Обични цврчић
| Обични цврчић | |
|---|---|
| |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Aves |
| Ред: | Passeriformes |
| Породица: | Locustellidae |
| Род: | Locustella |
| Врста: | L. luscinioides
|
| Биномно име | |
| Locustella luscinioides (Savi, 1824)
| |
| |
| Range of L. luscinioides Breeding Passage Non-breeding
| |
Обични цврчић (лат. Locustella luscinioides) је врста грмуше Старог света из рода Locustella . Гнезди се у Европи и западном Палеарктику . Миграторна је врста, зимује у северној и подсахарској Африци .
Ова мала птица врапчарка се налази у тршћацима, где постоји и жбуње. Обични цврчић полаже три до шест јаја се у гнездо које се налази у трсци. Одрасла јединка има сиво-смеђа леђа, беличасто-сиви доњи део тела и нема пруге на грлу, што је разлика од цврчића поточара. Полови су идентични, као и код већине грмуша, док су младе птице жуће одоздо. Као и већина грмуша, инсектојед је. Ово није толико стидљива врста, али је није лако видети у трсци, осим понекад када пева.
ⓘ је монотоно механичко звиждање налик звуку појединих инсеката, често се изводи у предвечерје. Слична је песми других врста у групи, али је генерално бржа и дубља и јако подсећа на песму роселовог зрикавца .
Таксономија
[уреди | уреди извор]Основно име ове птице потиче од италијанског орнитолога Паола Савија, аутора дела „Ornitologia Toscana“ (1827–1831) и „Ornitologia Italiana“ (1873–1876). Године 1821, Савију су дати примерци непругасте, тамне, риђо-смеђе грмуше, што је било ново за науку. Објавио је потпуни опис птице 1824. године, а она је постала позната под уобичајеним именом обични цврчић. [2] Име рода Locustella потиче из латинског и представља деминутив од locusta, што значи „скакавац“.[3] Ово се односи на песму цврчића тршћара и неких других из овог рода. [4] Специфични назив luscinioides потиче од латинског luscinia, „славуј“, и старогрчког -oides, „подсећа“.[3]
Ова врста формира специјалну везу са цврчићем поточаром, а студије митохондријалне ДНК показују да су обе уско повезане са пругастим цврчићем, Locustella lanceolata, и обичном цврчићем тршћаром, Locustella naevia.[5]
Постоје три подврсте. Locustella luscinioides luscinioides је номинована подврста која је пореклом из централне и источне Европе, Шпаније, Португала и северне Африке. Зимује у западној Африци, на подручју које се протеже од Сенегала до језера Чад и северне Гане, а вероватно и у Јужном Судану.[5] Locustella luscinioides sarmatica је пореклом из Украјине, Азовског мора, региона Волге и Урала; зимује у североисточној Африци. Locustella luscinioides fusca се налази од Јордана и Турске све до централне Азије на истоку; зимује у Судану и Етиопији.[6]
Опис
[уреди | уреди извор]
Горњи делови обичног цврчића су једноличне тамноцрвенкасто-смеђе боје, понекад са благом зеленкастом нијансом. Има нејасне жућкасте пруге око очију, тамне предочне пруге и бледо смеђе очне пруге. Смеђи кљун је танак, а ириси су такође смеђи. Брада, грло и стомак су беличасто-жућкасти, а остатак доњег дела тела пешчано-смеђе боје. Током сезоне парења, и горњи и доњи делови тела су мало блеђи. Ноге су смеђе. Птица има око 14цм.[7]
Песма је трил веома слична песми цврчића тршћара, али нешто нижег тона и краћег продужења. Често му претходи низ тихих откуцаја који се постепено стапају у трил. Птица пева са висине на врху трске са отвореним кљуном и вибрирајућим грлом. И мужјаци и женке певају. [8]
Понашање
[уреди | уреди извор]
Обични цврчић митари у перје за размножавање пре него што се врати у свој летњи ареал. По доласку у мочваре, птице лете кроз трску и растиње и ретко се виђају, али када успоставе територије, пењу се на врх трске и певају са истакнутих места. Хране се инсектима као што су муве, бубе, мољци, ларве и водене девице. Такође се хране и мањим црвима. Након парења, птице се донекле размештају у ређе вегетативне мочваре, пресвлаче се у своје зимско перје и крећу на миграцију. Мало се зна о њиховим навикама у зимским боравиштима, али насељавају слична мочварна подручја, виђени су у кукурузним пољима и могу се хранити и гнездити у малим јатима.[8]
Размножавање
[уреди | уреди извор]
