Об (река)

Координате: 66° 32′ 02″ N 71° 23′ 41″ E / 66.53389° СГШ; 71.39472° ИГД / 66.53389; 71.39472
С Википедије, слободне енциклопедије
Об (Обь)
Ob river -a.jpg
Поглед на Об
Ob watershed.png
Слив Оба
Опште информације
Дужина3.650 km
Басен2.972.497 km2
Пр. проток12.500 ​m3s
Водоток
ИзворАлтајске планине
Коор. извора49° 45′ 0″ N 86° 34′ 0″ E / 49.75000° СГШ; 86.56667° ИГД / 49.75000; 86.56667
В. извора2.300 m
УшћеОбски залив, Салехард[1]
Коор. ушћа66° 32′ 02″ N 71° 23′ 41″ E / 66.53389° СГШ; 71.39472° ИГД / 66.53389; 71.39472
Географске карактеристике
Држава/е Русија
ПритокеИртиш, Vasyugan River, Ket River, Том, Tym River, Vakh River, Чулим, Polui River, Severnaya Sosva River, Anuy River, Katun River, Charysh River, Biya River, Kazim River, Inya River, Aley River, Chumysh River, Parabel River, Pim River, Lyamin River, Chaya, Tromyogan River, Kunovat, Kiyevskiy Yegan, Shegarka River, Synya, Peschanaya River, Bol'shoy Atlym, Bol'shoy Yëgan, Yeltsovka River, Kamenka River, Kasmala River, Yunzherka, Chemash”yugan, Yanyg-Yalbogn'ya, Bolshoy Yugan River, Bolshoy Salym River, Каменка
ДРВ[ru]13010200312115200000019
Река на Викимедијиној остави

Об (рус. Обь) је река у азијском делу Русије. Тече кроз Западносибирску низију.

Дужина реке износи 3.650 km (спајањем реке Катуња и Бије у Алтају) или 5.410 km (од изворе њене притоке Иртиша). Об се улива у Обски залив (Карско море). Река ствара делту дугачку 80 km и ширине од 30 до 90 km. Река је подељена на горњи (до ушћа реке Том), средњи (до ушћа Иртиша) и доњи ток (до ушћа у Обски залив). У горњем току река тече кроз висораван. У доњем току тече веома споро стварајући мочваре у околини. Лети се излива и плави околно земљиште. Средњи проток износи око 12.500 m³ воде у секунди,[2] а максимални око 42.800 m³/s. Од Новосибирска добија одлике равничарске реке. Низводно од ушћа Иртиша јавља се асиметрија обала: десна је висока и стрма, док је лева ниска.

Код града Пјерегребноје река се дели на два рукавца: Велики Об - дугачак 446 km, и Мали Об - дугачак 456 km. Ови рукавци се код града Селахарда спајају у једно корито широко до 20 km и дубоко до 40 m. Притоке Оба, леве притоке: Иртиш, Васијуган, и десне притоке: Том, Чулим, Вах

Река је прекривена ледом од 170 дана у горњем току до 220 дана у доњем току. Об је плован целом дужином. Иако је велики део године залеђен на реци је развијен транспорт. Око 80% транспорта представља транспорт дрвета. У горњем и средишњем току развијен је риболов. Изнад Новосибирска налази се велика хидроелектрана. У доњем току налазе се велике залихе нафте и земног гаса. У реци живи преко 50 различитих врста рибе. Крајем 19. века саграђен је канал Об-Јенисеј, који је спојио Об са реком Јенисеј. Временом је овај канал запуштен и бије више у употреби.

Градови на Обу[уреди | уреди извор]

Главне луке и пристаништа Опског базена: Новосибирск, Томск, Сургут, Лабатнанги, Павлодар, Омск, Тобољск, Тјумењ.

Називи[уреди | уреди извор]

Међународно познато име реке заснива се на руском имену Обь (Obʹ). Оно вероватно води порекло од протоиндоиранске речи *Hā́p-, „река, вода“ (упореди ведски áp-, персијски āb, таџички ob и паштунски obə, „вода“). Кац (1990)[3] предлаже комско ob 'река' као непосредни извор деривације за руско име. Кацов предлог заједничког финско-угарског корена, рано позајмљеног из прединдоиранског извора везаног за санскртско ambhas- 'вода', Редеи (1992) сматра мало вероватним,[4] који ово радије анализира као каснију позајмицу од потомка неназалног облика корена *Hā́p-.

Об је Хантима познат као Ас (извор имена „Остя́к“), Јаг, Колта и Јема; за народ Ненца као Колта или Кјуај; а сибирским Татарима као Умар или Омас.

Земљопис[уреди | уреди извор]

Об се формира 26 km југозападно од Бијска у Алтајском крају, спајањем река Бија и Катун. Обе реке извиру у горју Алтај, Бија из језера Телекоје, док Катун из истоимених ледника на јужним обронцима планине Белуха. Об кривуда западно и северно до 55°, кроз вештачка језера Каменер и Новосибирск и град Новосибирск, где скреће на северозапад, тече Западносибирском депресијом источно од Урала, потом на север кроз градове Нижњевартовск, Сургут и Ханти-Мансијск. Око 300 km након Ханти-Мансијске, Об се дели на Велики Об и Мали Об, 446 односно 456 km дужине, који се поново спајају пре северносибирског града Салехарда, након којег река скреће на исток и утиче у Обски залив (Големи, 970 km дугачки и до 70 km широки естуариј) у Карском мору, које се надовезује на Северно ледено море.

