Пређи на садржај

Океан на крају путељка

С Википедије, слободне енциклопедије
Океан на крају путељка
Српско издање романа
Настанак и садржај
Ориг. насловThe Ocean at the End of the Lane
АуторНил Гејман
ЗемљаСАД
Језикенглески
Жанрфантастика
надреализам
хорор
Издавање
Датум18. јун 2013.
Број страница178
Превод
ПреводилацДрашко Рогановић
Издавање2014: Лагуна

Океан на крају путељка (енгл. The Ocean at the End of the Lane) је роман британског писца Нила Гејмана, први пут објављен 18. јуна 2013. године.[1] Прича неименованог човека који се враћа у свој родни град поводом сахране и присећа се догађаја који су се одиграли четрдесет година раније.[2] Илустровано издање дела објављено је 5. новембра 2019. године, са уметничким радовима аустралијске сликарке Елиз Херст.[3]

Теме романа Океан на крају путељка укључују потрагу за сопственим идентитетом и раскорак између детињства и одраслог доба.[4] Између осталих признања, роман је проглашен за књигу године на додели британских Националних књижевних награда.

Књигу је у Србији објавила издавачка кућа Лагуна 17. јануара 2014. године, у преводу Драшка Рогановића.[5]

Радња

[уреди | уреди извор]

Књига почиње са неименованим протагонистом који се враћа у свој родни град из детињства поводом сахране. Тамо поново обилази крај у којем су он и његова сестра одрасли и присећа се девојчице по имену Лети Хемпсток, која је тврдила да је језерце иза њене куће заправо океан. Он свраћа до куће у којој је Лети живела са мајком и баком, сусреће једну чланицу њене породице и почиње да се присећа заборављених догађаја из прошлости.

Главна радња почиње када се присети времена када је један копач опала, који је становао у његовој породичној кући, украо аутомобил његовог оца и извршио самоубиство на задњем седишту, пошто је прокоцкао новац својих пријатеља. Ова смрт омогућава натприродном бићу да стекне приступ приповедачевом свету, остављајући новац људима на непријатне начине.

После једне ноћи, новчић се заглављује у дечаковом грлу и гуши га; он тражи помоћ од своје комшинице Лети. Она пристаје да му помогне, али инсистира да пође с њом на путовање како би пронашли духа и везали га. Иако му је рекла да јој ни под којим условима не пушта њену руку, он то ипак учини у тренутку изненађења, и тог трена му се нешто забија у стопало. Када се врати кући, из свог стопала извлачи нешто што изгледа као црв, али један део остаје у њему.

Следећег дана, мајка му каже да је добила посао оптометристкиње и да ће се жена по имену Урсула Монктон бринути о њему и његовој сестри. Приповедач одмах осећа одбојност према њој и убрзо схвата да је она заправо црв кога је извукао из стопала. Она га је искористила као средство да се извуче из места које су он и Лети посетили и сада насељава његову кућу. Урсула брзо осваја поверење његове породице, придобија сестру и заводи оца, док је сам приповедач одбачен и скоро удављен у кади, док је отац држао његову главу под водом, а Урсула посматрала.

Већи део времена приповедач проводи закључан у својој соби, избегавајући Урсулу. У страху, једне ноћи успева да побегне. Једва стиже до имања Хемпстокових, где га оне збрину и уклоне рупу коју је црв оставио у његовом стопалу као пут за бекство. Лети и приповедач се суочавају са Урсулом, која одбија понуде Хемпстокових да мирно оде у свет који би за њу био мање опасан. Не желећи да поверује да било шта може да јој науди, Урсула бива нападнута и уништена од стране „птица гладница”, створења која делују као чистачи. Оне захтевају да поједу приповедачево срце, јер је део Урсулине рупе остао у њему. Хемпстокове га враћају на безбедно тло свог имања кроз океан иза куће, који Лети доноси у ведру. Док је у океану, приповедач схвата природу свих ствари, али се то сећање губи чим изађе из воде.

Хемпстокове му обећавају заштиту, али птице гладнице почињу да „једу” његов свет како би га натерале да напусти имање. То им полази за руком, и приповедач покушава да се жртвује, али Лети ускаче између њега и птица. Бака Хемпсток претњом истерује птице, називајући их „штеточинама” које су починиле тешку повреду закона нападајући Лети у покушају да дођу до приповедача, и прети им уништењем ако одмах не оду. Птице се повлаче, али Лети остаје на ивици смрти као последица њиховог напада. Хемпстокове полажу њено тело у океан иза куће, где кажу да ће почивати док не буде спремна да се врати у приповедачев свет. После ових догађаја, његово сећање на све постепено бледи. Он више не памти Летину готово смртоносну жртву, већ верује да је она отишла у Аустралију.

