Образовање у Јапану

Јапан

Министарство образовања, културе, спорта, науке и технологије
Буџет за образовање
Буџет	5,4 трилиона јена
Основни детаљи
Основни језик	јапански
Систем	Национални, префектурални, локални
Писменост (2012.)
Укупно	99,8%
Основна шк.	10,9 милиона
Средња шк.	3,98 милиона
Факултет	3,97 милиона
Диплома
Средњошколска	95,97%
Факултетска	61,95%

Образовање у Јапану води Министарство образовања, културе, спорта, науке и технологије (МЕКСТ) државе Јапан. Образовање је обавезно на нивоу основне и ниже средње школе, што укупно траје девет година.

Савремени јапански образовни систем резултат је историјских реформи које потичу из Меиџи периода, када су успостављени модерни образовни системи и институције. Овај рани почетак модернизације омогућио је Јапану да пружи образовање на свим нивоима на матерњем језику (јапанском), уместо да користи језике моћних држава које су могле имати снажан утицај у региону. Тренутне образовне политике фокусирају се на промовисање доживотног учења, напредног стручног образовања и интернационализацију високог образовања кроз иницијативе попут прихватања већег броја међународних студената, будући да нација има популацију која убрзано стари и смањује се.

Јапански ученици константно остварују високе резултате из читања, математике и природних наука према проценама ОЕЦД-а. На ПИСА (PISA) тестирању 2018. године, Јапан је заузео осмо место на свету, са просечним резултатом од 520 поена у поређењу са ОЕЦД просеком од 488. Упркос овим релативно високим резултатима, потрошња Јапана на образовање као проценат БДП-а износи 4,1%, што је испод ОЕЦД просека од 5%. Међутим, потрошња по ученику је релативно висока. Од 2023. године, око 65% Јапанаца старости од 25 до 34 године стекло је неки облик терцијарног образовања, при чему значајан број њих има дипломе из науке и инжењерства, области које су кључне за технолошки покретану економију Јапана. Јапанке надмашују мушкарце у стицању високог образовања, при чему 59% жена има универзитетске дипломе у поређењу са 52% мушкараца. МЕКСТ извештава да 80,6% осамнаестогодишњака наставља са високим образовањем, при чему већина уписује универзитете.

Историја

Главни чланак: Историја образовања у Јапану

Теракоја, врста приватне школе током Едо периода.

Формално образовање у Јапану почело је у 6. веку нове ере прихватањем кинеске културе. Будистичка и конфучијанска учења, заједно са наукама, калиграфијом, прорицањем судбине и јапанском и кинеском књижевношћу, предавана су на дворовима током периода Асука (538–710), Нара (710–794) и Хејан (794–1185). За разлику од Кине, Јапан није у потпуности применио меритократски систем испита за дворске положаје, те су те позиције остале углавном наследне. Камакура период обележио је успон бушија (или самураја, војне класе) и пад утицаја традиционалног културног дворског племства (куге), што је такође смањило утицај учених званичника са седиштем у Кјоту, док су се самураји ширили земљом. Међутим, будистички манастири су остали значајни центри учења.

Јушима Сеидо у Еду

У Едо периоду, Јушима Сеидо у Еду (данашњи Токио) постао је главна образовна институција. Под Токугава шогунатом, даимјои су се борили за моћ у углавном пацификованој земљи. Пошто се њихов утицај није могао повећати кроз рат, такмичили су се на економском пољу. Њихова самурајска елита, која се од ратника претворила у бирократе, морала је да се образује не само у војној стратегији и борилачким вештинама, већ и у књижевности, пољопривреди и рачуноводству. Самурајске школе, познате као ханко, образовале су самураје и њихову децу, усађујући конфучијанске вредности и војне вештине. Трговци су такође тражили образовање у пословне сврхе, што је довело до оснивања теракоја школа, које су подучавале основе читања, писања и аритметике. Упркос ограниченим контактима са страним земљама (сакоку), књиге из Кине и Европе су увожене, а рангаку („холандске студије”) су постале популарне, посебно у области природних наука. До краја Едо периода, стопа писмености се значајно повећала, при чему је око 50% мушкараца и 20% жена било писмено. „Обични грађани” су такође формирали заједничка окупљања како би се едуковали уз помоћ неког учењака. Један од њих, Баиган Ишида, био је велики говорник и писац који је допрео до трговачке класе. Постојале су и вакашу-гуми, или омладинске групе, које су се састојале од младића старости између четрнаест и седамнаест година, који су на овим окупљањима учили о церемонијама, заједничком животу, језику, манирима, браку, плетењу сламе и информацијама из света, поред разговора и певања.

