Пређи на садржај

Океанска белоперка

С Википедије, слободне енциклопедије

Океанска белоперка
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Carcharhiniformes
Породица: Carcharhinidae
Род: Carcharhinus
Врста:
C. longimanus
Биномно име
Carcharhinus longimanus
(Poey, 1861)
Синоними[2]
  • Carcharias obtusus (Garman, 1881)
  • Squalus longimanus (Poey, 1861)
  • Carcharias longimanus (Poey, 1861)
  • Pterolamiops longimanus (Poey, 1861)
  • Carcharinus longimanus (Poey, 1861)
  • Squalus maou (Lesson, 1831)
  • Carcharhinus maou (Lesson, 1831)
  • Carcharias insularum (Snyder, 1904)
  • Pterolamiops magnipinnis (Smith, 1958)
  • Pterolamiops budkeri (Fourmanoir, 1961)

Океанска белоперка (лат. Carcharhinus longimanus) велики је пелагијалски морски пас који живи у тропским и умерено топлим морима. Његово тело се истиче по дугим белим и заобљеним перајима. Иако је спора, ова врста доста је агресивна, напада друге рибље врсте, али и људе.[3] Недавна истраживања показала су да популација океанске белорепке драстично опада, јер је њено велико пераје цењено као главни састојак супе.[4]

Таксономија и станиште[уреди | уреди извор]

Ову врсту открио је 1831. године природњак Рене Лесон који ју је назвао Carcharhinus maou.[5] Након тога врсту је 1861. године описао кубанац Филипе Пој и назвао је Squalus longimanus.[5] Дуго се за ову врсту користио назив Pterolamiops longimanus, а longimanus се односи на велико пераје ове рибе, а на латинском језику значи „дуге руке”.[6][6] Према међународној зоолошкој комисији објављено је да би званични научни назив за ову врсту требао да гласи Carcharhinus maou, међутим Лесоново име остало је заборављено па је Carcharhinus longimanus и даље широко прихваћено.[7]

Ова врста заступљена је у дубинама океана на температури већој од 18 °C, а преферира воде којима су температуре између 20 и 28 °C и подручја на којима је температура нешто мања од наведених.[2] Некада је океанска белоперка била распрострањена широм света, али по последњим студијама, њен број се драстично смањио.[1][4] Током анализе која је трајала од 1992. до 2000. године и обухватила северозападни, западни и централни део Атлантског океана, процењено је да је у овом периоду на овом простору 70% мање јединки океанске белоперке.[1][6][7] У водама Гулмарна у Шведској, септембра 2004. године виђена је океанска белоперка дужине 2,3 метара, која је брзо након тога угинула.[8][8][9] Већину времена океанска белоперка проводи на дубини од 150 метара, преферира дубокоокеанска подручја. Према подацима, налазе се на великим удаљеностима од копна, а повремено у њиховој близини, у водама плитким око 37 метара око острва Хаваји.[10] За разлику од већине других риба, океанска белоперка нема дневни циклус и активна је ноћу. Њен стил пливања је спор, а пераја су доста раширена.[6][6][11]

Најзначајније карактеристике океанске белоперке су дугачка леђна пераја налик крилима.[6] Пераја су им знатно већа од пераја других морских паса и упадљиво заобљена. Нос јој је заобљен такође, а очи кружне са мембранама.[6] Највећа океанска белоперка икада уловљена била је дужине 4 метара, а већина њих не прелази дужину од 3 метара. Најтежи примерак икада уловљен имао је 170 килограма.[12] Женка је обично до 10 цм већа од мужјака, а она достиже сексуалну зрелост када буде дужине од 1,8 до 2 метара, док мужјаци имају пуну зрелост када су дужине од 1,7 до 1,9 метара.[6][7] У Мексичком заливу педесетих година 20. века просечна тежина океанских белоперки била је 86,4 килограма, а на истом подручју током деведесетих година 20. века просечна тежина била је 56,1 килограм.[13][14] Већина пераја имају беле врхове (млади примерци, а неки изгубе током година). Поред белих врхова, пераја могу имати мрље, а млади примерци могу имати црне мрље по телу. Ова врста има неколико врста зуба, они на доњој чељусти су танки и оштри, релативно мали и трогуласти.[6] Између тринаест и петнаест зуба налази се са обе стране симфизе. Зуби у горњој вилици су такође троугласти, али много већи, има их четрнаест до петнаест са сваке стране симфизе.[6]

Исхрана и станиште[уреди | уреди извор]

