Нос (приповетка)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Нос је приповетка коју је написао Николај Гогољ 1835. године која је била веома значајна за њега као писца. Наиме, те 1835. године, Гогољ је објавио и две књиге приповедака под насловом Миргород у којој се налазе приче Виј, Старовременске спахије, као и по многима његова најбоља хумористичка приповетка Како су се завадили Иван Иванович и Иван Никифоревич. Нос јесте надреални приказ губитка носа колешког асесора, односно мајора Коваљова.

Прича почиње тако што се берберин Иван Јаковљевич буди, привучен мирисом тек испеченог хлеба, седа за сто, сече парче хлеба и проналази нос. На другој страни града Коваљов претходно пожелевши да погледа бубуљицу која му је претходно вече искочила на носу, запрепашћен схвата да нема нос. Мајор Коваљов забринут како ће јавност реаговати на његов губитак носа пријављује случај полицији. Његов нос бива виђен како слободно шета улицама Петрограда...

Написавши Нос, Гогољ је успео уз помоћ горке ироније и хумора да укаже на бесмисао друштвених положаја, титула и уопште човековог преозбиљног гледања на самог себе и своју важност у друштву. Прича је потпуно надреална и гротескна, али приказана на веома детаљан и реалистичан начин.

Приповетку Нос први пут објављује 1836. године.