Меиџи обнова

Универзитет у Токију, први модерни јапански универзитет.

Након Меиџи обнове 1868. године, методе и структуре западног учења су усвојене као средство да се Јапан претвори у снажну, модерну нацију. Студенти, па чак и високи владини званичници слати су у иностранство на студије, као у случају Ивакурине мисије. Уведено је обавезно образовање, првенствено по узору на пруски модел. Године 1877, основан је први универзитет у земљи, Универзитет у Токију, спајањем институција и школа из Едо периода, укључујући већ поменуту Јушима Сеидо. Ангажовани страни стручњаци, познати као о-јатои гаикокуђин, позивани су да предају на овом новооснованом универзитету и војним академијама. Ове стручњаке постепено су замењивали јапански научници који су се образовали на овом универзитету или у иностранству. Године 1897. основан је Кјото империјални универзитет као други универзитет у земљи, након чега су уследили други империјални универзитети и приватни универзитети као што су Кеио и Васеда након 1920-их.

Бивша зграда Империјалне библиотеке, сада се користи као Међународна библиотека дечје књижевности.

У 1890-им годинама, Јапан је доживео пораст реформатора, стручњака за децу, уредника часописа и образованих мајки које су прихватиле нове идеје о детињству и образовању. Они су у вишу средњу класу увели концепт детињства који је подразумевао да деца имају свој простор, да читају дечје књиге, играју се са едукативним играчкама и проводе значајно време радећи школске домаће задатке. Ови концепти брзо су се проширили кроз све друштвене класе. Влада Меиџи ере основала је прву модерну јавну библиотеку у Јапану 1872. године, која се сматра зачетком данашње Националне дијетске библиотеке.

Период након Другог светског рата

Главни чланак: Образовна реформа у окупираном Јапану

Ученици средње школе на школској екскурзији.

Након пораза Јапана у Другом светском рату, савезничка окупација увела је образовне реформе, званично како би промовисала демократију и пацифизам. Реформе су имале за циљ децентрализацију образовања, смањење државне контроле, слабљење класне структуре и подстицање иницијативе наставника. Основни закон о образовању и Закон о школском образовању, оба усвојена 1947. године, поставили су темеље за нови образовни систем моделован према америчком систему, са шест година основне школе, три године ниже средње школе, три године више средње школе и четири године универзитетског образовања. Обавезно образовање је продужено на девет година, а коедукација (мешовито образовање) постала је чешћа појава.

Ученици основне школе на путу до школе.

Након завршетка периода окупације 1951. године, образовни систем Јапана наставио је да се развија. Педесетих година 20. века уложени су напори да се поново централизују неки аспекти образовања, укључујући наставни план и стандарде уџбеника, под окриљем Министарства образовања. Морално образовање је поново уведено, а предузете су мере за стандардизацију учинка наставника и администрације. Током шездесетих и седамдесетих година, Јапан је доживео брз економски раст и постао друга по величини економија на свету, што је утицало на његов образовни систем. Влада је снажно инвестирала у образовање како би подржала индустријски развој и технолошки напредак. Овај период обележио је значајан пораст броја универзитета и стручних школа како би се задовољиле потребе растуће економије. Пријем на универзитете постао је изузетно селективан и конкурентан у овом периоду.

