Обала

Обала је узан појас копна на контакту са воденом површином, било да је у питању море, језеро или река. Услед појава промене нивоа водених површина, плиме и осеке, положај обале је променљив па се често користи и назив зона обале.

Развој обала

Главни агенси који су одговорни за ерозију и таложење дуж обалских линија су таласи, плима и водене струје. На формирање обала такође значајно утиче њихова литологија. Што је чвршћи материјал од којег је начињена обала то је она отпорнија на ерозију. На тај начин литолошка различитост утиче на разноликост облика обала.

Плиме често диктирају време депоновања седимената или еродовања обале. На подручјима која су изложена вишим плимама таласи допиру више у копно, где врше ерозију и наносе материјал док на подручјима са мањим плимским осцилацијама утицај таласа је на ужем појасу. Плиме саме по себи не обликују обале.

Врсте обала

Услед промена нивоа мора које су се током историје Земље догађале постоје обале које су потонуле али и обале које се данас налазе издигнуте и дубље у копну.

Обала се према врсти водене површине са којом копно долази у контакт дели на: морску, речну и језерску обалу.

Генетска класификација обала

Обале су морфолошки разноврсне. То је нарочито уочљиво код обала које су у блиској геолошкој прошлости потопљене услед младих трансгресија тако да је њихов примарни рељеф веома добро очуван. Такве обале називају се „ингресионе обале”. Ингресионе обале представљају примарни тип обала у њиховој генетској класификацији.

Према пореклу примарног рељефа, ингресионе обале деле се на тектонске и ерозивне.

Ингресионе тектонске обале постале су потапањем тектонског рељефа. Зависно од врсте тектонских покрета који су узроковали настанак одређеног рељефа на обалама разликују се ингресионе епирогене, раседне, набране и вулканске обале.

Ингресионе епирогене обале настале су потапањем епирогеног угиба. Пример овакве обале је обала Холандије која поступно тоне услед епирогеног угибања. Против овог проблема Холанђани се боре вековима.

Ингресионе набране обале настале су потапањем тектонског рељефа који је постао тангенцијалним покретима убирања. Овакве обале су јако разуђене. Антиклинале представљају полуострва и острва а синклинале заливе и канале између острва. Типски пример овакве обале је обала Далмације.

Ингресионе раседне обале постале су потапањем рељефа насталог радом радијалних тектонских покрета. Хорстови представљају острва и полуострва, а ровови дубоке заливе стрмих страна. Обала Егејског мора представља типски пример овакве обале. Изразити ровови егејске обале су заливи Орфански, Атоски, Касандријски и Солунски док су изразити хорстови полуострва Атос, Лонгос и Касандра.

Ингресионе вулканске обале могу постати потапањем вулканског рељефа или нарастањем вулканских купа изнад нивоа мора услед субмаринсих ерупција. Овом типу припадају обале настале потапањем калдере старих вулкана (обала Санторинија). Типски пример оваквих обала је обала Хавајских острва.

Ингресионе ерозивне обале постале су потапањем ерозивног рељефа. Овај тип рељефа постао је деловањем различитих геоморфолошких агенаса. У зависности од агенса, ингресионе ерозивне обале деле се на флувијалне (потамогене), глацијалне, крашке, еолске и денудационе.

Литература

1. Пешић Л. 2001. Општа геологија - Егзодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет

Види још

• Геоморфологија
• Марински процес