Океанска белоперка храни се белоношцима и кошљорибама. Међутим, њена исхрана може бити далеко разноврснија и мање селективнија, познато је да једе и морске корњаче, птице, ракове и лешине сисара који укључују баракуде, туне, Carangidae и многе друге.[7] Када се храни, океанска белоперка постаје агресивна.[2][15] Обично је усамљена и споро се креће.[16][17] Групе се формирају једино због хране, а раздавајање у групе по полу и величини се не догађа.[7][18]

Сезона парења одржава се током лета у северозападном делу Атлантског океана и у југозападном делу Индијског океана, али су пронађене и женке у Тихом океану са ембрионима током целе године, што сугерише да је тамо сезона парења доста дужа.[1][7] Ембриони се развијају у материци, а период гестације је годину дана. Сексуална зрелост океанска белоперка достиже када буде дужине око 1,75 м за мужајке и 2 м за женке.[19][20]

Океанска белоперка се једе свежа, димљена, сушена и сољена, а корити се и њена кожа. Подложна је притиску риболова у свим водама које настањује.[1][7] Истраживач океана Џејкс Коста описао је океанску белорепку као једну од најопаснијих од свих морских паса.[21][22][23]

Након што је 30. јула 1945. године торпедован брод USS Indianapolis, већина морнара који су преживели, касније су преминули од рана, а не од уједа морских паса. Међутим, према извештајима преживелих који су објављени у неколико књига, стотине морнара убијено је од стране океанских белоперки, пре него што их је авион приметио.[24] Сматра се да је ова врста морског пса одговорна за већину смрти и повреда, а можда и за све. Такође, током Другог светског рата, брод RMS Nova Scotia погодила је немачка подморница.[20][25] Око 1000 људи је завршило у води, а преживела су 192 човека, док су смртни случајеви приписани океанској белоперки.[3][26][27] Током друге студије о океанским белоперкама у Мексичком заливу процењено је да је од средине педесетих година 20. века до деведесетих, океанских белоперки мање 99,3%, највише због риболовне праксе.[4] Због великог броја мање јединки у свету, ова врста се налази у категорији критично угрожене на Црвеној листи IUCN. Према споразуму Уједињених нација из 1995. године о очувању и управљању рибљег фонда, усвојене су мере заштите ове врсте, а напредак је видљив.[1] Од 3. јануара 2013. године ова врста морског пса у потпуности је заштићена на Новом Зеланду према Закону о дивљини из 1953. године.[28][29] Министарство заштите природе Новог Зеланда квалификовало је ову врсту као мигранта и угрожену врсту.[30]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Rigby, C.L., Barreto, R., Carlson, J., Fernando, D., Fordham, S., Francis, M.P., Herman, K., Jabado, R.W., Liu, K.M., Marshall, A., Pacoureau, N., Romanov, E., Sherley, R.B. & Winker, H. (2019). Carcharhinus longimanus. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2019: e.T39374A2911619. 
  2. ^ а б в Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2013). Carcharhinus longimanus на FishBase-у. [верзија на датум: February 2013]
  3. ^ а б Bass, A.J.; D'Aubrey, J.D.; Kistnasamy, N. (1973). Sharks of the east coast of southern Africa. 1. The genus Carcharhinus (Carcharhinidae) (PDF). Durban: Oceanographic Research Institute. стр. 49—55. ISBN 0869890085. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 9. 2013. г. 
  4. ^ а б в Baum, J.K. & Myers, R.A. (2004). „Shifting baselines and the decline of pelagic sharks in the Gulf of Mexico” (PDF). Ecology Letters. 7 (3): 135—45. doi:10.1111/j.1461-0248.2003.00564.x. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 1. 2012. г. 
  5. ^ а б Carcharhinus longimanus (Poey, 1861)”. Integrated Taxonomic Information System. Приступљено 18. 8. 2008. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и Bester, Cathleen. „Oceanic Whitetip Shark”. Florida Museum of Natural history. Архивирано из оригинала 15. 12. 2012. г. Приступљено 22. 7. 2006. 
  7. ^ а б в г д ђ е Compagno, Leonard J. V. (1984). Sharks of the World: An annotated and illustrated catalogue of shark species known to date. Vol. 4, Part 2. Carcharhiniformes. Food and Agriculture Organization of the United Nations. стр. 484—86, 555—61, 588. ISBN 978-92-5-101383-0. 