До 1980-их година, јапански образовни систем суочио се са новим изазовима. Притисак пријемних испита и интензивна конкуренција за места на универзитетима довели су до значајног стреса међу ученицима. Као одговор на то, влада је спровела неколико реформи у циљу смањења академског оптерећења и промовисања холистичкијег образовања. То је укључивало ревизију наставних планова и програма, увођење предмета који подстичу креативно и критичко размишљање, као и већи нагласак на моралном образовању и изградњи карактера. Ова политика је изазвала велику забринутост да су академске вештине јапанских ученика можда опале од средине 1990-их, и након постепених промена, у потпуности је укинута до 2011. године. Јапански ученици показали су значајно побољшање у резултатима из математике и природних наука 2011. године, у поређењу са 2007. годином, према резултатима TIMSS истраживања.

Организација школског система

Организација школског система у Јапану

Нивои школа

Школска година у Јапану почиње у априлу. Настава се обично одржава од понедељка до петка. На основном и средњошколском нивоу, школска година се састоји од два или три полугодишта/тромесечја, која су раздвојена кратким празницима у пролеће и зиму, као и шестонедељним летњим распустом. Универзитети обично имају два семестра, при чему други почиње од септембра или октобра, укључујући и новогодишњу паузу пред крај семестра.

Структура година је приказана у наставку:

Узраст	Разред	Образовне установе
6+	1	Основна школа (小学校 shōgakkō) Обавезно образовање					Специјална школа (特別支援学校 Tokubetsu-shien gakkō)
7+	2
8+	3
9+	4
10+	5
11+	6
12+	1 (7. разред)	Нижа средња школа (中学校 chūgakkō) Обавезно образовање
13+	2 (8. разред)
14+	3 (9. разред)
15+	1 (10. разред)	Виша средња школа (高等学校 kōtōgakkō, скр. 高校 kōkō)			Високи курсеви специјализоване обуке	Технолошки колеџ (高等専門学校 kōtō senmongakkō, скр. 高専 kōsen)
16+	2 (11. разред)
17+	3 (12. разред)
18+		Универзитет: Основне студије (大学 daigaku; 学士課程 gakushi katei)	Национална академија (大学校 daigakkō)	Медицински факултет (医学部 Igaku-bu) Ветеринарски факултет (獣医学部 Jūigaku-bu) Стоматолошки факултет (歯学部 Shigaku-bu) Фармацеутски факултет (薬学部 Yakugaku-bu) Национални медицински колеџ одбране (防衛医科大学校, Bōei Ika Daigakkō)	Виша школа (短期大学 Tanki-daigaku, скр. 短大 tandai) Стручна школа (専門学校 Senmon-gakkō)
19+
20+	Бачелор (学士 Gakushi)
21+
22+	Мастер (修士 Shūshi)	Постдипломске студије: Мастер (大学院博士課程前期 Daigaku-in Hakushi Katei Zenki)	Национална академија: Мастер (大学校修士課程 Daigakkō Shūshi katei)
23+
24+	Докторат (Ph.D.) (博士 Hakushi)	Постдипломске студије: Докторат (大学院博士課程後期 Daigaku-in Hakushi Katei Kōki)	Национална одбрамбена академија: Докторат (防衛大学校博士課程 Bōei Daigakkō Hakushi katei)	Медицински факултет: Ph.D. (医学博士 Igaku Hakushi) Ветеринарски факултет: Ph.D. (獣医学博士 Jūigaku Hakushi) Стоматолошки факултет: Ph.D. (歯学博士 Shigaku Hakushi) Фармацеутски факултет: Ph.D. (薬学博士 Yakugaku Hakushi)
25+
26+

Основна школа

Главни чланак: Основне школе у Јапану

Средња школа

Главни чланак: Средње образовање у Јапану

Нижа средња школа

Типична учионица у јапанској нижој средњој школи.