Река се дели на више рукаваца, посебно након спајања с великом реком Иртиш, на око 69° источно. Иртиш, који извире у Кини, дужи је од Оба мерено од извора до места њиховог спајања. С 5410 km од извора Иртиша до ушћа Оба, то је најдужа река у Русији. Значајне су притоке; с истока Том, Чулим, Кет, Тим и Вах, те са запада и југа Васјуган, Иртиш (с рекама Ишим и Тобол) и Северна Сосва.

Комбиновани систем Об-Иртиш, трећи најдужи речни систем Азије након кинеских Yангтзе и Жуте реке, дугачак је 5410 km, с површином слива од 2 990 000 km2

Слив реке Об већином се састоји од степе, тајге, мочвара, тундре и полупустињске топографије. Наплавне равнице Оба карактеришу многе притоке и језера.

Об је залеђен на југу код Барнаула од новембра до априла, те на северу код Салехарда, 160 km од ушћа, од октобра до почетка јуна.

Об пролази кроз неколико климатских зона. Од влажне континенталне у горњем току на југу, до субартичке климе у доњем току на северу. Градови Бијск, Барнаул и Новосибирск уживају угодну климу с топлим летима и умереним пролећима и јесенима.

Антропогеографија[уреди | уреди извор]

Об у Барнаулу.

Об се већином користи за наводњавање, питку воду, хидроелектричну енергију и рибарство. У реци живи више од 50 врста риба.

Пловне воде унутар слива досежу укупну дужину од 15 000 km. Важност слива Оба за транспорт била је посебно значајна пре изградње Транссибирске жељезнице. Од тада, упркос већим делом јужно-северном смеру реке и већине притока, ширина слива Оба омогућавала је и (донекле индиректан) превоз у смеру исток-запад. До почетка 20. века, посебно значајна западна лука била је Тјумењ на реци Тури, притоци Тобола. Након што је до Тјумења 1885. продужена жељезница Јекатеринбург-Перм, што је омогућило везу с рекама Камом и Волгом, град је постао значајна полазна жељезничка станица, до продужења пруге даље на исток. На источном крају слива, Томск на реци Том, био је важна полазна станица.

У Тјумењу, први је пароброд запловио 1836, те су пароброди средњим током Оба пловили од 1845. Први пароброд на Обу, „Основа” Никите Мјашникова, поринут је 1844, али почеци су били тешки, те се промет паробродима није озбиљније развио до 1857. На Јенисеју, пароброди су пловидбу започели 1863, док на Лени и Амуру 1870-их. У настојању да се пловни систем Оба продужи, кориштењем реке Кет крајем 19. века изграђен је систем канала (Об-Јенисеј канал), ради повезивања река Об и Јенисеј, али ускоро је напуштен јер није могао конкурирати Трансибирској железници.

Мостови преко Оба у Новосибирску.

По довршењу Транссибирске пруге, омогућена је директна, целогодишња прометна веза у смеру исток-запад, али Об је остао значајан за повезивање великих пространстава Тјумењске и Томске области с већим градовима дуж транссибирске руте, као Новосибирск или Омск. У другој половини 20. века, изградња жељезничких веза за Лабитнанги, Тоболск, и нафтно-плинска средишта Сургут и Нижњевартовск није умањила значај водених путева за повезивање места које не опслужује жељезница.

Године 1956, изграђена је брана крај Новосибирска, која је створила тада највеће вештачко језеро у Сибиру, названо Новосибирское водохранилиште, или неформанло „Обско море”.

Од 1960-их до 1980-их разматран је дивовски пројект деломичног скретања вода Оба и Иртиша према Казахстану и совјетским средњеазијским републикама, обнављањен водених залиха Аралског мора. Пројект није никада заживио, те је напуштен 1986. из економских и еколошких разлога.[5][6]

Дужина река[уреди | уреди извор]

  • 3650 km - дужина Оба без Катуна
  • 4338 km - Об с Катуном, најдужом изворишном реком
  • 5410 km - Иртиш-Об - укупна дужина Иртиша (4248 km) + дужина доњег тока Оба након спајања с Иртишем (1162 km)
    • Још 800 km ушћа

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Ob River at Salekhard”. River Discharge Database. Center for Sustainability and the Global Environment. 2010-02-13. Архивирано из оригинала на датум 2010-06-12. Приступљено 2010-11-06. 
  2. ^ „Ob River at Salekhard”. River Discharge Database. Center for Sustainability and the Global Environment. 2010-02-13. Архивирано из оригинала на датум 2010-06-12. Приступљено 2010-11-06. 
  3. ^ Katz, Hartmut. Zum Flußnamen Ob. — Specimena Sibirica III, pp. 93–95. Wien.
  4. ^ Rédei, Károly. Szófejtések. — Nyelvtudományi Közlemenyek 93, pp. 125–135.
  5. ^ Douglas R. Weiner, "A Little Corner of Freedom: Russian Nature Protection from Stalin to Gorbachev". University of California Press, 1999. ISBN 0520232135. On Google Books p. 415
  6. ^ Michael H. Glantz, "Creeping Environmental Problems and Sustainable Development in the Aral Sea...". ISBN 0521620864. On Google Books p. 174

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]