана навика. Медицински ризици укључују ширење инфекција, узроковање крварења, и у ретким случајевима перфорација носне преграде. Кад постане компулсивно, назива се ринотилексоманијом. Брисање носа руком, обично се назива „алергијским поздравом”, и исто тако се сматра видом табу понашања. Ова навика такође може да доведе до ширења инфекција. Хабитуално, као и брзо или грубо брисање носа, може да доведе до наборавања (познатог као попречни носни набор или жлеб) које иде преко носа, и може да доведе до трајног физичког деформитета уочљивог у детињству и одраслом добу.[11][12]

Фетишизам носа (или назофилија) је сексуални партијализам за нос.

У појединим азијским земљама, као што су Кина, Јапан, Јужна Кореја, Малезија, Тајланд и Бангладеш, ринопластика је уобичајена ради стварања развијенијег носног моста или „високог носа”.[13] Слично томе, „самостална подизања носа” поспешена козметичким помагалима са вишекратном применом су стекла популарност и у продаји су у многим азијским земљама.[14][15][16] Високо-премошени нос је уобичајени идеал лепоте у многим азијским културама који проистиче из идеала лепоте древне Кине и Индије.[17][18]

Еволуцијске хипотезе[уреди]

Неандерталци[уреди]

Клајв Финлејсон из Гибралтарског музеја наводи да су неандертални носеви представљали адаптацију на хладноћу.[19] Тод Рае из |Америчког музеја историје природе напомиње да су студије на приматима и арктичким животињама показале да долази до смањења величине синуса у екстремно хладним областима, пре него до увећања које би било у складу са Аленовим правилом.[20] Стога Тод закључује да је дизајн великог и прогнатског неандерталног носа еволуирао за потребе топлије клуме Средњег Истока и да се задржао кад су неандерталци доспели у Европу.[20]

Микел Ернандез из Департмана биологије животиња на Универзитету у Барселони сматра да је „висок и узак нос Ескима” и неандерталаца једна „адаптација на хладно и суво окружење”, јер доприноси загревању и хидратацији ваздуха и „враћању топлоте и влаге из искоришћеног ваздуха”.[21]

Људи[уреди]

Један чланак објављен у спекулативном часопису Медицинске хипотезе сугерише да је облик носа последица промене угла лобање након људских скелеталних измена узрокованих бипедализмом. Ово је променило облик лобање узрокујући, заједно са променом исхране, морфолошко смањење релативне величине виличног синуса и доње вилице и путем тога „истискивање” избочина већине предњих делова лица у већој мери унапред, и стога повећање истакнутости носа и модификовање његовог облика.[22]

Хипотеза о воденим мајмама повезује нос са хипотетичким периодом водене адаптације у коме су на доле умерене ноздрве и флексибилни усни жљеб спречавали улаз воде у назалне отворе.[23] Теорија није генерално прихваћена од стране водећих научника из области еволуције човека.[24]

Неотенија[уреди]

Стивен Џеј Гулд је приметио да су већи носеви мање неотенични,[25][26] посебно велики „грчки” нос.[27] Жене имају мање носеве него мушкарци због тога што нису имале повећану секрецију тестостерона у младости.[28] Мањи носеви, заједно са другим неотеничним особинама као што су велике очи и пуне усне, се генерално сматрају привлачнијим на женама.[29] Вернеров синдром је стање које узрокује појаву превременог старења. Оно узрокује изглед који „наликује на птицу” због сужавања носа.[30] За разлику од тога, Даунов синдром, неотенирајуће стање,[31] узрокује сравњивање носа.[32]

Референце[уреди]