Нижа средња школа обухвата разреде од седмог до деветог, са децом која су обично старости између дванаест и петнаест година. Од 2023. године, у Јапану има 3,2 милиона ученика основних школа, што је пад у односу на преко 5,3 милиона 1991. године. Међутим, број нижих средњих школа остао је релативно статичан, павши са 11.275 у 1993. на 9.944 у 2023. години. Број наставника у нижим средњим школама се такође мало променио, са 257.605 наставника у 1996. години и 247.485 у 2023. Око 8% ученика ниже средње школе похађа приватне ниже средње школе (које чине 7% свих нижих средњих школа по броју). Приватне школе су знатно скупље: према подацима из 2013. године, просечна годишња цена похађања приватне основне школе износила је 1.295.156 јена по ученику, што је отприлике три пута више од цене од 450.340 јена за јавну школу. Обавезно образовање у Јапану завршава се са деветим разредом, али мање од 2% ученика напушта школовање; око 60% ученика настављало је са вишим образовањем 1960. године, што је брзо расло на преко 90% до 1980. године, и даље се повећавало сваке године док није достигло 98,3% од 2012. године.

Настава у основним школама често се одвија у форми предавања. Наставници такође користе друге медије, као што су телевизија и радио, а заступљен је и лабораторијски рад. До 1989. године око 45% свих јавних основних школа имало је рачунаре, укључујући и оне школе које су их користиле само у административне сврхе. Сав садржај курсева дефинисан је у Наставном плану за ниже средње школе. Неки предмети, попут јапанског језика и математике, координисани су са планом за основну школу. Други предмети, попут учења страних језика, почињу на овом нивоу, мада је од априла 2011. године енглески језик постао обавезан део наставног програма у основним школама. Наставни план за ниже средње школе обухвата јапански језик, друштвене науке, математику, науку, музичко образовање, ликовну уметност, здравствено и физичко васпитање. Сви ученици се такође упознају са индустријским вештинама и домаћинством. Морално образовање и посебне активности и даље добијају пажњу.

Министарство препознаје потребу за побољшањем наставе свих страних језика, посебно енглеског. Како би унапредила наставу говорног енглеског, влада позива многе младе изворне говорнике енглеског језика у Јапан да служе као асистенти школским одборима и префектурама у оквиру Програма за размену и наставу Јапана (JET). Почевши са 848 учесника 1987. године, програм је растао и достигао максимум од 6.273 учесника 2002. године. Данас програм поново расте због тога што је енглески постао обавезан део основношколског образовања 2011. године. Од јула 2023. године, 5.831 наставника језика је запослено путем JET програма, а већина њих долази из Сједињених Америчких Држава, Уједињеног Краљевства, Канаде и Аустралије. Укупан број страних држављана ангажованих као наставници језика износи 20.249 од 2021. године.

Виша средња школа

Типична јапанска средњошколска учионица.

Иако више средњошколско образовање није обавезно у Јапану, 98,8% свих матураната нижих средњих школа уписало га је 2020. године. Виша средња школа траје три године. Приватне више средње школе чине око 55% свих виших средњих школа. Почевши од 2010. године, јавне средње школе више не наплаћују школарину, док су приватне и националне средње школе бесплатне у одређеним префектурама укључујући Токио.

Најчешћи тип више средње школе има редовни, општи програм који нуди академске курсеве за ученике који се припремају за високо образовање, као и техничке и стручне курсеве за ученике који очекују да пронађу запослење након дипломирања. Мали број школа нуди програме са скраћеним радним временом, вечерње курсеве или дописно образовање.

Програми за прву годину за ученике на академским и комерцијалним курсевима су слични. Они укључују основне академске предмете, као што су јапански језик, енглески, математика и наука. У вишој средњој школи, разлике у способностима се по први пут јавно признају, а садржај курсева и избор предмета постају далеко више индивидуализовани у другој години. Међутим, постоји језгро академског материјала које прожима све програме.

