Оклоп за личну заштиту

С Википедије, слободне енциклопедије
Амерички балистичики прслук и шлем, у употреби од 1983. до данас (2021).

Оклоп за личну заштиту (енгл. Body armor) је заштитно средство израђено од чврстог материјала којим се жива сила штити од дејства непријатељског оружја. Употребљаван је од најстаријих времена и развијао се упоредо са оружјем: у периоду хладног оружја широко је коришћен за индивидуалну заштиту бораца, касније и коња; у периоду ватреног оружја (од 15. века), коришћен је као лично заштитно средство још неколико векова, али се повећањем пробојности пројектила постепено губи. Поново је ушао у употребу током Корејског рата (1950-1953).[1]

Период хладног оружја[уреди | уреди извор]

Грчки бронзани оклоп и шлем из јужне Италије, око 350-300. пре н.е.

У периоду хладног оружја постојале су две врсте оклопа за личну заштиту: делимични и пуни оклоп.[1]

Делимични оклоп[уреди | уреди извор]

Делимични оклоп служио је за заштиту појединих делова тела (глава, врат, груди, руке, ноге). Преовлађивао је у старом, а делимично и у средњем веку.[1]

Стари век[уреди | уреди извор]

За израду најранијих оклопа употребљавана је животињска кожа, дрвена кора обложена љускама рога или рибљом крљушти, трска и кокосова лика. У Кини и Индији, на пример, оклопи су најпре израђивани од коже и дрвета, а касније, после појаве метала, стављане су на кожне оклопе бронзане плочице. Асирци и Вавилонци су у 8. веку пре н. е. носили оклопе од штављене биволске коже са металним плочицама, а Сармати крљуштасти оклоп. Египћани су носили прсне оклопе или панцирне кошуље од различитог материјала, и шлемове.[1]

Тешка пешадија старих Грка (од 6. до 4. века пре н. е) имала је бакарне прсне оклопе, шлемове, доколенице и округле штитове, а лака - оклопе од више слојева ланеног платна. Шлем је у почетку био купастог облика, без икаквих предњих и задњих додатака, а касније је добио делове за заштиту потиљка, ушију и образа. [1]

Римски оклоп израђиван је од штављене коже са металним ојачањем (лат. lorica) или од металних плочица (величине 2-3 цм), повезаних у виду крљушти (лат. lorica squamata, plumata); обухватао је груди и леђа; рамена су покривале уздужне металне плочице, колена метални делови, а главу шлем са перјаницом, понекад визиром за очи, деловима за образ и уши (лат. bucule). Етрурски шлемови имали су високи гребен и заштитник потиљка.[1]

Средњи век[уреди | уреди извор]

У раном средњем веку оклоп је у западној и средњој Европи чинила верижна кошуља до кукова, израђена од штављене коже обложене металним плочицама или колутовима (брњама) поређаним у полукруг - љускасти оклоп (енгл. lamellar armour). Ратници Карла Великог (772-814) носили су верижне огртаче са прсним кожним оклопима, а на ногама кожне чарапе (лат. femoraliae). [1]

Касније се између кошуље и шлема појављује оковратник, причвршћен за шлем, за заштиту грла, врата и лица; најпре је од коже, а касније од челичне жице. Ћубасти (полулоптасти) франачки шлем замењен је купастим, јер је боље одбијао стреле у ударце мача; додата му је гвоздена плочица за заштиту носа. Верижни огртач продужен је до листова ногу, са разрезима са предње и задње стране да не би сметао при јахању. [1]

Крајем 12. века шлем се заравњује; метална плочица за заштиту носа претвара се у визир (покретан или сталан) са разрезом или рупом за очи. Крајем 13. века појављују се верижне рукавице с прстима и ногавице до кукова.[1]

Од 13. века оклоп се употребљава и за заштиту предњег дела коња: само су ноздрве, уши и ноге, од колена наниже, остајали слободни. Оклопљени коњи са оклопљеним јахачима споро су се кретали и брзо умарали. Витезови су, стога, јахали на маршу лакше коње, а њихову опрему носио је посебан коњ. Лаки коњаници (туркопули) имали су, најчешће, само прсни оклоп и шлем.[1]

Азија[уреди | уреди извор]

Источњачки народи употребљавали су, најчешће, верижне кошуље од малих, јаких жичаних карика. Турци и арабљански народи носили су на грудима и леђима по једну већу плочу и око ње виче мањих, повезаних карикама верижњаче. Татари и Черкези су, поред тога, штитили и десну руку - металним дугачким рукавом.[1]

Србија[уреди | уреди извор]

У Србији су се у 11. веку употребљавали верижна кошуља, рукавице и шлем (кукуљица, кацига или кацида). Касније се појављују и други делови оклопа. Цар Душан је 1345. и 1347. набавио из Млетака за своју оклопну коњицу 600 оклопа за прса, 800 шенкела (за ноге), 800 коларија (за врат), 800 барбата (шлемова), 500 рукавица (лат. cirotechas) и 300 штитова.[1]

Пуни оклоп[уреди | уреди извор]

Оклоп пољског краља Жигмунда II Августа (око 1550).

Пуни оклоп штитио је цело тело, а био је у употреби од 14. века. Настао је спајањем челичних плоча за поједина осетљива места (прса, врат, колена, лактови) у потпун плочаст оклоп, с неопходним прегибима око врата и средине тела, на рукама и ногама. Од тих оклопа најпознатији су готски и максимилијански.[1]

Руси и источни народи су у то доба носили лакше оклопе: верижне кошуље, шлемове с причвршћеном металном мрежом на лицу и плећима.[1]

Период ватреног оружја[уреди | уреди извор]

У периоду ватреног оружја пуни оклоп је постепено ишчезао, јер није могао да пружи потребну заштиту од пушчаних зрна, а отежавао је руковање оружјем и смањивао покретљивост бораца. Покушај са пуним оклопима веће дебљине је пропао, јер је само грудни део тежио око 6 кг. Најпре су нестале из употребе гвоздене ципеле, затим подлактице и делови за бутине. Од 16. века употребљавали су се тзв. полуоклопи. Они које су носили немачки ландскнехти и швајцарска пешадија имали су само шлем и оклоп за груди и леђа. Сличан оклоп носили су и тешки коњаници - аркебузири, рајтери и кирасири. Кирасири су га употребљавали и у француско-пруском рату (1870), а делимично и пред Први светски рат. [1]

Двадесети век[уреди | уреди извор]

После Првог светског рата задржао се само шлем. У рату у Кореји (1950-1953) Американци су испробали нову врсту оклопа - специјалне грудњаке, израђене од више слојева посебне најлонске тканине. Касније су израдили тзв. композитни грудњак, састављен од 10 слојева најлонске тканине, покривених плочицама од титанијума. Тежи око 4 кг и штити од парчади граната и ручних бомби. Најновији тип заштитног грудњака (који су, као и претходни, употребљавале јединице САД, посебно пилоти хеликоптера и лаких авиона у рату у Вијетнаму) састоји се од керамике и фибергласа. Штити од пучаних зрна: ударајући у слој керамике, зрно се деформише, а фиберглас га зауставља.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 310—312. 

Литература[уреди | уреди извор]