  1. ^ „Rhinarium, -arium”. Webster's Third New International Dictionary (Unabridged изд.). Encyclopædia Britannica, Inc. 1986. 
  2. ^ Ankel-Simons 2000, стр. 349–350
  3. ^ Dijkgraaf S.;Vergelijkende dierfysiologie;Bohn, Scheltema en Holkema, 1978. ISBN 978-90-313-0322-9.
  4. 4,0 4,1 4,2 Romer & Parsons 1977, стр. 453-458
  5. ^ „Root of nose - radix nasi. 
  6. ^ Zilles, Karl; Bernhard Tillmann (01. 01. 2010). Anatomie. Springer. стр. 96. ISBN 978-3-540-69483-0. 
  7. ^ „Foreign Body, Nose”. Архивирано из оригинала на датум 20. 12. 2008. Приступљено 16. 12. 2008. 
  8. ^ Derby, Mark (септембар 2013). „Ngā mahi tika”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Архивирано из оригинала на датум 08. 09. 2017. Приступљено 08. 09. 2017. 
  9. ^ „Greetings! Hongi Style! – polynesia.com | blog”. polynesia.com | blog (на језику: енглески). 24. 03. 2016. Архивирано из оригинала на датум 18. 09. 2017. Приступљено 18. 09. 2017. 
  10. ^ Sansom, Sansom & Bailey 1961, стр. 360.
  11. ^ Pray 2005, стр. 221
  12. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 22. 06. 2012. Приступљено 25. 11. 2012.  White Line on Nose in Children
  13. ^ „Miss Universe Malaysia pageant contestants 'look too western'. Архивирано из оригинала на датум 22. 09. 2016. 
  14. ^ Strochlic, Nina (06. 01. 2014). „DIY Plastic Surgery: Can You Change Your Face Without Going Under the Knife?” — преко www.thedailybeast.com. 
  15. ^ „PressReader.com - Connecting People Through News”. www.pressreader.com. Архивирано из оригинала на датум 06. 12. 2017. 
  16. ^ „NOSE SHAPER, shybuy.lk”. shybuy.lk. Архивирано из оригинала на датум 05. 06. 2017. 
  17. ^ Abramson 2011, стр. 88.
  18. ^ Johann Jakob Meyer (1989). Sexual Life in Ancient India: A Study in the Comparative History of Indian Culture. Motilal Banarsidass Publ. стр. 433. ISBN 978-81-208-0638-2. Архивирано из оригинала на датум 02. 05. 2018. 
  19. ^ Finlayson, C (2004). Neanderthals and modern humans: an ecological and evolutionary perspective. Cambridge University Press. стр. 84. ISBN 978-0-521-82087-5. 
  20. 20,0 20,1 Rae, T.C. (2011). „The Neanderthal face is not cold adapted”. Journal of Human Evolution. 60 (2). PMID 21183202. doi:10.1016/j.jhevol.2010.10.003. 
  21. ^ Hernández, M.; Fox, C. L.; Garcia-Moro, C. (1997). „Fueguian cranial morphology: The adaptation to a cold, harsh environment”. American Journal of Physical Anthropology. 103: 103—117. PMID 9185954. doi:10.1002/(SICI)1096-8644(199705)103:1<103::AID-AJPA7>3.0.CO;2-X. 
  22. ^ Mladina, R; N, Skitarelić; K, Vuković (2009). „Why do humans have such a prominent nose? The final result of phylogenesis: a significant reduction of the splanchocranium on account of the neurocranium”. Med Hypotheses. 73 (3): 280—3. PMID 19442453. doi:10.1016/j.mehy.2009.03.045. 
  23. ^ Morgan, Elaine (1997). The Aquatic Ape Hypothesis. Souvenir Press. ISBN 978-0-285-63518-0. 
  24. ^ Meier, R (2003). The complete idiot's guide to human prehistory. Alpha Books. стр. 57—59. ISBN 978-0-02-864421-9. 
  25. ^ Montagu, A. (1989). Growing Young. Bergin & Garvey: CT.
  26. ^ Choi, Charles Q. (01. 07. 2009). „Being More Infantile May Have Led to Bigger Brains”. Scientific American. 
  27. ^ Gould, S.J. (1996). The mismeasure of man. Norton and Company: NY.
  28. ^ Jean-Baptiste de Panafieu, P. (2007). Evolution. Seven Stories Press, USA.
  29. ^ Jones, Doug (1995). „Sexual Selection, Physical Attractiveness, and Facial Neoteny: Cross-cultural Evidence and Implications”. Current Anthropology. 36 (5): 723—48. JSTOR 2744016. doi:10.1086/204427. 
  30. ^ Leistritz, F. NCBI. Werner Syndrome. Приступљено Jun 2, 2011, from „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 18. 01. 2017. Приступљено 31. 08. 2017. 
  31. ^ Opitz, John M.; Gilbert-Barness, Enid F. (2005). „Reflections on the pathogenesis of Down syndrome”. American Journal of Medical Genetics. 37: 38—51. PMID 2149972. doi:10.1002/ajmg.1320370707. 
  32. ^ Fuente: Series de porcentajes obtenidas en un amplio estudio realizado por el CMD (Centro Médico Down) de la Fundación Catalana del Síndrome de Down Archived 28. 05. 2011 at the Wayback Machine., sobre 796 personas con SD. Estudio completo en Josep M. Corretger et al (2005). Síndrome de Down: Aspectos médicos actuales. Ed. Masson, para la Fundación Catalana del Síndrome de Down. ISBN 978-84-458-1504-5. стр. 24-32.