Обука ученика са инвалидитетом, посебно на вишем средњошколском нивоу, наглашава стручно образовање како би се ученици оспособили да буду што самосталнији у друштву. Стручна обука значајно варира у зависности од инвалидитета ученика, али су опције за неке ограничене. Влада је свесна неопходности проширења спектра могућности за ове ученике. Наставак високог образовања такође је циљ владе, те она улаже напоре да институције високог образовања прихвате више студената са инвалидитетом.

Високо и терцијарно образовање

Високо и терцијарно образовање у Јапану пружа се на универзитетима (даигаку), вишим школама (танки даигаку), технолошким колеџима (кото сенмон гако) и специјалним факултетима за обуку (сенмон гако). Од ова четири типа институција, само универзитети и више школе строго се сматрају високим образовањем.

Од 2017. године, више од 2,89 милиона студената било је уписано на 780 универзитета. На врху структуре високог образовања, ове институције пружају четворогодишњу обуку која води до дипломе основних студија (бачелор), а неке нуде шестогодишње програме који воде до професионалних диплома. Постоје два типа јавних четворогодишњих универзитета: 86 националних универзитета (укључујући Отворени универзитет Јапана) и 95 локалних јавних универзитета, које су основале префектуре и општине. Преосталих 597 четворогодишњих колеџа у 2010. години били су приватни. Са обиљем могућности за студенте који желе да наставе терцијарно образовање, најпрестижније школе у земљи најатрактивније су за студенте који траже врхунске перспективе за запошљавање. Универзитет у Токију и Универзитет у Кјоту, најстарији универзитети у земљи, најугледнији су и најселективнији. Што се тиче међународног признања, на QS ранг листи светских универзитета за 2025. годину налази се 49 јапанских универзитета, при чему је Универзитет у Токију на 32. месту, а Универзитет у Кјоту на 50. месту.

Већина студената универзитета и колеџа похађа дневне програме са пуним радним временом. Године 1990. најпопуларнији курсеви, на које се уписало готово 40 одсто свих студената на основним студијама, били су у области друштвених наука, укључујући пословање, право и рачуноводство. Друге популарне области биле су инжењеринг (19 одсто), хуманистичке науке (15 одсто) и образовање (7 одсто).

Просечни трошкови (школарина, таксе и животни трошкови) за годину дана високог образовања 1986. године износили су 1,4 милиона јена. Неки студенти раде хонорарно или узимају кредите путем Удружења за стипендије Јапана које подржава влада, локалних влада, непрофитних корпорација и других институција.

Школски предмети на средњошколском нивоу

У наставку је сет обавезних предмета који се тренутно предају у јапанском образовном систему од основног до средњошколског нивоа:

• Јапански језик (национални језик)
• Аритметика, математика, итд.
• Наука, технологија, итд.
• Страни језици: енглески (ређе: корејски, шпански, арапски, француски, немачки или кинески)
• Друштвене науке (историја, географија и грађанско васпитање).
• Физичко васпитање (здравље, спорт, итд.)
• Морално образовање (обично се предаје на нивоу основне школе).
• Информатика, информациона технологија, итд.
• Домаћинство, итд.

У јапанским основним, нижим и вишим средњим школама морају се користити уџбеници који су прошли процес сертификације од стране Министарства образовања (МЕКСТ).

Академско оцењивање

Јапанске школе углавном следе различите принципе академског оцењивања. Многи универзитети користе следеће за бодовање и оцене:

Оцена на јапанском (Канђи)	Превод на српски	Одговарајући проценат	Универзитетска скала од 4 степена
шу (秀)	Узорно, одлично	S (90–100%), ретко се даје
ју (優)	Врло добро	A (80–89%)	A (80–100%)
рјо (良)	Добро	B (70–79%)	B (70–79%)
ка (可)	Просечно, пролазно	C (60–69%)	C (60–69%)
нин (認)	Одобрено, прихватљиво	D/F (50–59%), неуобичајено	D/F (50–59%), неуобичајено
фука (不可)	Неприхватљиво, пао	F (0–59% или 0–49%)	F (0–59% или 0–49%)

Нивои основне школе

Од ученика основних школа (од 1. до 6. разреда) очекује се да заврше своје обавезно основношколско образовање (義務教育, gimu kyoiku) као и да положе пријемне испите за ниже средње школе.