  8. ^ а б „Marine Life News”. British Marine Life Study Society. лето 2004. Приступљено 3. 9. 2017. 
  9. ^ Eli. „Fishwatcher”. Fishwatcher. Архивирано из оригинала 8. 12. 2005. г. Приступљено 6. 2. 2006. 
  10. ^ „Oceanic Whitetip Shark Carcharhinus longimanus (Poey, 1861) in Captivity”. H. F. Mollet. Приступљено 15. 5. 2014. 
  11. ^ Stafford-Deitsch, Jeremy (1988). Shark: A Photographer's Story. Sierra Club Books. ISBN 978-0871567338. 
  12. ^ Baum, J.K.; Kehler, D. & Myers, R.A. (2005). „Robust estimates of decline for pelagic shark populations in the northwest Atlantic and Gulf of Mexico”. Fisheries. 30: 27—30. CiteSeerX 10.1.1.417.3687Слободан приступ. 
  13. ^ Lineaweaver, Thomas H. III & Backus, Richard H. (1969). The Natural History of SharksНеопходна слободна регистрација. Lippincott. 
  14. ^ „Consideration of Proposals for Amendment of Appendices I and II (CoP15 Prop. 16)” (PDF). Convention on International Trade in Endangered Species (CITES). март 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 5. 2013. г. 
  15. ^ Benchley, Peter (2002). Shark TroubleНеопходна слободна регистрација. Random House. ISBN 978-0812966336. 
  16. ^ Marx R.F. (1990). The History of Underwater Exploration. Courier Dover Publications. стр. 3. ISBN 978-0-486-26487-5. 
  17. ^ „Online Etymology Dictionary”. Приступљено 8. 8. 2006. 
  18. ^ „Home page of NOAA Fisheries Service - Pacific Islands Regional Office”. Архивирано из оригинала 22. 6. 2018. г. Приступљено 21. 6. 2018. 
  19. ^ MCGrath, Matt (11. 3. 2013). „'Historic' day for shark protection”. BBC News. Приступљено 27. 7. 2013. 
  20. ^ а б Martin, R. Aidan. „Elasmo Research”. ReefQuest. Приступљено 6. 2. 2006. 
  21. ^ Cousteau, Jacques-Yves & Cousteau, Philippe (1970). The Shark: Splendid Savage of the Sea. Doubleday & Company, Inc. 
  22. ^ „ISAF Statistics on Attacking Species of Shark”. Flmnh.ufl.edu. 20. 5. 2009. Приступљено 5. 7. 2010. 
  23. ^ „Oceanic Whitetip”. howstuffworks.com. 5. 6. 2008. 
  24. ^ Stanton, Doug (2003). In Harm's Way: The Sinking of the USS Indianapolis and the Extraordinary Story of Its Survivors (1st Owl Books изд.). New York: H. Holt. ISBN 978-0-8050-7366-9. 
  25. ^ Helm, Thomas (1969). Shark! Unpredictable Killer of the Sea (6 изд.). Collier Books. 
  26. ^ Egypt: German tourist killed in fourth Sharm el-Sheikh shark attack in a week. telegraph.co.uk (5 December 2010)
  27. ^ US Experts Head to Egypt to Probe Shark Attacks. CBS News (7 December 2010)
  28. ^ „Endangered whitetip sharks to be protected”. New Zealand Government. 27. 9. 2012. Архивирано из оригинала 15. 9. 2016. г. Приступљено 27. 9. 2012. 
  29. ^ „Wildlife (Oceanic Whitetip Shark) Order 2012”. New Zealand government gazette. 6. 12. 2012. 
  30. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. стр. 9. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Backus, Richard H.; Springer, Stewart; Arnold, Edgar L. (1956). „A contribution to the natural history of the white-tip shark, Pterolamiops longimanus (Poey)”. Deep Sea Research (1953) (на језику: енглески). 3 (3): 178—188. Bibcode:1956DSR.....3..178B. doi:10.1016/0146-6313(56)90002-8. 
  • Compagno, Leonard J.V. (1984). „Sharks of the World”. FAO Species Catalogue. Rome. 4, Parts 1 and 2. 
  • Compagno, Leonard J.V. (1988). Sharks of the Order Carcharhiniformes. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08453-4. 
  • Ellis, Richard (1976). The Book of Sharks. New York: Grosset & Dunlap. 
  • Eschmeyer, William N. (1998). Special Publication of the Center for Biodiversity Research and Information. 1—3. California Academy of Sciences. ISBN 978-0-940228-47-4. 
  • Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2005). Carcharhinus longimanus на FishBase-у. [верзија на датум: 09 2005]
  • „Sharks: Silent Hunters of the Deep”. Reader's Digest. Sydney. 1989. 
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, 464 p. (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark. 340 p.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK. 244 p.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) Atlantic Herring, Clupea harengus, Life History and Habitat Characteristics NOAA Technical Memorandum NMFS-NE-126, NOAA.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]