Литература[уреди]

  • Finlayson, C (2004). Neanderthals and modern humans: an ecological and evolutionary perspective. Cambridge University Press. стр. 84. ISBN 978-0-521-82087-5. 
  • Johann Jakob Meyer (1989). Sexual Life in Ancient India: A Study in the Comparative History of Indian Culture. Motilal Banarsidass Publ. стр. 433. ISBN 978-81-208-0638-2. Архивирано из оригинала на датум 02. 05. 2018. 
  • Abramson, Marc S. Identity in Tang China (2011). Ethnic. University of Pennsylvania Press. стр. 88. ISBN 978-0-8122-0101-7. Архивирано из оригинала на датум 02. 05. 2018. 
  • Pray, W. Steven (2005). Nonprescription Product Therapeutics. Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-7817-3498-1. 
  • Sansom, George; Sansom, Sir; Bailey, George (1961). A History of Japan, 1334–1615. Stanford studies in the civilizations of eastern Asia. Stanford University Press. стр. 360. ISBN 978-0-8047-0525-7. »Visitors to Kyoto used to be shown the Minizuka or Ear Tomb, which contained, it was said, the noses of those 38,000, sliced off, suitably pickled, and sent to Kyoto as evidence of victory.« 
  • Zilles, Karl; Bernhard Tillmann (01. 01. 2010). Anatomie. Springer. стр. 96. ISBN 978-3-540-69483-0. 
  • Romer, Alfred Sherwood; Parsons, Thomas S. (1977). The Vertebrate Body. Philadelphia, PA: Holt-Saunders International. стр. 453—458. ISBN 978-0-03-910284-5. 
  • Ankel-Simons, Friderun (2000). Primate anatomy: an introduction. San Diego: Academic Press. стр. 349—350. »In most mammals we find a moist and shiny glandular area around the nostrils....« 
  • Moore, Keith L; Dalley, Arthur F. (1999). Clinically Oriented Anatomy. Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. 
  • Swanepoel PF, Fysh R (2007). „Laminated dorsal beam graft to eliminate postoperative twisting complications”. Archives of Facial Plastic Surgery. 9 (4): 285—9. PMID 17638765. doi:10.1001/archfaci.9.4.285. 
  • Inanli S, Sari M, Baylancicek S (2007). „The use of expanded polytetrafluoroethylene (Gore-Tex) in rhinoplasty”. Aesthetic Plastic Surgery. 31 (4): 345—8. PMID 17549553. doi:10.1007/s00266-007-0037-z. 
  • Arslan E, Aksoy A (јун 2007). „Upper lateral cartilage-sparing component dorsal hump reduction in primary rhinoplasty”. The Laryngoscope. 117 (6): 990—6. PMID 17545863. doi:10.1097/MLG.0b013e31805366ed. 
  • Cochran CS, Ducic Y, DeFatta RJ (мај 2007). „Restorative rhinoplasty in the aging patient”. The Laryngoscope. 117 (5): 803—7. PMID 17473672. doi:10.1097/01.mlg.0000248240.72296.b9. 
  • Hellings PW, Nolst Trenité GJ (јун 2007). „Long-term patient satisfaction after revision rhinoplasty”. The Laryngoscope. 117 (6): 985—9. PMID 17460577. doi:10.1097/MLG.0b013e31804f8152. 
  • Thomson C, Mendelsohn M (април 2007). „Reducing the incidence of revision rhinoplasty”. The Journal of Otolaryngology. 36 (2): 130—4. PMID 17459286. doi:10.2310/7070.2007.0012. 
  • Reilly MJ, Davison SP (2007). „Open vs closed approach to the nasal pyramid for fracture reduction”. Archives of Facial Plastic Surgery. 9 (2): 82—6. PMID 17372060. doi:10.1001/archfaci.9.2.82. 
  • Patrocínio LG, Patrocínio JA (октобар 2007). „Open rhinoplasty for African-American noses”. The British Journal of Oral & Maxillofacial Surgery. 45 (7): 561—6. PMID 17350737. doi:10.1016/j.bjoms.2007.01.011. 