Нивои средње школе

Да би ученици прешли на средњошколски ниво, од њих се захтева да полажу и положе пријемне испите које постављају школе. Неуспех значи да ученици не могу наставити у средњу школу.

Средње образовање у Јапану је тешко јер ригорозно припрема ученике за упис на универзитет. Многи родитељи често шаљу децу у приватне припремне школе познате као џуку (塾) како би им помогли да се припреме за пријемне испите за универзитет, као што је Национални квалификациони испит за упис на универзитет (大学入試共通テスト). Часови у џуку школама обично се одржавају увече након што ученици заврше своје редовне дневне курсеве.

Већина средњих школа у Јапану има нумерички систем оцењивања од 5 до 1, при чему је 5 највиша оцена.

Државна интервенција

Према Основном закону о образовању (2007), Јапан се обавезао да обезбеди једнаке могућности у образовању, укључујући и особе са инвалидитетом. Упоредо са Основним законом о образовању, Конвенција о правима особа са инвалидитетом (CRPD) усвојена је 2006. године, а ратификована је 2014. године као део социјалне заштите. Ова два акта су обећала да ће националне и локалне власти пружити програме специјалног образовања уз адекватну прилагођеност према њиховом степену инвалидитета. Сврха специјалног образовања је да помогне појединцима да развију своје потенцијале у складу са својим способностима како би стекли самосталност и прошли стручну обуку у специјалним областима. Неке школе прилагођавају услове за ученике са инвалидитетом у оквиру традиционалног школског окружења, али у одређеним случајевима, ученици се смештају у независне школе специјализоване за програме специјалног образовања. Овај програм подржава ученике са оштећењем вида, слуха, физичким инвалидитетом, емоционалним и бихевиоралним поремећајима, тешкоћама у учењу, поремећајима говора и језика (комуникациони поремећаји), здравственим проблемима и кашњењем у развоју.

Реформе

Деца са инвалидитетом, заједно са својим родитељима, нису имала глас све до 1990-их година када је специјално образовање почело да привлачи пажњу јавности. Пре тога, деца са инвалидитетом су сматрана „ученицима који споро уче” или онима „који се тешко уклапају”. Образовно одељење јапанске владе полако је почело да се фокусира на пружање једнаких права деци са инвалидитетом, а прва велика реформа почела је увођењем „Система ресурних соба”, који је служио као допунски програм за ученике са инвалидитетом који похађају традиционалне школе. Године 2006. дошло је до веће образовне реформе ради промовисања идеје „инклузивног образовања”. Овај програм инклузивног образовања настао је под утицајем три политичка фактора: међународног покрета за школску инклузију, реформе социјалне заштите за особе са инвалидитетом и опште реформе образовног система у Јапану. Сврха овог акта била је да се избегне изолација ученика са инвалидитетом од остатка друштва и да се специјално образовање интегрише са традиционалним образовним системом пружањем универзалнијег и разноврснијег учионичког окружења. Последњих година, јапанска влада наставља да усваја једнака права за децу са инвалидитетом кроз специјално образовање и инклузивно образовање као јавно добро.

Ваннаставне активности

Јапански образовни систем допуњен је снажним нагласком на ваннаставне активности, такође познате као образовање у сенци, што подразумева било које образовне активности које се не одвијају током формалног школовања. Ово је великим делом мотивисано екстремном тежином која се придаје формалним испитима као предуслову за упис на универзитет, нечему што се сматра нераздвојним од њихове будуће каријере и друштвеног статуса како би стекли конкурентску предност, јапанске породице су спремне да потроше новац и натерају дете да уложи време и труд у додатно образовање. Облици образовања у сенци укључују моги шикен, што су пробни испити које пружају приватне компаније како би се утврдиле шансе детета за упис на универзитет. Џуку су приватни часови након школе чији је циљ развој способности ученика како би бриљирали у формалним школским наставним плановима или се припремили за универзитетске испите. Ронин су ученици који се суочавају са пуновременом припремом за универзитетске испите након завршетка средње школе због немогућности да упишу школу по свом избору.