Књига се затим враћа у садашњост, где приповедач завршава своје присећање и запањен је када му Хемпстокове кажу да ово није први пут да се вратио у ту кућу – посетио ју је најмање два пута током одраслог доба, а наговештава се да је свратио и још једном раније, како би вратио маче које је нашао током свог првог путовања са Лети. Назире се да су птице гладнице ипак појеле његово срце, али да га је Летина жртва оживела и да му срце полако поново расте отад. Његове посете имању представљају начин да Лети, док спава и лечи се, провери како је он. Приповедачева забринутост због сећања на посете које не памти убрзо нестаје, јер опет почиње да заборавља прошлост, и замоли Хемпстокове да Лети пренесу поздрав ако им се јави из Аустралије.

Развој

[уреди | уреди извор]

Гејман је изјавио да се чланови породице Хемпсток појављују и у неколико других његових дела, као што су Звездана прашина и Књига о гробљу.[6] Почео је да пише Океан на крају путељка за своју тадашњу супругу Аманду Палмер и у почетку није намеравао да то буде роман, већ новела.[6] Док је писао, убацивао је елементе за које је знао да ће се Палмеровој допасти, јер она „заправо не воли фантастику”.[7] Неки догађаји у књизи инспирисани су Гејмановим детињством, као што је случај особе која је извршила самоубиство у аутомобилу који је припадао оцу главног јунака.[7] Палмерова је касније рекла да је приказ злостављања деце у књизи повезан са Гејмановим детињством у Сајентолошкој цркви — након што га је она подстакла да се суочи са својим одрастањем — а књига јој је посвећена натписом: „Аманди, која је желела да зна”.[8]

Гејман је потврдио да се Океан на крају путељка може сматрати трећим делом трилогије, чија су прва два дела графички романи Violent Cases и The Tragical Comedy or Comical Tragedy of Mr. Punch.[9]

Пријем

[уреди | уреди извор]

Критички пријем књиге био је углавном позитиван.[10] The New York Times је дао позитивну рецензију за Океан на крају путељка, напомињући да ће књига бити занимљива читаоцима различитих узраста.[11] USA Today је навео да је роман тематски сличан Гејмановој књизи за децу, Коралина, као и филму Маска у огледалу, јер је „непријатељ ближи него што би се могло претпоставити”, што „његова чудовишта чини још злокобнијим када је жена попут Урсуле само један спрат ниже”.[12]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Schweitzer, Darrell. „The Ocean at the End of the Lane by Neil Gaiman, reviewed by Darrell Schweitzer”. The New York Review of Science Fiction. Приступљено 19. 1. 2019. 
  2. ^ Byatt, AS (3. 7. 2013). „The Ocean at the End of the Lane by Neil Gaiman – review”. The Guardian. Приступљено 4. 7. 2013. 
  3. ^ Rocket, Stubby the (26. 8. 2019). „Neil Gaiman's The Ocean at the End of the Lane Is Getting an Illustrated Edition”. Tor.com (на језику: енглески). Приступљено 12. 3. 2020. 
  4. ^ Lofuto, Tina (3. 7. 2013). „With The Ocean at the End of the Lane, fantasy master Neil Gaiman presents a mythical view of childhood's fears”. Nashville Scene. Архивирано из оригинала 27. 10. 2015. г. Приступљено 4. 7. 2013. 
  5. ^ „Okean na kraju puteljka”. laguna.rs. Приступљено 15. 10. 2025. 
  6. ^ а б Schnelbach, Leah (20. 6. 2013). „An "Accidental" Novel? Neil Gaiman Talks about The Ocean at the End of the Lane”. Tor.com. Приступљено 4. 7. 2013. 
  7. ^ а б Liegl, Andy (2. 7. 2013). „[[:Шаблон:Title case]]”. CBR. Архивирано из оригинала 2013-10-27. г. Приступљено 4. 7. 2013.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  8. ^ Shapiro, Lila (13—26. 1. 2025). „There is No Safe Word”. New York. стр. 12—21, 74—76. 
  9. ^ Gaiman, Neil. „Hello, Neil! I seem to remember, around the time”. Tumblr. 
  10. ^ Watts, James (30. 6. 2013). „Review: 'The Ocean at the End of the Lane' by Neil Gaiman is otherworldly brilliance”. Tulsa World. Архивирано из оригинала 02. 07. 2013. г. Приступљено 4. 7. 2013. 
  11. ^ Percy, Benjamin (27. 6. 2013). „It All Floods Back”. The New York Times. Приступљено 4. 7. 2013. 
  12. ^ Truitt, Brian (15. 6. 2013). „Dive into Neil Gaiman's 'Ocean at the End of the Lane'”. USA Today. Приступљено 4. 7. 2013. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Океан_на_крају_путељка&oldid=30517915”