Сезона парења обичног цврчића почиње средином априла у јужном делу њеног ареала и крајем маја у северној Европи. [8] Први мужјаци који стигну заузимају најбоље територије, које се процењују по густини трске и шаша. Како женке стижу, оне се сукцесивно упарују са мужјацима који имају најбоље територије. [9] Касније долазеће јединке имају територије лошијег квалитета и њихов успех размножавања је умањен, обично зато што мање легла теже успевају.[9] Гнездо гради женка на малој трсној платформи по стилу слично гнезду лиске или барске кокице, и добро је скривено међу мртвом трском и жбуњем вегетације. Често се прави од листова глицерије, али нека гнезда су уместо тога уредно обложена фином травом и лишћем. Обично није видљиво одозго. Полажу се четири до шест (понекад три) јаја. Сиво-беле су, обилно прошаране сивкастим рђастим мрљама, понекад у тамнијој траци око јајета. Димензије су им око 19.5мм x 14.5мм. Инкубација траје око дванаест дана и обавља је искључиво женка. Она такође храни пилиће када се први пут излегу, а мужјак јој се придружује док расту. Млади добијају перје за око дванаест дана и обично један пар обично има два легла.[8]
Распрострањеност и станиште
[уреди | уреди извор]Обични цврчић се гнезди у Алжиру, Шпанији, Мајорци, Француској, Сицилији, Криту, Италији, Холандији, Немачкој, Пољској, Румунији, Бугарској, Албанији, Хрватској, Словенији, Србији, Јордану, Турској и Русији све до реке Волге на истоку. Зимује у Алжиру, Мароку, Судану и Етиопији. Познат је као повремени посетилац Уједињеног Краљевства (где се неколико парова спорадично гнезди), Ирске, Белгије, Швајцарске, Корзике, Сардиније, Малте, Кипра и Израела.[8]
Обични цврчић се може наћи у тршћацима, мочварама и лагунама са трском, шашом и другом мочварном вегетацијом, где има врба или жбуња. Пење се по стабљикама како би певала на видном месту, али је иначе тешко видети јер окретно лети кроз стабљике и испреплетено растиње и ретко се виђа на отвореном тлу. Заузима слична станишта у својим зимским боравиштима, али се може наћи и у мочварама или мочварним местима са отвореном водом, даље од трске. [8]
Статус
[уреди | уреди извор]Обични цврчић је процењен од стране IUCN-а на њиховој Црвеној листи угрожених врста као најмање угрожен таксон. То је зато што има велику укупну популацију и широк ареал. Процењује се да популација у Европи броји између 530 и 800 хиљада парова који се гнезде, са укупно 1,6 до 2,4 милиона јединки. Пошто Европа чини око две трећине свог укупног ареала, светска популација може бити у региону од 2,1 до 4,8 милиона јединки. Број птица се можда донекле смањује, али не у мери која би за сада оправдала сврставање обичног цврчића у категорију већег ризика.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ BirdLife International (2016). „Locustella luscinioides”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T22714684A87560838. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22714684A87560838.en
. Приступљено 13. 11. 2021.
- ^ Alla Memoria Paolo Savi (на језику: Italian). Tip. dei ff. Nistri. 1871.
- ^ а б Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 229, 233. ISBN 978-1-4081-2501-4.
- ^ „Grasshopper”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
- ^ а б „Savi's Warbler (Locustella luscinioides)”. Internet Bird Collection. Приступљено 2013-08-01.
- ^ Lepage, Denis. „Savi's Warbler (Locustella luscinioides) (Savi, 1824)”. Avibase. Приступљено 2013-08-01.
- ^ Witherby, H. F., ур. (1943). Handbook of British Birds, Volume 2: Warblers to Owls. H. F. and G. Witherby Ltd. стр. 32—34.
- ^ а б в г д ђ Witherby, H. F., ур. (1943). Handbook of British Birds, Volume 2: Warblers to Owls. H. F. and G. Witherby Ltd. стр. 32—34.
- ^ а б Aebischer, Adrian; Perrin, Nicolas; Krieg, Myriam; Studer, Jacques; Meyer, Dietrich R. (1996). „The Role of Territory Choice, Mate Choice and Arrival Date on Breeding Success in the Savi's warbler Locustella luscinioides”. Journal of Avian Biology. 27 (2): 143—152. JSTOR 3677143. doi:10.2307/3677143.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Старење и одређивање пола (PDF; 2,0 MB) аутора Хавијера Бласко-Зумете и Герда-Михаела Хајнцеа Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (8. новембар 2016)