Преко 86% ученика који планирају упис на факултет учествује у бар једном облику образовања у сенци, а 60% учествује у два или више.

Критике

Стопа самоубистава јапанских ученика од 1988. године.

Јапански ученици суочавају се са огромним притиском да академски успеју од стране својире родитеља, наставника, вршњака и друштва. То је великим делом резултат друштва које одувек придаје велику важност образовању и система који сву своју тежину ставља на један једини испит који има значајне доживотне последице. Овај притисак је довео до понашања попут насиља у школама, варања, самоубистава и значајне психолошке штете. У неким случајевима, ученици су доживљавали нервне сломове који су захтевали хоспитализацију већ у узрасту од дванаест година. Године 1991. пријављено је да је 1.333 особе у старосној групи од 15 до 24 године извршило самоубиство, што је великим делом било последица академског притиска. У међународној перспективи, стопе самоубистава тинејџера су близу просека ОЕЦД-а и ниже од оних у Сједињеним Америчким Државама. Истраживање Министарства образовања показало је да су ученици у јавним школама били укључени у рекордан број насилних инцидената у 2007. години: 52.756 случајева, што је повећање од око 8.000 у односу на претходну годину. У скоро 7.000 ових инцидената, наставници су били жртве напада.

Јапански образовни систем је такође критикован због неуспеха у подстицању независних мислилаца са културним и уметничким сензибилитетом. Јапански ученици који похађају школе у иностранству често се суочавају са потешкоћама у прилагођавању и такмичењу у том окружењу због недостатка међународних ставова.

Постоје и критике на рачун количине слободног времена које се ученицима даје и/или им је дозвољено током школовања у нижим и вишим средњим школама. Како јапански ученици одрастају, њихово време за примену онога што су научили на часу у стварном животу се драстично смањује, почевши од преласка из основне у нижу средњу школу. Велики део овога има везе са припремним школама, или џукуом, које могу почети већ у основној школи, а достижу врхунац крајем ниже средње школе, при чему учествује отприлике 60% свих ученика. Овај број се драстично повећао током протеклих неколико деценија, као и поглед на џуку унутар јапанског академског система. Иако су у почетку сматране проблемом, припремне школе су постале синоним за јапанско школовање и чак се посматрају као подршка структури тог школовања. С обзиром да џуку кошта између 600.000 и 1,5 милиона јена, у зависности од тога колико је ученик стар и колико старатељ може да плати, припремна школа је веома профитабилан део економије, са преко 48.000 џуку школа које су данас активне. С обзиром да ове додатне школске сесије трају од 1 до 6 дана у недељи поред редовних часова, постоји страх да ће ученици бити неспособни да интегришу оно што су научили у своје животе, и тако би предвидиво могли изгубити задржано знање када се пријемни испити заврше. Према подацима ОЕЦД-овог ПИСА истраживања из 2015. године, време за учење након школе било је четврто најниже међу 55 анкетираних земаља, иза Немачке, Финске и Швајцарске.

Школски уџбеници

Школски уџбеници имају тенденцију да минимизирају или заташкавају ратне злочине које је починила Империјална јапанска војска током Другог светског рата (Нанкиншки масакр, експерименти на људима од стране Јединице 731, „жене за утеху” приморане на проституцију за јапанске војнике, коришћење становништва Окинаве као живог штита од стране војске против америчких трупа пре него што су их гурнули у колективно самоубиство, итд.).

