Носферату – Симфонија ужаса

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Носферату – Симфонија ужаса
Prana Filmplakat Nosferatu.jpg
Постер за филм
Изворни насловNosferatu – Eine Symphonie des Grauens
РежијаФ. В. Мурнау
СценариоХенрик Гален
ПродуцентЕнрико Дикман
Албин Грау
Главне улогеМакс Шрек
Густав фон Вангенејм
Грета Шројдер
МузикаХанс Ердман
Година1922.
Трајање94 минута
ЗемљаНемачка
Језикнемачки
IMDb веза

Носферату – Симфонија ужаса (нем. Nosferatu – Eine Symphonie des Grauens) је црно бијели нијеми хорор режисера Ф. В. Мурнауа из 1922.

Филм је сниман према роману Брема Стокера, наиме Мурнау је хтио да сними читав филм по роману, али се жена Брема Стокера побунила, након што није успио да добије право на екранизацију романа он је мањи дио приче промијенио, а имена ликова су такође измијењена.

Продукција филма је трајала од краја 1921. до фебруара 1922. Већи дио филма сниман је у сјеверној Њемачкој.

Главне улоге су тумачили Макс Шрек, Густав фон Вангенејм и Грета Шројдер. Овај филм се сматра једним од њемачких експресионистичких филмова, као и једним од првих хорор филмова.[1]

Радња[уреди | уреди извор]

Applications-multimedia.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Томас Хатер је младић који ради као продавач некретнина и живи срећно са својом женом у Бремену. Једног дана његов психички нестабилни шеф Кнок га шаље у Трансилванију да потпише уговор око продаје некретнина са грофом Орлоком (грофом Дракулом) који хоће да купи кућу у њиховом граду. Томас прихвати понуду, али када је саопшти својој жени она постаје тужна и покушава да га одврати од те идеје, али он јој говори да ће све бити у реду и да нема потребе да брине. Идућег дана он оде и својим рођацима и пријатељима остави своју жену да пазе о њој.

Када дође у Трансливанију почиње да пада ноћ и он одлучи да сврати и вечера у једној оближњој крчми. Након што вечера пита власника крчме гдје се налази дворац грофа Орлока, и да ли би могао да му нађе неки превоз до тамо ако је далеко. Власник крчме му препоручи да не иде тамо, говорећи му како се у том крају сви боје грофа Орлока и да не треба тамо да иде, поготово не ноћу јер се прича да се ноћу појављују вукодлаци. Хатер све ово не схвати озбиљно и оде да спава. Наредног јутра успијева наћи кочијаша, али кочијаш неће да иде скроз до дворца већ га остави близу дворца рекавши му да се боји да иде даље. Чим је кочијаш отишао Хатер је видио неке кочије које долазе до њега, а на њима је био кочијаш који је био сав обучен од главе до пете и који му је само дао знак да уђе у кочију. Након што су стигли он му је рекао да је он гроф Орлок и да уђе у његов дворац.

Након што је ушао у његов дворац примјетио је да се гроф Орлок понаша чудно и да излази само кад је ноћ. Њих двојица почну да вечерају и кад се Хатер случајно посјече ножем гроф Орлок се запути ка њему дижући руке. Хатер преплашен се забије у ћошак, и кад му је гроф пришао само му је рекао да иде да спава да ће све око папира завршити сутра. Сутрадан њих двојица склопе договор и гроф купи кућу. Док су вршили папире око куће Хатеру случајно испадне слика његове жене, гроф је види и сазна да је то његова жена. Тог истог дана гроф Орлок зароби Хатера и крене у свој нови дом. Хатер престрашен некако успијева да се ослободи али се када изађе онесвијести.

Елен кући стално слути на најгоре, и боји се за Хатера, његов шеф Кнок је полудио и налази се у лудници. Гроф Орлок се на брод укрцава у ковчегу, док је Хатер у болници. Кад се Хатер пробуди у болници само жели да се што прије врати кући и да упозори Елен на грофа Орлока који се заљубио у њу. Кнок у лудници показује чудне симптоме, он једе паукове, велича грофа Орлока и говори како је крв живот, а затим чак напада управника луднице, а чувар једва успијева да макне Кнока са управника. На броду којим плови и Носферату почињу да се дешавају чудне ствари наиме све више морнара умире што постаје сумњиво капетану брода. Након што на броду живи остану само он и један морнар, Носферату излази из ковчега а престрашени морнар почиње да трчи и скочи у море, док капетан остаје, Носферату излази из кабине убија капетана, и заузима брод.

