Пређи на садржај

Озана Которска

С Википедије, слободне енциклопедије
Озана Которска
Датум рођења1493.
Место рођењаРелезиЗета
Датум смрти1565.
Место смртиКотор, Albania VenetaМлетачка република

Блажена Озана Которска (Релези, 25. новембар 1493. — Котор, 27. април 1565) је српска римокатоличка светица.[1]

Рођена је у селу Релези (ужи предио властелинске породице Црнојевић, у средњовјековној Горњој Зети, односно област касније Љешанске нахије, у Старој Црној Гори).[1][2] У српској православној породици Косић је на крштењу добила име Катарина. У раној младости пастирица, у млетачки Котор је дошла са четрнаест година и радила као служавка у познатој властелинској породици Александра Бућа. Брзо се посветила редовничком послу, а 1515. године је пришла трећем реду Св. Доминика.[2]

Након положених завјета, мијења своје крштено име у Озана (на успомену блажене Озане, из Мантове, коју узима за узор). Настанила се у ћелији, близу цркве Св. Павла, у Котору и уз њу основала самостан доминиканских трећореткиња. Због потврђених подвижничких врлина током живота и на чудотворењу послије смрти – папа Пије XI је 21. децембра 1927. године дозволио јавно и црквено поштовање блажене Озане.[2] Тиме је некадашња српска пастирица, которска служавка и доминиканска трећореткиња, постала прва католичка јужнословенска светица.

Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић је у писму од 5. (18.) јануара 1929. великом жупану Зетске области Видоју Мишовићу, негодовао због римокатоличке прозелитске акције међу православним Србима Црне Горе, у контексту прославе блажене Озане. Которски бискуп је предводио акцију растурања летака којим су скупљали прилоге за ту прославу, уз позив да прослави сви присуствују. Навео је да је њен, у Загребу штампани животопис, пун фалсификата. [3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Luković, Don Niko (1965). Blažena Ozana Kotorka. Kotor: Biskupski Ordinarijat u Kotoru.  Blažena Ozana Kotorska rođena je 1493 – selo Relezi – Lješanska nahija, čobanica, od srpskih roditelja.
  2. ^ а б в „Bl. Ozana Kotorska”. Hrvatska biskupska konferencija. Приступљено 23. 12. 2017. 
  3. ^ Дожић, Гаврило (2023). Живимо у светињи и слободи, Тротомље, књига друга. 3. Београд: Свети архијерејски синод СПЦ. стр. 630. 

Литература

[уреди | уреди извор]