Вршњачко насиље

Постоје критике о недовољним напорима да се смањи вршњачко насиље у школама. У фискалној 2019. години забележено је рекордних 612.496 случајева вршњачког насиља у школама широм Јапана. Ово укључује јавне и приватне основне школе, ниже средње школе, више средње школе и специјалне школе за децу са инвалидитетом. Озбиљни инциденти са тешким физичким или психолошким оштећењима износили су 723 (повећање од 20% у односу на 2018. годину). Вршњачко насиље се најчешће дешава у основним школама (484.545 случајева у 2019. години), затим у нижим средњим школама (106.524 случаја у 2019. години) и вишим средњим школама (18.352 случаја у 2019. години). У фискалној 2019. години, 317 ученика је преминуло од последица самоубиства, од којих је 10 патило због вршњачког насиља. 61,9 посто случајева било је вербално насиље, док је онлајн насиље чинило 18,9 посто у вишим средњим школама. У 2019. години забележено је 78.787 случајева насилних чинова од стране ученика у основним, нижим и вишим средњим школама. Одвојени подаци из TIMSS-а за 2019. и PISA-е за 2018. годину указују на нижу од просечне стопу инцидената вршњачког насиља у међународним поређењима.

Међународно образовање

Види још: Списак међународних школа у Јапану

Међународне школе у Јапану су школе у којима се сви часови углавном одржавају на енглеском језику. Многе међународне школе су класификоване као какушу гако („разнолике школе”) према члану 134 Закона о школском образовању, уместо да буду званично акредитоване ичиџоко. Ово значи да похађање ових школа не испуњава обавезно образовање у Јапану.

Од 2016. године, Јапан има између 30 и 40 међународних школа.

Види још

• Контроверзе око јапанских историјских уџбеника
• Јапанске школске униформе

Литература

• De Bary, William Theodore, Carol Gluck, Arthur E. Tiedemann. Sources of Japanese Tradition,. 2. Columbia University Press. 2005. ISBN 978-0-231-12984-8. . New York: . ; OCLC [https://www.worldcat.org/oclc/255020415 255020415]
• Doig, Brian; Groves, Susie (1. 1. 2011). „Japanese lesson study : teacher professional development through communities of inquiry”. Mathematics Teacher Education and Development. 13 (1): 77—93. hdl:10536/DRO/DU:30043312. 
• Doyon, Paul, A review of higher education reform in modern Japan.  Higher Education 41 (2001): 443–470.
• Hebert, David G. (2011). Wind Bands and Cultural Identity in Japanese Schools. Springer Press, 2011.
• Hood, Christopher P (2001). Japanese Education Reform: Nakasone's Legacy. London: Routledge. ISBN 0-415-23283-X. . .
• Horie, Miki (2002). „The internationalization of higher education in Japan in the 1990s: A reconsideration.”. 43 (1): 65—84.  Higher education .
• Kelly, Boyd (1999). Encyclopedia of Historians and Historical Writing,. 1. London: Taylor & Francis. ISBN 978-1-884964-33-6. 
• Okuda, Shinjo, and Yukihiko Hishimura. „The development of secondary education in Japan after World War II.”. Higher education. 12 (5). CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) (1983): 567–578.
• Passow, A. Harry et al. The National Case Study: An Empirical Comparative Study of Twenty-One Educational Systems. (1976) online
• Shimizu, Yoshinori (мај 2002). Capturing the structure of Japanese mathematics lessons: some findings of the international comparative studies. ICMI-Second East Asia Regional Conference on Mathematics Education and Ninth Southeast Asian Conference on Mathematics Education. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Takahashi, Akihiko (高橋　昭彦). "[2]." CRICED Mathematics Symposium, 2006.
• Teichler, Ulrich (1997). „Higher education in Japan: A view from outside.”. 34 (2): 275—298.  Higher Education . online
• Uno, Kathleen S (1999). Passages to Modernity: Motherhood, Childhood, and Social Reform in Early Twentieth Century Japan. University of Hawai'i Press. ISBN 978-0-8248-1619-3. 

Спољашње везе

• Министарство образовања, културе, спорта, науке и технологије
• Информације о образовању у Јапану, ОЕЦД
• Дијаграм јапанског образовног система, ОЕЦД