Носферату стиже у луку и доноси кугу у град, али у међувремену стигао је и Хатер који је испричао својој супрузи шта се издешавало. Кнок је некако успио да наслути долазак Носфератуа, он убија чувара узима кључеве и бјежи из луднице. Народ почиње да се искупља код луке да дочекају морнаре, али међутим примијете да су на броду сви мртви. Један доктор утврди да је у питању куга и да се највјероватније проширила читавим градом.

Организује се потјера за Кноком ког на крају ухвате и врате га назад у лудницу. Елен се једне ноћи пробуди и кроз прозор види Носфератуа и сва преплашена пробуди Хатера, каже му шта се десило и онесвијести се. Хатер брзо крене да зове доктора, а за то вријеме Носферату уђе у кућу, Елен се дигне из несвијести и чује како се неко пење низ степенице. Након што Носферату отвори врата она се поново онесвијести, а Носферату почне да јој сиса крв. Кад је сванула зора Носферату заборавивши да се сакрије у своj ковчег, од сунца гине. Хатер долази са доктором али прекасно јер је Елен преминула.

Улоге[уреди | уреди извор]

Глумац Улога
Макс Шрек Гроф Орлок/Носферату (у књизи Дракула)
Густав фон Вангенејм Томас Хатер (у књизи Џонатан Харкер)
Грета Шројдер Елен Хатер (у књизи Мина Харкер)
Александер Гранач Кнок (у књизи Ренфилд)
Макс Немец капетан брода Емпуза
Џон Готовт професор Булвер (у књизи Абрахам ван Хелсинг)
Џорџ Х. Шнел Хардинг
Густав Боц професор Сиверс
Волфганг Хајнц први морнар Емпузе

Одступања од романа[уреди | уреди извор]

Многи детаљи у филму су измењени у односу на роман Брема Стокера на основу кога је снимљен. Промењена су имена ликова, па је тако гроф Дракула постао гроф Орлок. Радња филма је, уместо у Лондону, смештена у измишљену луку на северу Немачке, названу Визбург и додата је идеја да вампири доносе кугу у Визбург, преко пацова са бродова, а неки од ликова су чак и изостављени као што је случај са Ван Хелсингом. Разлог свим овим изменама било је то што Мурнау није добио дозволу аутора романа, да по њему сними филм. Упркос бројним изменама у филму, неколико година касније Мурнау губи у парници, коју је водио због плагијата и све копије овог филма бивају уништене. На срећу, једна копија је успела да "преживи".[2]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

  • Гроф Орлок само једном трепне у филму.
  • Макс Шрек се појављује у још једној улози у филму. Он стоји у позадини док Хатер и Нок разговарају.
  • Носферату се појављује на филму нешто испод девет минута.
  • Сав оригинални материјал и негативи су уништени због тужбе удовице Брема Стокера, мада неки тврде да једини оригинал поседује колекционар Шрекових дела, Јенс Геутебрüцк.
  • Монро, режисер, изјавио је како је Шрек довољно ружан и да га је због тога одабрао за улогу јер све што је требало је поставити му шиљате уши и вештачке зубе. Створење које у филму називају вукодлаком је заправо хијена.
  • Филм је, због претераног хорора, био забрањен у Шведској све до 1972.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ 1001 филм који мораш да видиш пре него што умреш. Београд. 2008. стр. 40. 
  2. ^ „Гроф Дракула кроз филмску историју”. Јungletribe. Приступљено 30. 1. 2020. 
  3. ^ „Nosferatu, eine Symphonie des Grauens (1922)”. Filmskihitovi. Приступљено 30. 1. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Eisner, Lotte H. (1980), Die dämonische Leinwand (на језику: German), Frankfurt am Main: Fischer Taschenbuch Verlag, ISBN 978-3-596-23660-2 
  • Eisner, Lotte H. (1967), Murnau. Der Klassiker des deutschen Films (на језику: German), Velber/Hannover: Friedrich Verlag 
  • Grafe, Frieda (2003), Licht aus Berlin. Lang Lubitsch Murnau (на језику: German), Berlin: Verlag Brinkmann & Bose, ISBN 978-3-922660-81-1 
  • Hans Helmut Prinzler, ур. (2003), „Nosferatu”, Friedrich Wilhelm Murnau : ein Melancholiker des Films (на језику: German), Berlin: Bertz Verlag GbR, ISBN 978-3-929470-25-3 
  • Brill, Olaf, Film Nosferatu, Eine Symphonie des Grauens (GER 1922) (на језику: German), Приступљено 11. 6. 2009  (1921-1922 reports and reviews)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]