  • Gurney TA, Kim DW (фебруар 2007). „Applications of porcine dermal collagen (ENDURAGen) in facial plastic surgery”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America. 15 (1): 113—21, viii. PMID 17317562. doi:10.1016/j.fsc.2006.10.007. 
  • Gruber R, Chang TN, Kahn D, Sullivan P (март 2007). „Broad nasal bone reduction: an algorithm for osteotomies”. Plastic and Reconstructive Surgery. 119 (3): 1044—53. PMID 17312512. doi:10.1097/01.prs.0000252504.65746.18. 
  • Gubisch, W. (новембар 2006). „Twenty-five years experience with extracorporeal septoplasty”. Facial Plastic Surgery. 22 (4): 230—9. PMID 17131265. doi:10.1055/s-2006-954841. 
  • Thornton MA, Mendelsohn M (новембар 2006). „Total skeletal reconstruction of the nasal dorsum”. Archives of Otolaryngology—Head & Neck Surgery. 132 (11): 1183—8. PMID 17116812. doi:10.1001/archotol.132.11.1183. 
  • Pedroza F, Anjos GC, Patrocinio LG, Barreto JM, Cortes J, Quessep SH (2006). „Seagull wing graft: a technique for the replacement of lower lateral cartilages”. Archives of Facial Plastic Surgery. 8 (6): 396—403. PMID 17116787. doi:10.1001/archfaci.8.6.396. 
  • Romo T, Kwak ES, Sclafani AP (2006). „Revision rhinoplasty using porous high-density polyethylene implants to re-establish ethnic identity”. Aesthetic Plastic Surgery. 30 (6): 679—84; discussion 685. PMID 17093875. doi:10.1007/s00266-006-0049-0. 
  • Romo T, Kwak ES (новембар 2006). „Difficult revision case: Overaggressive resection”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America. 14 (4): 411—5, viii. PMID 17088190. doi:10.1016/j.fsc.2006.06.009. 
  • Boccieri A, Macro C (новембар 2006). „Difficult revision case: Two previous septo-rhinoplasties”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America. 14 (4): 407—9, viii. PMID 17088189. doi:10.1016/j.fsc.2006.06.013. 
  • Toriumi, D. M. (новембар 2006). „Difficult revision case: Foreshortened nose and severe alar retraction, two prior rhinoplasty surgeries.”. Facial Plastic Surgery Clinics of North America. 14 (4): 401—6, viii. PMID 17088188. doi:10.1016/j.fsc.2006.06.012. 
  • Van Cauwenberge, P; Sys, L; De Belder, T; Watelet, JB (фебруар 2004). „Anatomy and physiology of the nose and the paranasal sinuses.”. Immunology and allergy clinics of North America. 24 (1): 1—17. PMID 15062424. doi:10.1016/S0889-8561(03)00107-3. 
  • Jones, N (23. 09. 2001). „The nose and paranasal sinuses physiology and anatomy.”. Advanced drug delivery reviews. 51 (1-3): 5—19. PMID 11516776. 
  • Eibye-Jacobsen (2001). „Are the supportive structures of the tardigrade pharynx homologous throughout the entire group?”. Journal of Zoological Systematics and Evolutionary Research. 39: 1. doi:10.1046/j.1439-0469.2001.00140.x. 
  • Elzinga, R. J. (1998). „Microspines in the alimentary canal of arthropoda, onychophora, annelida”. International Journal of Insect Morphology and Embryology. 27 (4): 341. doi:10.1016/S0020-7322(98)00027-0. 
  • Graham, A; Richardson, J (2012). „Developmental and evolutionary origins of the pharyngeal apparatus”. EvoDevo. 3 (3): 24. PMC 3564725Слободан приступ. PMID 23020903. doi:10.1186/2041-9139-3-24. 
  • Simkins, C. S. (1943). „Functional anatomy of the Eustachian tube”. Archives of Otolaryngology–Head and Neck Surgery. 38 (5): 476—484. doi:10.1001/archotol.1943.00670040495009. 

Спољашње везе[уреди]